Iz knjige San o Srbiji
Sastali smo se u Siminoj ulici u sedištu DOS-a. Moj predlog je bio generalni štrajk. Znao sam, ako počnemo sa demonstracijama one će se pretvoriti u šetnje, sve će dugo trajati, a već imamo iskustva sa 100 dana protesta. U svesti ljudi je bilo da je onda sve to na dugom štapu, da će nam proći drugi krug izbora, dolazi zima, sve će se razvodniti i, na kraju, Milošević će ostati. Znači, ovoga puta, ne mogu šetnje. S druge strane, štrajk je bio rizičan jer on dobro funkcioniše jedino u uređenim društvima. Kod nas se ne zna ko štrajkuje, a ko i inače ne radi, pa je teško videti razliku između štrajka i normalnog sistema. I onda sam došao na spasonosnu ideju a to su blokade.
Ako se napravi blokada saobraćajnica onda to svi vide i osete je i oni koji rade i oni koji ne rade. Blokadom se postiže da su neki milom a neki silom u štrajku. A da ne ispadne da je to samo nasilje trebalo je kombinovati blokade sa štrajkom onih institucija koje su uvek za to spremne, škole, pozorišta, bolnice… Tako je upotpunjen utisak da je sve dobrovoljno, a istovremeno vrlo efikasno i vidljivo. Kada smo razradili taktiku blokada i štrajka dali smo nalog svim našim odborima da odu u škole i bolnice, da razgovaraju sa ljudima u tim institucijama i da sa njima dogovore štrajk. A da istovremeno naprave blokade na prugama i putevima. Pri tome su imali zadatak da kažu kako u stvari građani prave blokade, a ne članovi odbora političkih partija. Tako da je ispalo da im mi samo logistički pomažemo. Time smo postigli da se građani ne ljute na nas. Kad neko, recimo, dođe na barikadu i protestuje mi mu kažemo da nisu stranke napravile barikade nego građani koji su kao i vi ljuti zbog izborne krađe. Znali smo da u Beogradu to neće ići lako zato smo organizovali večernje skupove kako bi narod postepeno počeo da izlazi na ulice. A blokade smo stavili na prilazima gradu, u Lazarevcu, Obrenovcu, Barajevu ili na Ibarskoj magistrali.
Preuzeli smo na sebe rizik generalnog štrajka
Ta koncepcija generalnog štrajka bila je veoma rizična. Nismo uopšte mogli biti sigurni u velike kolektive. Dobili smo, doduše, najavu da će štrajkovati rudari iz Lazarevca. Rekli smo: Super, rudari plus studenti to je revolucija. To je klasika u socijalizmu. Onda smo pokušali to da podržimo. Imali smo svakog dana po dvojicu zaduženih da od jutra do mraka idu na teren gde se očekuje štrajk i da ga podrže. Bili su za to angažovani i Boris Tadić i Goran Svilanović i Momčilo Perišić i Dragoljub Mićunović i Vuk Obradović i Nebojša Čović. Podelili smo dužnosti i svako je bio zadužen za da animira ljude u nekom kolektivu. Izdali smo i nalog da u svim našim opštinama naši kandidatu za buduće gradonačelnike tih opština, idu kod načelnika policije tog mesta i u kasarnu. Njihov zadatak je bio da razgovaraju sa starešinama i da ih svakog dana pitaju: “Imate li vi nameru da pucate na narod ako dobijete takvo naređenje”.
Ključno je bilo što je generalni štrajk uspeo i to zahvaljujući unutrašnjosti Srbije. Fascinantno je šta su radili ljudi iz Užica, Arilja, Požege. Zovu me u četiri sata ujutro i kažu: Mi smo sve blokirali, nikoga ne puštamo
Naša procena je bila da će ih tako demoralisati. Ali i da će se tim stalnim kontaktima postepeno smanjivati distanca koja je postojala između njih i predstavnika opozicije. Usput su im objašnjavali kako je predsednik SRJ Slobodan Milošević pokrao izbore, a kako narod samo hoće da odbrani svoje glasove i dostojanstvo zemlje. Naša povratna informacija bila je da su ih oni dočekali prijateljski i da su rekli da im ne pada na pamet da pucaju na narod. Govorili su, samo vi radite svoj posao, a mi ćemo da se pravimo ludi i a kad dobijemo takav nalog mi ga nećemo izvršiti. Bio je to dobar signal. Drugo, ispostavilo se da Milošević ne zna šta da radi sa blokadama. Znali smo da je on čekalica i da računa da će sve što smo mi organizovali samo po sebi nestati. A znali smo takođe da što duže budu trajale blokade to će njegova nemoć biti očiglednija i sami njegovi ljudi će se demoralisati. Na našu sreću, Milošević nije reagovao žestoko istoga dana, jer zaista je pitanje šta bi se onda desilo. On je verovatno procenjivao- neka se te budale zabavljaju, a ja ću da sačekam drugi krug pa kad na njemu pobedim onda ću da kažem sklanjajte to sve, ja sam predsednik. Opredelenje da tako uradi, bila je njegova fatalna greška. Jer, mi smo uhvatili inicijativu. Milošević je prvi put počeo da greši zato što je prvi put protiv sebe imao strategiju. Prvi put je postojao mobilan plan, tako da je to odmah bila jedna igra u kojoj je on bio inferioran jer je navikao da mi navalimo kao muve bez glave, a on negde sedi i vuče konce.
„Mi smo sve blokirali, nikoga ne puštamo“
Ključno je bilo što je generalni štrajk uspeo i to zahvaljujući unutrašnjosti Srbije. Fascinantno je šta su radili ljudi iz Užica, Arilja, Požege. Zovu me u četiri sata ujutro i kažu: Mi smo sve blokirali, nikoga ne puštamo. Generalni štrajk jeste bio rizik, ali nije bilo izbora, išli smo na sve ili ništa. Jer, bilo je jasno, ako dočekamo nedelju, a on ostane, sve će nas pobiti. Uostalom, on je u međuvremenu održao i onaj svoj čuveni govor u kome je mene apostrofirao kao glavnog izdajnika. Znao sam da je to smrtna presuda i da samo čeka nedelju, a posle toga nas čisti.
Generalni štrajk jeste bio rizik, ali nije bilo izbora, išli smo na sve ili ništa. Jer, bilo je jasno, ako dočekamo nedelju, a on ostane, sve će nas pobiti
Plan je bio da ako ga do nedelje ne srušimo, u nedelju ćemo sprečavati da se održe izbori. I to tako što već u subotu naši ljudi ulaze na biračka mesta, spavaju tamo i ujutro ne daju da se ona otvore. Tada počinje opšti haos. U tom planu postojao je Dan D. Procenjivali smo da li je to subota, nedelja, dana pre, ili možda sreda ili četvrtak. Četvrtak je bio najbolji dan jer je bilo dovoljno vremena do nedelje kad se planirao završni udarac. Računali smo da će narod koji dođe iz cele Srbije da kampuje u Beogradu i da će to biti četiri dana opsade Beograda. Trešćemo dok ne padne. Imali smo sastanak na kome je bilo glasanje oko najvažnije odluke – da se na silu odgovori silom. Ako pucaju, pucaćemo. Ako mlate narod, mlatimo i mi njih. Ako ne primenjuju silu, ne primenjujemo je ni mi.
Odlučili smo da ih o toj našoj rešenosti obavestimo, tako da ne bude kao do sada, ide kordon i mlati sve pred sobom, a mi smo u pravu i mi smo pacifisti. To je bila prva odluka koja je doneta jedinstveno. Druga odluka je bila da u četvrtak mora nešto da se prelomi. Neće biti mitinga nego upadamo u Televiziju, u Saveznu skupštinu, u Savezno izvršno veće, blokiramo Aerodrom, i „29. Novembar“. Sa tih pozicija pregovaramo, ako oni hoće da pregovaraju, ako ne, ostajemo tu, pa šta nam Bog da. Ljudi su bili obavešteni da ponesu hranu, da ponesu stvari za tri-četiri dana i onda smo napravili plan dolaska u Beograd iz pet pravaca. Znali smo da će oni da postavljaju blokade. Zato su naši ljudi krenuli kamionima, dizalicama, bagerima da mogu da čiste put. I dogovor je bio – nema zaustavljanja. Po cenu sukoba, probijaju se blokade. Rekli smo: Ako u četvrtak stignete u Beograd iz tih pet pravaca – mi smo pobedili. Jer, tada će policajci u Beogradu znati da vas nisu mogli zaustaviti, a ako oni nisu mogli da vas zaustave, neće moći ni ovi u Beogradu.
Dolazimo da obavimo posao
Dogovorili smo se da po dvojica od nas idu u polazni grad i kreću za Beograd sa kolonom. Perišić je išao u Leskovac, sa Živkovićem, Svilanović u Užice, Vuk Obradović u Suboticu i Novi Sad. Samo smo Čović i ja ostali u Beogradu kao koordinatori. Oni su, dakle, krenuli iz tih pravaca a uz put su im se priključivali drugi građani i bila je ideja da sa svakom kolonom dođe između pet i deset hiljada ljudi. Tako da u Beograd dođe pedeset hiljada naelektrisanih ljudi koji će tu ostati po cenu da ni jedan Beograđanin ne izađe na ulicu. Bili su odlučni čak i da idu na Dedinje.
Računali smo da će narod koji dođe iz cele Srbije da kampuje u Beogradu i da će to biti četiri dana opsade Beograda. Trešćemo dok ne padne
Dogovor je bio, ako posle dan ili dva ne bude ništa idemo na Dedinje, upadamo u Miloševićevu kuću i nekako završavamo. Ljudi koji su dolazili iz gradova Srbije jasno su rekli: Dolazimo da obavimo posao, nemojte slučajno da nam neko drži govore, nemojte slučajno da nam predlažete mitinge ili šetnje. Dolazimo naoružani, dolazimo spremni, da se vratimo ne obavljenog posla ne možemo, a na vama je da napravite plan šta treba da uradimo. Tako da smo mi na kraju više bili koordinatori nego organizatori. Pitanje je bilo samo gde će ko od njih da ide. Odlučeno je: Niš zauzima Saveznu Skupštinu, Čačak – Televiziju, Novi Sad – SIV, Šabac – Aerodrom i Zrenjanin i Pančevo – „29. Novembar“. Bila je utvrđena satnica koja na kraju nije održana jer su ovi prvi odmah navalili na Skupštinu.
Plan je bio da se u Beogradu skupi 200-300 hiljada ljudi bez upotrebe bilo kakve sile i da zahteva od policije da pregovaramo i da nam predaju Saveznu skupštinu. Dok traju pregovori, naši ljude iz Skupštine imali su zadatak da otvore prozore sa zadnje strane kako bi stotinak momaka, uz pomoć merdevina, ušlo u Skupštinu, razoružalo obezbeđenje i sprovelo ih do „29. Novembra“, gde bi ih pustili. Istovremeno bi se otvorila vrata i narod bi ušao u Skupštinu. Sličan je bio plan i ostale institucije i kad ih zaposednemo, tražimo pregovore: Milošević je izgubio izbore, mora da ode i dok se to ne desi mi ostajemo ovde.
Ako mlate narod, mlatimo i mi njih. Ako ne primenjuju silu, ne primenjujemo je ni mi. Odlučili smo da ih o toj našoj rešenosti obavestimo, tako da ne bude kao do sada, ide kordon i mlati sve pred sobom
Za Televiziju smo imali dodatni plan zato što smo znali da nju dobro čuvaju. I tamo smo imali svoje ljude unutra. Planirali smo da “Studio B” preuzemo uz pomoć unutrašnjih snaga, da razoružamo čuvare i da počne emitovanje našeg programa. Pripremili smo se i za situaciju da RTS počne da emituje svoj program iz Košutnjaka. Tada bismo piratski, preko jednog specijalnog aparata koji baca signal na njihov predajnik, ušli u njihov program i preko njih emitovali svoj program. Planirali smo i upadnemo u Pink, ali da se emitujemo preko RTS, ili da ga blokiramo. A da uveče počnu demonstracije u svim gradovima.
Nismo ni sanjali da će se sve tako brzo raspasti.
Iz knjige Zoran Đinđić San o Srbiji Vesne Mališić
