Piše: Mirjana Pantić, vanredni profesor novinarstva i komunikacija na Univerzitetu Pejs u Njujorku
Život u Njujorku je morao na pauzu tog nedeljnog popodneva. Na jednom platou na Menhetnu okupilo se nas oko 200 emigranata dan pred inauguraciju Donalda Trampa za predsednika SAD, da ćutimo i da galamimo, ali ne za Ameriku i naš život ovde, već za Srbiju.
Ni sama ne znam kako se to desilo. Skoro 11 godina posle emigracije u SAD, mislila sam da sam se dovoljno udaljila od političke i društvene drame u Srbiji. Povremeno me uznemire vesti koje vidim na Tviteru, ali se uglavnom držim stare poljske izreke koja je našla primenu i s ove strane okeana: Not my circus, not my monkeys. U slobodnom prevodu to znači Nit je ovo moj cirkus, nit su moji majmuni, odnosno imam svoja posla i nisam odgovorna za to što se tamo događa.
A onda se desila nadstrešnica.
To je nas emigrante u Njujorku, posle širenja protesta studenata u Srbiji, navelo da se izmaknemo iz svoje svakodnevice i da se okupimo na platou između Dvadeset pete i Dvadeset šeste ulice, sa crvenim rukavicama, poručujući studentima da smo u njih, a vlastima da su im ruke krvave.
Na taj sam skup došla pomalo zbunjena, ne znajući šta i koga da očekujem. Od okupljenih na platou, tek sam spazila tri poznata lica, Nikolu, Đoleta i Luku. Bila sam sigurna da mi je tu mesto kad sam videla njih i transparente, među kojima su dva najupečatljivija bila „NYC je uz vas“ i „Hold on NYC, Serbia needs me now“ ili „Njujork nek sačeka, sad sam potreban Srbiji“.
Ti moji zemljaci, a ipak neznaci, slično meni ovde žive neki svoj život i zauzeti su drugim brigama, ali su ipak osetili važnost trenutka da podrže mlade generacije u njihovoj ispravnoj i inspirativnoj borbi za Srbiju kakvu zaslužuju. Uz 15 minuta ćutanja kome je prethodilo uzvikivanje parola „Ruke su vam krvave“, osetila sam da me sa tim neznancima povezuje ne samo zemlja u kojoj smo rođeni već i duboka uznemirenost događajima u njoj.
Za zločin u Novom Sadu nije bila potrebna nauka da bi se shvatilo šta se zapravo dogodilo. Višedecenijska korupcija i negativna selekcija, posebno u poslednjih 12 godina, došli su na naplatu, a cenu su platili nedužni ljudi
Na društvenim mrežama sam se prethodnih godina načitala saveta kakav odnos mi koji živimo napolju treba da imamo prema Srbiji. Zamerali su nam da se petljamo, a onda nas kritikovali što se ne mešamo. Lično me ni jedni ni drugi komentari ne pogađaju, jer se ne osvrćem na to šta svako s pristupom tastaturi ima da smatra o mom životu i interesovanjima. Problem je, međutim, nastao jer sam ovaj put ja sama bila zbunjena u kojoj meri bi trebalo da se aktiviram.
Ne volim da se uplićem u ono o čemu ne znam mnogo i što je daleko od mene. Taj stav sam posebno učvrstila u SAD, gde se kao omčom vežemo za određenu, specifičnu oblast i razvijemo stručnost u njoj, da nam javno deljenje mišljenja o temama o kojima nemamo dovoljno informacija deluje pomalo arogantno, možda čak i nezrelo. Odavno ne znam ko su ministri u Srbiji, a ko su poslanici. Znam tek šačicu iz opozicije i ovih na vlasti. Uglavnom sam fokusirana na političke prilike u SAD i svoj život ovde.
Međutim, za zločin u Novom Sadu nije bila potrebna nauka da bi se shvatilo šta se zapravo dogodilo. Višedecenijska korupcija i negativna selekcija, posebno u poslednjih 12 godina, došli su na naplatu, a cenu su platili nedužni ljudi.
Spletom okolnosti sam bila u Srbiji kad je pala nadstrešnica na te nesretne ljude i u prvi mah nisam uopšte ni shvatila šta se zapravo dogodilo. Po povratku u SAD, čitala sam o studentskim protestima i svedočenjima ljudi koji su delili iskustva o tom stravičnom događaju. Sećam se da je neko pomenuo kako se čulo zapomaganje ispod betona, a onda su ti glasovi utihnuli. Te reči neće nikad da mi izađu iz glave. One su u meni probudile i bol i tugu i bes i gnev i sve one emocije kojih sam mislila da sam se oslobodila odlaskom iz Srbije.
Najviše pogađa što mislite da ne možete da uradite ništa, posebno iz daleka. Demantovao me je niz aktivnosti – ne samo protest na Menhetnu, već i drugim gradovima, kao i inicijativa podrške dijaspore studentima koju je pokrenuo moj kolega i Tviter prijatelj dr Aleksandar Kocić
Najviše pogađa što mislite da ne možete da uradite ništa, posebno iz daleka. Demantovao me je niz aktivnosti – ne samo protest na Menhetnu, već i drugim gradovima, kao i inicijativa podrške dijaspore studentima koju je pokrenuo moj kolega i Tviter prijatelj dr Aleksandar Kocić, koji živi u Škotskoj. Ta priča je najpre krenula od grupice nas koji smo profesori i istraživači u inostranstvu, a zatim smo pozvali i ostale naše ljude u rasejanju da se priključe. U dva navrata smo poslali pomoć studentima i skupili potpise podrške oko 500 ljudi. Akcija se nastavlja.
Ove zime sam aktivno pratila dešavanja, mahom na Tviteru. Novi talas besa i bola došao je i pre nasilja nad Sonjom Ponjavić, kad sam odgledala intervju na N1 sa Dijanom Hrkom, majkom Stefana Hrke koji je poginuo na stanici u Novom Sadu. Svaki minut od tih 27 njene ispovesti me je duboko pogodio i aktivirao lične traume gubitka najbližih. Kad neko tvoj ode prerano i bez najave, to je najstrašnija tuga koja pogodi čoveka. Teško mi je da zamislim razmere bola Dijane Hrke i drugih porodica koji više nikad neće da vide i čuju svoje najbliže zato jer je neko halapljiv, zato što mu nije dosta novca i moći i zato što su mu ljudski životi bezvredni.
Mislim da moramo da stavimo tačku na to da ljudi u našem društvu gube živote i najbliže zbog stvari koje su izvan njihove kontrole a koje nisu morale niti smele da se dese. Zbog ratova. Zbog sankcija. Zbog nedostatka nege i loših zdravstvenih uslova. Zbog još mnogo toga. To mora da stane.
Sećam se kad sam ušla u veoma iscrpljujuće i stresne pripreme za emigraciju u Ameriku, da me je držalo to što sam znala da ja to mogu i da će mi tamo biti bolje. To od mene niko nije mogao da sakrije. I zato verujem u snagu ove generacije, vršnjaka mojih studenata u SAD, jer oni znaju da se bore i znaju da mogu da žive bolje. Od njih to ne može niko da sakrije.
