- U kojoj meri je tajna politička policija u Jugoslaviji, uključujući tu sve njene organizacione inkarnacije (Ozna, Udba, SDB), bila svemoćna i kako su od nastanka socijalističke države šverc i veze državnih institucija s organizovanim kriminalnim grupama njeno stalno (tajno) obeležje
- Zašto koalicija DOS nakon petooktobarskih promena nije izvršila odlučnu i celovitu reformu službi bezbednosti u Srbiji, iako su njeni lideri bili svesni nužnosti takve reforme?
- Koje su posledice propuštenih prilika za sveobuhvatnom reformom službi bezbednosti?
- Zašto se Savet za nacionalnu bezbednost i Biro za koordinaciju rada službi – koriste, pre svega, u svrhe potčinjavanja službi bezbednosti partijskoj kontroli?
- Zašto su službe bezbednosti zadržale policijska ovlašćenja i pravo učešća u kriminalističkim istragama u svrhu vođenja sudskih postupaka?
- Zašto službe bezbednosti u praksi rada ispoljavaju svojstva osobena za političku policiju
- Zašto su od 2014. godine dodatno ojačali klijentski odnosi političkih vlasti i službi bezbednosti?
- Zašto je moguć „povratak na staro“, kada su službe bezbednosti bile instrument u očuvanju vladajućeg režima?
Mreže saradnika
Reforma bezbednosno-obaveštajnih službi (službe bezbednosti) predstavlja jedan od glavnih prioriteta u transformaciji autoritarnih država u demokratske države. Razlog je taj što su u autokratskim režimima službe bezbednosti predstavljale jedan od glavnih stubova njihovog opstanka. Većina njihovih funkcija i resursa, kako kontraobaveštajnih i bezbednosnih, tako i obaveštajnih, bila je u službi gušenja i ograničavanja opozicije vlasti, a ne zaštite nacionalnih interesa i vođenja spoljne politike zasnovane na što verodostojnijim i blagovremenijim informacijama i procenama službi bezbednosti. Za te potrebe, službe bezbednosti razvile su čitav dijapazon mehanizama i alata, od neograničenog tajnog prikupljanja podataka o ličnosti prisluškivanjem i zahvaljujući razuđenoj mreži saradnika, preko mešanja u privatni i poslovni život spletkama i podmetačinama, pritvaranja i osuđivanja na višegodišnje kazne zatvora, slanja u psihijatrijske bolnice, pa čak do političkih ubistava stvarnih, umišljenih i/ili izmišljenih pripadnika političke opozicije. Opseg primenjenih represivnih metoda službi bezbednosti zavisio je, pre svega, od toga u kojoj meri je režim bio autokratski.
Službe bezbednosti u Socijalističkoj Federativnoj Republici Jugoslaviji (SFRJ) imale su sličnu ulogu. Doduše, stepen represije i nasilja koje su primenjivale prema sopstvenim građanima bio je manji nego u drugim komunističkim državama, jer je SFRJ imala „mekši“ autokratski režim. Naravno, to ne znači da posledice rada jugoslovenskih službi bezbednosti po građane nisu zastrašujuće. Mada saldo ovih službi još uvek nije izveden, procena je da su one samo na području Srbije formirale oko 400.000 dosijea političkih neistomišljenika, kao i da su, pored nasilja prema sopstvenim građanima, organizovale i oko 200 ubistava emigranata koji su bili označeni kao politički neprijatelji režima.
Prema nekim procenama, SDB se sumnjiči za umešanost u ubistva, pokušaj ubistva i otmice oko 200 emigranata. Mnoga ubistva su bila jako brutalna, te je bilo slučajeva da ni članovi porodica (žena i deca) nisu bili pošteđeni prilikom egzekutorskih operacija. Državna bezbednost je te operacije izvodila uglavnom u Evropi, ali i u SAD, Kanadi i Australiji. Broj ubistava, brutalnost i globalni doseg SDB za posledicu su imali veliki porast straha među emigracijom, jer se nikad nije znalo da li i ko radi za Službu.
U kojoj meri je tajna politička policija u Jugoslaviji, uključujući tu sve njene organizacione inkarnacije (Ozna, Udba, SDB), bila svemoćna govori i podatak o broju tajnih dosijea koje je vodila o građanima. Naime, nakon Brionskog plenuma, bila je preduzeta revizija dokumentacije Udbe, kada je utvrđeno da je ona vodila blizu tri miliona dosijea, što je predstavljalo 9.620 dužnih metara građe. Na Srbiju je od ukupnog broja dosijea otpadalo skoro 700.000 dosijea. Kada se govori o Srbiji, 503.800 je bilo uništeno, 126.700 predato istorijskim arhivima, a 61.750 dosijea ostalo je operativno u SDB. S otvaranjem novih dosijea, ali i s periodičnom revizijom, nastavilo se u narednim godinama. Ne postoji tačna informacija o broju dosijea građana Srbije u posedu svih službi, kako civilnih, saveznih i republičkih, tako i vojnih, ali i Komunističke partije, a procena broja kreće se od 100.000 do 400.000.
Veze sa kriminalom
Veze jugoslovenskih službi bezbednosti s organizovanim kriminalnim grupama nisu se iscrpljivale u njihovom angažovanju u likvidacijama neprijateljske emigracije, te umešanost službi u nezakonite poslove nije izum Miloševićevog režima nastao iz potreba zaobilaženja sankcija Ujedinjenih nacija nametnutih SRJ. Naime, od nastanka druge Jugoslavije, država se suočavala s velikim nedostatkom sredstava, najpre za obnovu zemlje, a kasnije i za redovno funkcionisanje države, posebno velikog državnog aparata bezbednosti. Veliki izazov za državno rukovodstvo bilo je i vraćanje kredita uzetih od zapadnih država, te je bila veoma izražena oskudica deviza.
Zato su od nastanka socijalističke države, šverc i veze državnih institucija s organizovanim kriminalnim grupama njeno stalno (tajno) obeležje. Uvid u arhive slovenačke SDB, koje je ostvario hrvatski Jutarnji list, pokazuje da su jugoslovenske službe bezbednosti bile ne samo posrednici već i glavni organizatori tih aktivnosti. Čak je i zvanična odluka o tome doneta 1961. godine na najvišem političkom nivou, jer se tih godina Jugoslavija posebno suočila s nedostatkom deviza za potrebe vraćanja kredita pozajmljenih na Zapadu. Švercovala se najprofitabilnija roba: narkotici, cigarete, zlato, drago kamenje, kafa i alkohol, sve je išlo prvo preko preduzeća „Generaleksport“, da bi se kasnije u poduhvat uključile i druge firme.
Nakon Brionskog plenuma, bila je preduzeta revizija dokumentacije Udbe, kada je utvrđeno da je ona vodila blizu tri miliona dosijea, što je predstavljalo 9.620 dužnih metara građe. Na Srbiju je od ukupnog broja dosijea otpadalo skoro 700.000 dosijea. Kada se govori o Srbiji, 503.800 je bilo uništeno, 126.700 predato istorijskim arhivima, a 61.750 dosijea ostalo je operativno u SDB.
Bile su razvijene i šeme za pranje ovako zarađenog novca, koje su uključivale banke, ofšor firme i kockarnice. Iz dostupne dokumentacije slovenačke SDB može se zapaziti da je od sredstava zarađenih švercom kupovana špijunska oprema, poput na primer 500 specijalnih mikrofona. Savezno izvršno veće je 1963. godine u svojoj odluci zaključilo da se ekonomska situacija poboljšala, te da s ovim poslovima valja prestati. Međutim, nasuprot ovom zaključku, s ovom praksom se i dalje nastavilo. Prema rečima Dušana Stupara, bivšeg načelnika beogradskog centra SDB, „šverc cigareta je prisutan u svim istočnim službama od Drugog svetskog rata pa verovatno do danas… Imali su svoje sektore koji su se bavili time… Kao jedan od dopunskih izvora prihoda kojima su se finansirali tajni fondovi službi“. Ovo osvetljava tek male fragmente problema veza između kriminala, službi i politike, čije će negativne posledice po samu službu i celo društvo biti očigledne u vreme vladavine Slobodana Miloševića, ali i nakon petooktobarskih promena, kada je upravo ta cementirana sprega dovela do ubistva predsednika Vlade Srbije.
Sve navedeno je bilo moguće, između ostalog, i zato što od osnivanja službe pa do 2002. godine nije postojao zakonski okvir njenog rada. Štaviše, nijedna služba, kako civilna, tako i vojna, nije imenovana u zakonu. Otud su one bile u pravom smislu reči tajne službe. Zakon o osnovama sistema državne bezbednosti iz 1984. godine bio je tipičan fasadni propis, koji je uređivao samo opšta mesta i prepuštao izvršnoj vlasti i samim službama da svojim internim tajnim propisima regulišu čitavu uobičajenu zakonsku materiju (osnivanje, funkcije, ovlašćenja, organizaciju, način delovanja i odgovornost službi). Pored toga, SDB je imala sva policijska ovlašćenja, te su njeni pripadnici mogli da nose oružje, hapse i uzimaju iskaze po Krivičnom zakoniku. Pored toga, Služba je mogla da od policije preuzme kriminalističke istrage, ukoliko je smatrala da je to u državnom interesu.
Ratna uloga službi bezbednosti
Za razliku od ostalih socijalističkih država, bivše republike SFRJ su od socijalizma, ali i od tranzicije u demokratiju i tržišnu privredu, pobegle prihvatajući nacionalizam koji ih je uveo u seriju oružanih sukoba. To je nametnulo i dodatnu, ratnu ulogu službama bezbednosti, što im i nije bio veliki problem, jer su još u drugoj Jugoslaviji stekle moć i znanje za nasilno upravljanje krizom. Sankcije koje su Ujedinjene nacije uvele Srbiji 1992. godine nametnule su i drugi dodatni važan zadatak službama – zaobilaženje ekonomskih sankcija u cilju pribavljanja resursa važnih za minimalno funkcionisanje države (gorivo, sirovine i sl.). Kako su ovi resursi bili dobavljani švercerskim kanalima, to je uticalo na uspostavljanje čvrstih veza (organizovanog) kriminala, bezbednosnog aparata i političke elite.
Veze između ovih grupa aktera jesu bile čvrste, ali ne i među pojedincima koji su ih činili, te su rivalstva oko raspodele plena i moći dovela do niza instrumentalnih ubistava širom Srbije. Procena je da je u Beogradu od 1990. do 2000. godine ubijeno 20 političara, policajaca i ljudi na razne načine povezanih s policijom, viđenijih biznismena i pripadnika podzemlja. Uz materijalne motive, motivi mnogih od ovih ubistava bili su i politički. Bilo je i isključivo političkih likvidacija poput ubistva Dade Vujasinović, novinarke Duge, funkcionera SPO-a na Ibarskoj magistrali, Slavka Ćuruvije i Ivana Stambolića. Od svih ovih likvidacija, jedino su ubistva Stambolića i funkcionera SPO-a na Ibarskoj magistrali rešena sudskim postupcima, u kojima je utvrđeno da su organizatori i izvršioci bili pripadnici Resora državne bezbednosti, odnosno Jedinice za specijalne operacije – oružane formacije RDB-a.
Nakon smene autokratskog režima Slobodana Miloševića, oktobra 2000. godine, stekli su se uslovi za transformaciju srpskog društva ka liberalnoj demokratiji. Jedan od urgentnih zadataka nove demokratske vlasti bila je i reforma sektora bezbednosti, posebno službi bezbednosti. Njih su nove vlasti, ali i javnost, opravdano doživljavale kao pretnju novouspostavljenom demokratskom poretku, jer su one, za razliku od drugih postkomunističkih država Centralne i Istočne Evrope, zbog rata i ekonomskih sankcija bile duboko kriminalizovane i militarizovane. Bivši direktor RDB-a, Goran Petrović, tada je javno ukazivao da je situacija u DB-u najblaže rečeno katastrofalna. Otuda je koalicija partija koja je smenila autokratski režim, u svom programu „Ugovor sa narodom“ predvidela čitav niz mera kojima bi se brzo i suštinski promenile službe bezbednosti.
Procena je da je u Beogradu od 1990. do 2000. godine ubijeno 20 političara, policajaca i ljudi na razne načine povezanih s policijom, viđenijih biznismena i pripadnika podzemlja. Uz materijalne motive, motivi mnogih od ovih ubistava bili su i politički.
Međutim, umesto brze reforme službi bezbednosti, usledio je niz neodlučnih, protivrečnih i neusklađenih reformskih koraka, koji su značajno uticali i na dalji tok i na domete reforme službi bezbednosti, ali i na ukupnu demokratizaciju Srbije. Tako je nakon petooktobarskih promena, puna četiri meseca na čelu RDB-a ostao Radomir Marković, koji je kasnije osuđen za umešanost u politička ubistva u vreme prethodnog režima. To je dalo dovoljno vremena pojedinim radnicima RDB-a da unište deo dokumentacije kojom se mogla utvrditi odgovornost pripadnika Resora za nezakonitosti u radu. Dalje, uredba kojom je omogućeno da građani ostvare uvid u dosijee koje je o njima RDB vodio brzo je bila promenjena, a potom i proglašena neustavnom, odnosno ukinuta je. Zakon o odgovornosti za kršenje ljudskih prava (lustraciji) jeste donet 2003. godine, ali nikada nije bio primenjen. Ovakav odnos novih vlasti prema reformi službi bezbednosti pogodovao je izbijanju čitavog niza afera, pa čak i izvršenju ubistava, u šta su bili umešani (bivši) pripadnici službi bezbednosti i nosioci političke vlasti. Političke partije koje su smenile režim Slobodana Miloševića bile su preokupirane borbom oko sticanja i preraspodele političke, ekonomske i bezbednosne moći, te zbog toga reforma službi bezbednosti njima više nije bila prioritet.
Tek će afera u kojoj je vojna služba bezbednosti 2002. godine zbog špijunaže uhapsila potpredsednika Vlade Srbije, Momčila Perišića, bez znanja (dela) civilnih vlasti, pre svega predsednika Vlade Srbije, zabrinuti političke vlasti i podstaći ih da konačno normativno urede službe bezbednosti. Tako su u razmaku od dva meseca usvojeni Zakon o službama bezbednosti SRJ i Zakon o BIA. Ali, i ovde je politička elita iskazala reformsku nedoslednost, jer je prvi zakon sadržavao sve savremene demokratske principe uređenja službi bezbednosti, dok drugi nije ispunjavao ni njihov minimum. Zakonom o BIA, RDB je izdvojen iz MUP-a i dat mu je savremeni naziv – Bezbednosno-informativna agencija – BIA, dok su odredbe koje uređuju njen rad bile opšte. Bezbednosno-informativna agencija je zadržala policijska ovlašćenja i pravo da učestvuje u kriminalističkim istragama. Delokrug rada BIA malo se razlikuje od RDB-a, te se može zaključiti da je izvršena tek delimična transformacija ove službe u savremenu bezbednosno-obaveštajnu agenciju.
Borba partija oko bezbednosne moći
Ubistvo predsednika Vlade Srbije Zorana Đinđića, marta 2003. godine, u koje su bili umešani bivši pripadnici RDB-a, a prilikom kog je BIA zakazala u zaštiti premijera, pokazalo je da za reformu službi bezbednosti nije dovoljno usvojiti zakon koji ne donosi suštinske promene. Ali, ni ovaj kritični događaj nije podstakao političke vlasti da preduzmu odlučne i sveobuhvatne reforme službi bezbednosti. Umesto reformi službi, a posebno BIA, nastavljeno je s borbom partija oko političke i bezbednosne moći, a najvažnije je postalo da li će partije postaviti svoje ljude na čelne pozicije u službama bezbednosti.
Ni raspad državne zajednice Srbija i Crna Gora, maja 2006. godine, i obnovu nezavisnosti Srbije politička elita nije iskoristila za uređenje službi bezbednosti spram potreba i mogućnosti društva. Umesto zakona koji bi na celovit način uredio službe bezbednosti i bezbednosno-obaveštajni sistem, kao što je to učinila susedna Hrvatska 2006, Srbija je 2007. godine usvojila krnji dokument – Zakon o osnovama uređenja službi bezbednosti, koji je samo popisao službe bezbednosti i uredio parlamentarni nadzor nad njima. Zakonom su, takođe, uvedeni i Savet za nacionalnu bezbednost (SNB) i Biro za operativnu koordinaciju službi bezbednosti. Praksa rada ovih institucija, posebno sekretara SNB-a, ubrzo je pokazala da je svrha uvođenja ovih tela bila, između ostalog, težnja tadašnjeg predsednika Republike, Borisa Tadića, za uspostavljanje lične političke kontrole nad BIA, nad kojom je tada kontrolu imala suparnička partija u Vladi Srbije.
Promena vlasti 2012. godine donela je i brzu promenu prethodno navedenog zakona, ali ne u cilju sveobuhvatnog i savremenog uređenja službi, kao ni poboljšanja demokratske civilne kontrole nad službama bezbednosti, kako je to zvanično obrazloženo u predlogu izmena Zakona, već da bi se dodatno ojačala partijska kontrola nad službama bezbednosti, koja je poslužila i za dodatno jačanje političke moći.
Retku svetlu tačku u reformi službi bezbednosti u širem smislu predstavljalo je uvođenje tzv. nezavisnih državnih institucija (NDI) u pravni i politički poredak Srbije. Ove institucije u svom nazivu nose odrednice „nezavisne“ jer njihove čelne ljude bira parlament, kvalifikovanom većinom, na mandatni period koji je duži od trajanja mandata parlamenta. Institucionalno posmatrano, NDI ne pripadaju nijednoj od tri grane državne vlasti – zakonodavnoj, izvršnoj i sudskoj, te se zbog toga one često skupno nazivaju četvrta grana državne vlasti. U odnosu na službe bezbednosti u Srbiji, najvažnije NDI su Zaštitnik građana i Poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka od ličnosti.
Ubistvo predsednika Vlade Srbije Zorana Đinđića, marta 2003. godine, u koje su bili umešani bivši pripadnici RDB-a, a prilikom kog je BIA zakazala u zaštiti premijera, pokazalo je da za reformu službi bezbednosti nije dovoljno usvojiti zakon koji ne donosi suštinske promene.
Te dve institucije dok su na njihovom čelu bili Saša Janković i Rodoljub Šabić su uspele da za relativno kratko vreme postanu uzor za nadzor i kontrolu nad službama bezbednosti, ne samo u Srbiji već i na Zapadnom Balkanu, ali i šire u Evropi. Ove institucije su kontrolisale pojedinačne slučajeve nepravilnog i nezakonitog rada (pripadnika) službi bezbednosti, ali su i predlagali rešenja za bolje uređenje službi bezbednosti i celokupnog bezbednosno-obaveštajnog sektora. Zaštitnik građana i Poverenik su ubrzo postali motor u nadzoru i kontroli službi bezbednosti jer su njihova znanja i iskustva poslužila parlamentarnom odboru nadležnom za kontrolu službi da počne s (redovnom) kontrolom službi bezbednosti.
Dva su glavna razloga zbog kojih su ove institucije ostvarile veliki uspeh u kontroli i nadzoru službi bezbednosti. Najpre, ove institucije su bile novina u pravnom i političkom poretku Srbije i tadašnje političke vlasti nisu mogle ni da pretpostave da bi NDI mogle zaista da (se usude da) kontrolišu izvršnu vlast i službe bezbednosti, već su na njih gledale kao na uobičajeni reformski paket tranzicionih država. Rodoljub Šabić, prvi poverenik, zbog toga je zaključio da u to vreme ministri zapravo nisu ni čitali zakone koje su usvajali, jer da jesu, oni ih nikada ne bi ni usvojili. Drugo i još važnije, Janković i Šabić su dobro razumeli veliku važnost nadzora i kontrole službi bezbednosti u društvima koja su na putu iz autoritarnog u demokratski poredak. Ali, i više od toga. Razumeli su da je za konsolidaciju demokratije i vladavine prava u Srbiji neophodna sveobuhvatna reforma bezbednosno-obaveštajnog sektora, te kontinuiran nadzor i kontrola službi bezbednosti. Kao učesnici reformskih procesa nakon petog oktobra, obojica su imala neposredno iskustvo kako se službe bezbednosti opiru promenama i simuliraju reforme.
Dobra praksa spoljnog nadzora i kontrole nad službama bezbednosti počela je od 2014. godine ubrzano da zamire, a klijentski odnosi između političkih vlasti i službi bezbednosti dodatno da jačaju. Tako, na primer, na čelne pozicije u bezbednosno-obaveštajnom sektoru postavljaju se ne samo ljudi bliski vladajućim političkim partijama već i sami partijski funkcioneri i osnivači partija. Otud se i povratak na staro, kada su službe bezbednosti imale ulogu političke policije, čini sasvim mogućim.
