Sve donedavno, utvara međunarodne alijanse krajnje desnih populističkih partija iz demokratskog dela sveta bila je upravo to – utvara: svaki privid saradnje zapravo je bio vid samopromocije, a ne izraz istinske solidarnosti. Malo je koja figura s krajnje desnice bila spremna da učini nešto za svoje inostrane pandane, ili da se ozbiljnije umeša u unutrašnje poslove drugih zemalja kako bi na taj način podržala ideološke saveznike. I pokušaji da se krajnja desnica ujedini u Evropskom parlamentu završavali su se potpunim neuspesima.
To se, međutim, sada izgleda menja. Pretnja američkog predsednika Donalda Trampa uvođenjem kaznenih carina Brazilu, s eksplicitnim ciljem da se na taj način radikalno desni bivši predsednik Žair Bolsonaro zaštiti od onoga što je u Trampovoj interpretaciji „lov na veštice“, predstavlja značajnu promenu taktike. Štaviše, Trampovo uplitanje u poslove drugih demokratskih zemalja u ime „slobode govora“ služi moćnim interesima unutar Sjedinjenih Država: interesima tamošnjih tehnoloških kompanija, koje ne žele da im strane vlade nameću regulatorne mere.
Ne postoji nekakva populistička Kominterna koja bi izdavala obavezujuće interpretacije doktrine. Ali saradnja desničarskih snaga postoji: mađarski instituti koje izdašno finansira Orbanova vlada povezani su s američkom Heritidž fondacijom
Obično se kaže kako je internacionalna krajnja desnica isto što i drveno gvožđe. Na kraju krajeva, svaki radikalno desni politički lider je nacionalista, što bi, po definiciji, trebalo da znači kako je i svaka mogućnost međunarodnog saveza takvih snaga isključena. Ali ovakvom gledanju nedostaje filozofska sofisticiranost – a kad smo već kod toga, i istorijska svest.
U Evropi 19. veka, liberali poput Đuzepea Macinija podržavali su jedni druge u borbama koje su, svako za sebe, vodili za slobodu i nezavisnost od imperijalnih sila. U to vreme niko nije prigovarao da je ideja međunarodnog saveza liberalnih snaga posvećenih dostizanju nacionalnog samoopredeljenja sama po sebi duboko kontradiktorna.
Po istoj logici, današnji krajnje desni populisti mogli bi da tvrde kako predstavljaju ujedinjeni front protiv „globalista“ i navodno nelegitimnih „liberalnih elita“. Takva retorika – i često antisemitizmom prožete teorije zavere koje je prate – lako prelazi državne granice. Političari s krajnje desnice takođe oponašaju jedan drugog, preuzimajući ono što se u akademskoj zajednici naziva „najgorim praksama“ s ciljem potkopavanja demokratskog ustrojstva. Setimo se primera proliferacije zakona kojima se organizacije civilnog društva primoravaju da se registruju kao „strani agenti“, ili drugih slabo prikrivenih represivnih taktika.
Radikalna desnica ima i transnacionalnu ideološku strukturu. Istina, ne postoji nekakva populistička Kominterna koja bi izdavala obavezujuće interpretacije doktrine. Ali saradnja i te kako postoji: mađarski instituti koje izdašno finansira vlada Viktora Orbana, na primer, sada su povezani s američkom Heritidž fondacijom.
Stejt department targetira istaknutog sudiju Alešandra de Moraesa, koji je svojevremeno privremeno blokirao Maskov X na teritoriji Brazila, a sada ima vodeću ulogu u nastojanjima da se utvrdi postoji li Bolsonarova krivična odgovornost za pokušaj puča
Zasad, međutim, među populističkim liderima nema dovoljno konkretne solidarnosti. Kad je Tramp lažno tvrdio kako je pobedio na predsedničkim izborima 2020, njegovi inostrani saveznici, od indijskog premijera Narendre Modija do izraelskog premijera Benjamina Netanijahua mogli su, da su hteli, da odbiju da Džoa Bajdena priznaju za pobednika. Umesto toga, čestitali su mu na pobedi, između pragmatizma i ideološkog afiniteta odlučujući se za ovo prvo.
U drugom mandatu, međutim, Tramp ovo menja, i prigrljuje ideološki motivisan pristup za konfrontaciju s drugim zemljama, usput otvoreno potkopavajući dugo važeće međunarodne norme. U slučaju Brazila, pretnjom uvođenja carina od 50 odsto služi se kako bi vladu te zemlje primorao na obustavljanje krivičnog postupka protiv Bolsonara, kome se sudi po optužnici koja ga tereti za organizaciju pokušaja puča nakon što je 2022. poražen na predsedničkim izborima. Za razliku od Trampa, koji nikad nije odgovarao zbog svoje uloge u pokušaju prevrata na Kapitol hilu 6. januara 2021, Bolsonaru – često nazivanim „tropskim Trampom“ – već je zabranjeno da se do 2030. kandiduje za bilo koju javnu funkciju.
U pismu brazilskoj vladi kojim najavljuje uvođenje carina Tramp je takođe optužuje za „perfidne napade na (…) temeljno pravo slobode govora za Amerikance“, uključujući cenzurisanje „platformi američkih društvenih medija“. Ovo ukazuje na drugu dimenziju Trampovog ekonomskog siledžijstva: krstaški rat njegove administracije protiv nastojanja da se zabrani govor mržnje i reguliše digitalna sfera. Potpredsednik SAD Džej Di Vens u februaru je Evropljanima održao pridiku zbog navodnog nedostatka respekta za „slobodu govora“, a Stejt department, prema izveštajima, targetira istaknutog sudiju Alešandra de Moraesa, koji je svojevremeno privremeno blokirao društvenu mrežu X Ilona Maska na teritoriji Brazila, a sada ima vodeću ulogu u nastojanjima da se utvrdi postoji li Bolsonarova krivična odgovornost za pokušaj puča.
Trampističko licemerje je očigledno: dok se navodno u ime slobode govora zagovara deregulacija rada društvenih mreža, prate se nalozi stranih državljana i traga za onima koji nisu po volji administracije, da bi se potom na osnovu toga osobama čiji su to nalozi uskratila vizu ili ulazak u zemlju
Velike tehnološke kompanije – Big Tech – očito su nezadovoljne ekstenzivnom regulativom koja definiše uslove njihovog poslovanja na teritoriji Evropske unije i u Brazilu. Kao i u drugim sferama života – posebno kad je reč o napadima na visoko školstvo – trampovci veponizuju slobodu govora za primenu sile protiv onih koje doživljavaju kao političke protivnike. Njihovo licemerje je očigledno: dok američka vlada na jednoj strani zagovara deregulaciju rada platformi navodno da bi se zaštitila sloboda govora, na drugoj na društvenim mrežama prati naloge stranih državljana, tragajući za onima koji joj nisu po volji (da bi potom na osnovu toga osobama čiji su to nalozi uskratila vizu ili ulazak u zemlju). Celomudreni govori o odbrani demokratije kao zajedničke zapadnjačke vrednosti nikako se ne uklapaju u obrazac potpunog odsustva poštovanja prava drugih zemalja da same odlučuju o tome kako će regulisati poslovanje internet platformi.
Dok domete lidera krajnje desnice u malim zemljama ograničava realpolitik, Tramp je u prilici da američku moć koristi da svoju populističku/kaznenu agendu sprovodi onako kako mu je volja. Uostalom, ponizna Republikanska partija svakako neće dovesti u pitanje njegovu zloupotrebu 1977. usvojenog Zakona o međunarodnim ekonomskim ovlašćenjima u slučaju vanrednih situacija (kojim se predsedniku SAD daju široka ovlašćenja za nametanje sankcija drugim državama, prim.). Istina, sudovi bi mogli da presude kako se njegova želja da se iz političkih razloga sveti teško može podvesti pod „vanredne situacije“, ali će šteta svejedno biti naneta. Kao i u drugim sferama u kojima njegova administracija sprovodi evidentno nezakonite mere, mnogi od onih koji su se našli na meti radije će gledati da se s američkom administracijom nekako nagode nego da se upuštaju u sukob s njom. Solidarnost je skupa, ali ne i za Trampa.
Copyright: Project Syndicate, 2025.
