Prošla je britanska Konzervativna partija na delimičnim lokalnim izborima u Engleskoj – u ostatku države se nije glasalo, osim što je deo Velšana birao policijske komesare – onako kako se i očekivalo: katastrofalno.
Izgubili su torijevci gotovo polovinu mesta koja su dosad držali u 107 opštinskih veća, i sada će ih tamo imati manje čak i od liberalnih demokrata, a više nego upola manje od nespornih pobednika glasanja, Laburističke partije. Izgubili su i sve sem jedne od devet trka za gradonačelnike velikih urbanih zona (koje osim gradova u svom središtu obuhvataju i šira područja oko njih), čak i tamo gde se laburisti očekivali poraz – kao u Zapadnom Midlendsu, regiji u kojoj je smešten drugi najveći grad u zemlji, Birmingem. Ubedljivo su poraženi i u Londonu, gde je laburista Sadik Kan – protiv koga je, treba i to reći, vođena zastrašujuće prljava kampanja – postao prvi gradonačelnik koji je izborio treći uzastopni mandat na čelu prestonice. A preoteli su im laburisti i jedno poslaničko mesto u donjem domu parlamenta za čiju popunu se takođe glasalo.
Sve u svemu, generalna proba za glavni događaj – parlamentarne izbore koji moraju da budu održani najkasnije do januara, ali će izvesno uslediti pre toga – samo je potvrdila opšte uverenje da, posle 14 godina vladavine, konzervativce na tom glasanju čeka ne samo izvestan poraz, nego potencijalno i debakl istorijskih razmera.
Dilema je, bar na papiru, istinska: dalje skretanje udesno ili povratak na centar. Ali nema nagoveštaja da torijevci drugu mogućnost uopšte razmatraju
Pitanje koje se stoga nameće jeste šta premijer Riši Sunak i njegova vlada u međuvremenu mogu da učine kako bi konzervativci povratili makar deo izgubljene podrške i na izbore izašli s kakvim-takvim šansama za pristojan rezultat. Da li da nastave skretanje udesno – što iz ideoloških razloga na kojima insistira ojačalo radikalno krilo stranke, što kako bi se sprečio odliv birača ka Reformističkoj partiji Velike Britanije (koja sada zauzima prostor na kome su nekad stajale prvo UKIP, a onda Bregzit partija)? Ili da počnu da se pomeraju natrag ka centru, kako ne bi od sebe odbili dodatni kontingent potencijalnih birača koji bi, zgroženi torijevskim desnim skretanjima, mogli da se u još većem broju okrenu drugim, umerenijim političkim opcijama?
Dilema je, bar na papiru, istinska. Ali u realnosti nema nagoveštaja da se druga mogućnost uopšte razmatra.
Tek se tu i tamo čuju zalaganja za „umereni, inkluzivni, tolerantni konzervativizam“, kako to formuliše Endi Strit, odlazeći torijevski gradonačelnik Zapadnog Midlendsa. Strit je, uprkos ličnoj popularnosti koju na domaćem terenu uživa – zbog čega je maksimalno personalizovao izbornu kampanju, faktički se distancirajući od stranke koju nominalno predstavlja – posle sedam godina na tom položaju doživeo poraz, zaostavši za laburističkim rivalom samo 1.508 glasova. Takav ishod nesumnjivo ostavlja prostor za različite (tendenciozne) intepretacije; mogao bi neko da kaže – eto, zagovarao je umerenost, pa je ipak izgubio. Ali je simptomatično da je i onaj jedini torijevski kandidat za gradonačelnika koji je prošle sedmice pobedio, Ben Haučen u Tiz Veliju (području oko Midlsboroua, na severoistoku Engleske), vodio slično osmišljenu kampanju: po opisu lokalnih laburističkih aktivista, ne kao torijevski, već kao „pseudonezavisni“ kandidat, koji je čak i u pobedničkom obraćanju okupljenim aktivistima izbegao da pomene takođe prisutnog Sunaka.
Konzervativna partija je, ukratko, postala do te mere toksičan brend da i pojedini njeni zvaničnici osećaju nelagodu kad treba da se kao takvi javno identifikuju; ali ne deluje da to dopire do svesti ljudi u vrhu stranke i vlade. Neizbežna Suela Braverman – Sunakova bivša ministarka unutrašnjih poslova – premijera sad trapavom metaforom poziva da se „maši lopate“ i stranku počne da „izvlači iz rupe“ u kojoj je (kao da svojim ekstremizmom tom ukopavanju i sama nije dala veliki doprinos). Ne vredi: kao što konstatuje Gardijan, sve što su Sunak i društvo u stanju jeste da rupu učine još dubljom.
