Potreban je izvestan mentalni napor da bi se bilo šta što izađe iz glave Liz Tras uzelo za ozbiljno. Limitirani intelektualni kapaciteti u kombinaciji s fanatičnom verom u ispravnost vlastitih stavova i potpunom nesposobnošću za samorefleksiju načinili su od bivše britanske premijerke predmet sprdnje i mnogo pre no što je pretprošle jeseni, posle samo 49 dana na čelu vlade, onako spektakularno implodirala, umalo u ambis ne povukavši i kompletnu nacionalnu ekonomiju.
Stoga je, na vest da je političarka od koje se niko u britanskoj istoriji nije kraće zadržao na premijerskom mestu objavila knjigu pod naslovom Deset godina za spas Zapada, teško zadržati ozbiljan izraz lica. Stvarno? Liz Tras kao poslednja nada zapadne civilizacije?
S inidikativno različitim podnaslovima za britansko i američko tržište – kod kuće „Pouke jedinog konzervativca u prostoriji“; u Sjedinjenim Državama „Predvodeći revoluciju protiv globalizma, socijalizma i liberalnog establišmenta“ – knjiga, sudeći po prikazima i osvrtima u ostrvskim medijima, ne nudi toliko ono što naslov obećava, koliko autorkine reminiscencije na deceniju provedenu na različitim funkcijama u vladi i poravnanje računa sa svima koji su joj se zamerili. Zajednička nit koja se kroz knjigu proteže – osim nepokolebljivog uverenja da je za sve njene neuspehe uvek neko drugi bio kriv – jeste da je bila neshvaćena i na svakom koraku (čak i od vlastite Konzervativne partije) saplitana radikalna reformatorka, ili pak ratnica u epskoj borbi protiv duboke države, već pomenutog establišmenta i woke kulture. Ili i jedno i drugo u isto vreme. A svakako osoba koja se preporučuje da, sada nesputana stegama državnih funkcija, baklju slobode i dalje pronosi svetom – ili barem tamo gde je pozovu da širi svoju mudrost. Uz adekvatni honorar, podrazumeva se.
Ali zašto jedan broj britanskih komentatora upozorava da, koliko god sama Trasova bila diskreditovana (makar ona samu sebe ne vidi tako, pa ne želi da isključi mogućnost ponovne kandidature za partijskog lidera posle očekivanog poraza torijevaca na izborima kasnije ove godine), bar neke njene stavove i zalaganja ne treba uzimati olako?
Nešto nalik britanskoj verziji trampizma
Odgovor na to pitanje valjalo bi započeti podsećanjem da je upravo ta i takva Trasova pre dve godine na glasanju partijskog članstva za izbor novog lidera torijevaca glatko pobedila kudikamo umerenijeg, a svakako trezvenijeg Rišija Sunaka, i tako stekla pravo da na upražnjenom premijerskom mestu nasledi Borisa Džonsona. Bitnije od ovoga, konzervativci se, otkako je posle nje na čelo stranke i vlade došao Sunak, nimalo nisu konsolidovali ni doveli u red, niti se on sam nametnuo kao ujedinjujući faktor ili barem autoritet. (To se, istina, s torijevcima – skoro uvek u nekom unutrašnjem sukobu – retko dešava: takva im narav.) Na premijerskom mestu i dalje je ponajviše zato što nikome ne pada na pamet da ga ruši sad kad je svima odavno jasno da će posle 14 godina vladavine uskoro pasti s vlasti, posle čega će sam morati da ode.
Ali najvažnije je to što je, kao već godinama unazad, politički centar stranke i dalje ispražnjen od ideja i inicijativa, zbog čega njeno sve asertivnije i mnogo glasnije desno krilo, ne nailazeći na ozbiljan otpor, čitavu partiju gura tamo gde nikad nije bila: ka nekoj britanskoj verziji trampizma. Koliko god delovalo da se do te mere rudimentarni, atavistički i – ako ćemo pravo – nesuvisli svetonazor oličen u bivšem, a moguće i budućem šefu Bele kuće, ne može zapatiti u britanskom političkom ambijentu, ipak znatno kultivisanijem od onog američkog. (Tras u knjizi, a i inače, otvoreno navija za pobedu Donalda Trampa na novembarskim izborima, i po tome među torijevcima nipošto nije usamljena.)
Rizik se, dakle – smatraju kritičari torijevaca – sastoji u tome da bi, u odsustvu suvislijih koncepata, ideje koje propagira Tras mogle da postanu dominantan programski diskurs Konzervativne partije, na način na koji se to pod Trampom u SAD desilo s republikancima, transformisanim u kult čija pokretačka snaga najvećim delom proizlazi iz verovanja u teorije zavere.
Suela Braverman: Neobičan slučaj mračnjaštva
Ali nisu li torijevci u dobroj meri već otvorili vrata tom savremenom mračnjaštvu, ili u najmanju ruku sklopili prećutni pakt s njim? Nije li, recimo, Suela Braverman, dijabolična bivša ministarka unutrašnjih poslova koja je Sunaka prošle godine demonstrativnom neposlušnošću bukvalno primorala da je smeni, svojom duboko nehumanom, rasističkom i ksenofobičnom retorikom – od koje se premijer nikad nije distancirao (pri čemu treba imati na umu da su oboje iz imigrantskih porodica) – dosegla novo dno onoga što jednom britanskom ministru priliči?
Jeste Braverman, kao i Tras, sada u drugom planu; ali će se, kad za to dođe vreme, ponovo boriti za lidersku poziciju u Konzervativnoj partiji. A o njenim istinskim ideološkim opredeljenjima govori i to što je prošle sedmice u Briselu bila među govornicima na ovogodišnjem izdanju opskurne Natkon konferencije, koja okuplja predstavnike nacionalističke i svake druge desnice. Najveće ime na spisku učesnika ponovo je bio mađarski premijer Viktor Orban, ali našle su se tu i prononsirane figure poput otvoreno rasistički nastrojenog francuskog voditelja i neuspelog predsedničkog kandidata Erika Zemura, ili bivšeg šefa nemačke obaveštajne službe Hans-Georga Masena, koji je migrante upoređivao s kancerom.
Da nije bilo tupave odluke predsednika jedne briselske opštine na čijoj teritoriji se skup održavao da naredi njegovo prekidanje i u tu svrhu tamo pošalje policiju – kako je tvrdio, ne zbog političkih stavova učesnika, već zbog navodnog bezbednosnog rizika u vidu protesta antifašista, koga na kraju nije ni bilo – možda bi se o učešću Bravermanove na konferenciji više govorilo. Uoči događaja Sunaku su s raznih strana upućivani apeli da joj taj nastup ne dozvoli, ali on to nije učinio: ako je i želeo, nije smeo da rizikuje da ga ne posluša te i na taj način demonstrira koliko premijer ne kontroliše stranku koju vodi.
Ovako, iako je belgijski premijer Aleksandar de Kro potez predsednika opštine odmah osudio kao nedopustiv, a upravni sud promptno poništio odluku o prekidanju konferencije, pa je ona normalno nastavljena i završena, okupljeni desničari ostvarili su laku propagandnu pobedu: data im je prilika da stave znak jednakosti između gesta anonimnog lokalnog političara i navodno podjednako restriktivnih nazora briselske – čitaj: evropske – političke elite.
Rizik se, smatraju kritičari torijevaca, sastoji u tome da bi, u odsustvu suvislijih koncepata, ideje koje propagira Tras mogle da postanu dominantan programski diskurs Konzervativne partije, na način na koji se to pod Trampom u SAD desilo s republikancima
Među svedocima ove farsične epizode bio je i Najdžel Faraž, nekadašnji evroposlanik i lider UKIP, potom i Bregzit partije, danas bez političkog angažmana; ali – uprkos imidžu blentavog bonvivana, ili možda baš zahvaljujući njemu – s uticajem na britansku javnost većim od mnogih arhikonzervativaca zajedno. Ovom dežurnom provokatoru pripadaju nemale zasluge za to što je Konzervativna partija, plašeći se gubitka podrške na desnom polu, svojevremeno onoliko zalegla za izlazak iz EU – i neizbežno počela da skreće udesno, usput lansirajući u stratosferu nedostojne figure poput Trasove i Bravermanove. Danas ubedljiva većina Britanaca Bregzit ocenjuje kao potpuni neuspeh, torijevci se spremaju za dugo tavorenje u opoziciji, ali se ekstremni glasovi na Ostrvu čuju jače nego ikad. Duh Montija Pajtona još živi.
