„Kako počinje fašizam“, stajalo je na naslovnoj strani Špigla od 17. avgusta; reči su bile ispisane preko ilustracije na kojoj su, prikazani u maniru propagandnih postera iz vremena Trećeg rajha, Donald Tramp, pa Marin le Pen, a ispred nje, u prvom planu – Bjern Heke.
O prvom se zna i previše; o Le Penovoj dovoljno; ali na Hekea se – barem izvan nemačkog govornog područja – tek treba navići. A to upoznavanje se, po svoj prilici, više ne može izbeći.
U septembru se u tri istočnonemačke savezne pokrajine – u Tiringiji i Saksoniji ovog vikenda, u Branderburgu tri sedmice kasnije – održavaju izbori na kojima se očekuje da ekstremno desna Alternativa za Nemačku (AfD) svuda osvoji pojedinačno najviše glasova. A Heke, iako formalno tek kopredsedavajući tiringijskog ogranka stranke, njeno je najeksponiranije lice, uz to najmilitantnija i najkontroverznija javna figura; jedan od onih likova za koje, kad čujete šta izjavljuju, morate da se zapitate šta li tek misle i govore iza zatvorenih vrata.
Bivši nastavnik istorije, ipak, kad zatreba zna da bude i manje eksplicitan. Novinari Špigla, slušajući ga na jednom predizbornom skupu, uočavaju kako se, govoreći o temama iz klasičnog repertoara ekstremne desnice, okupljenima obraća u šiframa i aluzijama. Hekeov govor pun je formulacija poput „znate o čemu govorim“; „da se diplomatski izrazim“; „ne moram da vam objašnjavam“… Ali to tendenciozno uvijanje zapravo samo podstiče paranoju onih koji upijaju njegove poruke. „Mračne sile su posvuda, vrebaju i njega i Nemačku: to je njegova poruka“, konstatuju autori članka u uglednom nedeljniku.
Prošlo je, pritom, dovoljno vremena otkako je Savezni ured za zaštitu Ustava ogranke AfD u Tiringiji i Saksoniji klasifikovao kao „potvrđeno ekstremističke“, a onaj u Bradenburgu kao „pod sumnjom za ekstremizam“, a da ni to – kao ni serija skandala koji partiju prate – nije imalo nikakvog uticaja na njen rejting u tom delu zemlje: AfD je u anketama konstantno najpopularnija partija na prostoru nekadašnje komunističke Demokratske Republike Nemačke.
I zato sad mnogi s velikom strepnjom očekuju ishod glasanja u tri pokrajine, koji će se neminovno odraziti i na političku dinamiku na saveznom nivou, gde verovatno najslabija vlada koju je Nemačka u modernoj eri imala opstaje samo zahvaljujući pukom instinktu za političko preživljavanje.
Pokret Sare Vagenkneht isključuje stupanje u koaliciju s AfD, ali ne i mogućnost saradnje u parlamentima ukoliko ta stranka podnese neki „razuman“ zakonski predlog. „Ako AfD kaže da je nebo plavo, nećemo tvrditi da je zeleno“, kaže ona
Problem za tročlanu vladajuću koaliciju – Socijaldemokratsku partiju (SPD), Zelene i liberale (FDP) – nije samo to što će AfD, a svakako i vodeća partija desnog centra, Hrišćansko-demokratska unija (CDU), osvojiti znatno više glasova od njih. Ni SPD na ovim izborima nema čemu da se nada, ali stvari stoje još gore kad je reč o Zelenima i liberalima, na istoku zemlje izrazito nepopularnim: oni bi lako mogli da ostanu ispod cenzusa.
Osim AfD i CDU, u demoliranju vladajućeg trojca ovog puta će učestvovati i novi (ili makar presvučeni) akter na sceni: početkom godine osnovani Pokret Sare Vagenkneht (BSW), predvođen ovom nekadašnjom pripadnicom postkomunističke Levice. Za prononsiranu žestoku levičarku, čije su mnoge sadašnje pozicije zapravo toliko desno – na primer, snažno je antiimigrantski nastrojena i zalaže se za bliže odnose s Putinovom Rusijom – da je Heke jednom javno pozvao da se pridruži njegovoj partiji, važi što i za AfD: i njeni birači su uglavnom koncentrisani na prostoru bivše Istočne Nemačke, pa bi prema prognozama BSW mogla do dvocifrenog procenta glasova, što bi dodatno zakomplikovalo postizbornu matematiku i formiranje vlada u tri pokrajine.
Jer, sve pobrojane stranke, pa i BSW, i dalje isključuju svaku mogućnost formiranja koalicije s AfD. Vagenkneht, međutim, ne odbacuje mogućnost saradnje s AfD u pokrajinskim parlamentima ukoliko ta partija podnese neki „razuman“ zakonski predlog. „Ako AfD kaže da je nebo plavo, nećemo tvrditi da je zeleno“, izjavila je.
I posle se neki ljute kad se konstatuje kako razlike između ekstremnih desničara i radikalnih levičara nisu toliko velike kao što bi se u prvi mah moglo pomisliti.