- U kojoj meri je tajna politička policija u Jugoslaviji, uključujući tu sve njene organizacione inkarnacije (Ozna, Udba, SDB), bila svemoćna i kako su od nastanka socijalističke države šverc i veze državnih institucija s organizovanim kriminalnim grupama njeno stalno (tajno) obeležje
- Zašto koalicija DOS nakon petooktobarskih promena nije izvršila odlučnu i celovitu reformu službi bezbednosti u Srbiji, iako su njeni lideri bili svesni nužnosti takve reforme?
- Koje su posledice propuštenih prilika za sveobuhvatnom reformom službi bezbednosti?
- Zašto se Savet za nacionalnu bezbednost i Biro za koordinaciju rada službi – koriste, pre svega, u svrhe potčinjavanja službi bezbednosti partijskoj kontroli?
- Zašto su službe bezbednosti zadržale policijska ovlašćenja i pravo učešća u kriminalističkim istragama u svrhu vođenja sudskih postupaka?
- Zašto službe bezbednosti u praksi rada ispoljavaju svojstva osobena za političku policiju
- Zašto su od 2014. godine dodatno ojačali klijentski odnosi političkih vlasti i službi bezbednosti?
- Zašto je moguć „povratak na staro“, kada su službe bezbednosti bile instrument u očuvanju vladajućeg režima?
Prve oružane sukobe na prostoru Republike Hrvatske SDB Srbije je spremno dočekala, te je za potrebe nasilnog upravljanja krizom i ratom, u kojem Srbija zvanično nije nikada učestvovala, 1991. godine Služba formirala specijalnu oružanu formaciju, koja se prvo zvala Knindže, a potom Jedinica za posebne namene. Potrebu formiranja jedne takve jedinice prepoznao je sam Milošević, koji je u govoru predsednicima opština iz Srbije, marta 1991. godine, rekao: „… Vlada je dobila zadatak da pripremi odgovarajuće formacije koje će nas učiniti u svakom slučaju bezbednim, odnosno učiniti sposobnim da branimo interese naše Republike, a bogami i interese srpskog naroda izvan Srbije.“ Franko Simatović, operativni tvorac jedinice, objasnio je njeno osnivanje: „Ona je konstituisana 4. maja 1991. godine, u periodu raspada prethodne Jugoslavije, i od svog nastanka neposredno je delovala u funkciji zaštite nacionalne bezbednosti u uslovima direktne egzistencijalne ugroženosti srpskog naroda na njegovom celokupnom etničkom prostoru.“
1991. godine Služba je formirala specijalnu oružanu formaciju, koja se prvo zvala Knindže, a potom Jedinica za posebne namene
Međutim, zaštita nacionalne bezbednosti i interesa Republike na terenu je izgledala nešto drugačije. Od samog svog osnivanja, jedinica je bila korišćena (i) za izazivanje i raspirivanje sukoba. Važna uloga jedinice bila je i da širi strah među ostalim oružanim formacijama koje su se borile na strani tadašnje Republike Srpske Krajine. O tome bivši pripadnik jedinice kaže: „Nas su se bojali, to je očigledno bilo. Javna bezbednost, policija se bojala nas i bilo je sukoba. Kod nas je pisalo iznad znaka – milicija. Mi smo spadali u miliciju i nismo spadali u miliciju, jer smo bili resor. Znači, nije bilo to raščišćeno ko je ko, a mi nismo u suštini tada zvanično bili niko i bili smo sve. Bili smo prećutno ta neka snaga, tajna snaga, jer niko nije imao uvida kod nas, jako malo.“ Dodatni razlog za strah od ove jedinice bila je i činjenica da su se u njoj nalazili i ljudi s kriminalnom prošlošću. Istovremeno, u Istočnoj Hrvatskoj nastaje i Srpska dobrovoljačka garda, na čijem čelu se nalazi Željko Ražnatović Arkan, stari saradnik jugoslovenske SDB i kriminalac. U jedinici je bilo mnogo ljudi s bogatom kriminalnom prošlošću.
Legijine ratne zasluge
Tek je nakon okončanja ratnih sukoba u Hrvatskoj, odnosno Bosni i Hercegovini, 1996. godine, iz različitih formacija formalno konstituisana Jedinica za specijalne operacije (JSO) kao sastavni deo Resora državne bezbednosti. Na njeno čelo je postavljen Milorad Ulemek Legija, bivši pripadnik francuske Legije stranaca i osoba s kriminalnom prošlošću, i to uprkos tome što je njegova bezbednosna provera, koju je sproveo sam RDB, bila negativna. Međutim, u JSO je bilo još mnogo drugih pripadnika s kriminalnom prošlošću, što zapravo i nije bila neka novina, jer je to bilo uobičajeno za jedinice iz kojih je nastala JSO. Zato je, navodno, RDB u jedinicu postavio oficira bezbednosti, Milorada Bracanovića, kako bi ih kontrolisao. Iz sastava JSO su došli svi neposredni izvršioci atentata na Draškovića i Stambolića, kao i na Zorana Đinđića, a u većini su učestvovali i pripadnici kriminalne grupe poznatije kao Zemunski klan.
Zbog umešanosti SRJ u rat u Bosni i Hercegovini, Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija uveo je sankcije SRJ 1992. godine da bi ih naredne godine pooštrio. Kasnija istraživanja pokazaće da su sankcije, u kombinaciji s ratom, predstavljale faktor koji je ključno uticao na to da kriminal postane sastavni element funkcionisanja društva i države SRJ, ali i susednih država, Rumunije i posebno Bugarske. Kako ključni resursi za funkcionisanje države, poput energenata, ali i robe široke potrošnje, nisu mogli da se nabave legalnim ekonomskim tokovima, razvijena je gusta mreža regionalnih ilegalnih nabavnih puteva. Time je u SRJ nastala ogromna zona sive (i crne) ekonomije, čije je učešće u društvenom proizvodu 1994. godine iznosilo čak 50 odsto. Jedan od glavnih organizatora ovih ilegalnih poslova bila je državna bezbednost, što joj i nije bio veliki izazov, uzimajući u obzir činjenicu da je šverc bio jedna od redovnih aktivnosti SDB-a od Drugog svetskog rata pa naovamo, čime je Služba obezbeđivala sredstva za finansiranje svog rada. Naravno, sada se radilo o aktivnostima mnogo većeg obima i značaja, jer su se zahvaljujući švercu snabdevali cela država i njeno stanovništvo. Povećan obim posla zahtevao je i veću uključenost (organizovanih) kriminalnih grupa u izvođenje operacija šverca, što je uticalo na jačanje kriminala u Srbiji i njegovo dodatno sprezanje s RDB-om i politikom.
Međutim, šverc u režiji RDB-a odvijao se i u ratom zahvaćenim područjima, i to preko Autonomne pokrajine Zapadna Bosna (APZB), čiji je vođa bio Fikret Abdić. Trgovalo se oružjem, naftom, cigaretama i ostalom robom široke potrošnje s praktično svim stranama u ratu. Novac od ovog šverca delimično je išao na nabavku specijalne opreme za posebne jedinice koje su obezbeđivale šlepere, ali je dobar deo završio u džepovima onih koji su operaciju vodili. Zato ne treba da čudi što je jedna od najvažnijih i najvećih ratnih operacija JSO bila zaustavljanje ofanzive Armije BiH na APZB, odnosno sprečavanje njenog ratnog poraza. Naravno, kako bi šverc mogao nesmetano da teče.
Usled ekonomskih sankcija i velikih troškova ratnih operacija, Srbija se takođe suočila i s manjkom deviznih sredstava. Otud je jedan od glavnih zadataka vlasti bio i izvlačenje devizne ušteđevine građana, koju su oni čuvali u svojim kućama, preko piramidalnih banaka – Dafiment i Jugoskandik. Procena je da je na ovaj način od desetine hiljada građana izvučeno skoro 370 miliona tadašnjih nemačkih maraka. Iza ovih poslova stajala je državna bezbednost. Ni Dafina Milanović ni Jezdimir Vasiljević, vlasnici ovih banaka, nikada nisu pravosnažno osuđeni za prevaru građana. Sve ovo nije bilo dovoljno za finansiranje JSO, već su sredstva sakupljana od uspešnih firmi u Srbiji. To se postizalo tako što je obaveštajna uprava RDB-a napravila spisak od 170 uspešnih preduzeća, a centri RDB-a su na svojoj teritoriji pratili i brinuli o tim kompanijama i njihovim direktorima.
Šverc u režiji RDB-a odvijao se i u ratom zahvaćenim područjima, i to preko Autonomne pokrajine Zapadna Bosna (APZB), čiji je vođa bio Fikret Abdić. Trgovalo se oružjem, naftom, cigaretama i ostalom robom široke potrošnje s praktično svim stranama u ratu
Obračun službe bezbednosti sa opozicijom
Miloševićeva vlast je bila značajno uzdrmana nakon što je u drugom krugu lokalnih izbora u Srbiji 1996. koalicija opozicionih partija, poznatija kao koalicija Zajedno, pobedila u najvećem broju velikih gradova. Vlast je pokušala da falsifikuje izborne rezultate, što je izazvalo tromesečne masovne građanske proteste, posle čega je donet lex specialis, kojim je priznata pobeda opozicije. Rezultati izbora, kao i činjenica da opozicija može da izvede na desetine hiljada ljudi na proteste, veoma su zabrinuli Miloševića. Pored toga, Srbija se suočavala s pogoršanjem situacije na teritoriji Autonomne Pokrajine Kosovo i Metohija (KiM) i pojavom oružanih sukoba između Oslobodilačke vojske Kosova (OVK) i oružanih snaga Srbije, pre svega policije.
Dodatni problem za Miloševića predstavljalo je i to što šef RDB-a, Jovica Stanišić nije (više) bio za Miloševićevu politiku čvrste ruke prema opoziciji u Beogradu, kao i po pitanju rešavanja problema u vezi s Kosovom. Štaviše, Stanišić je u to vreme razvio dobre odnose sa Zoranom Đinđićem, liderom opozicione Demokratske stranke, a posredovao je u pregovorima između Beograda i Prištine, koji su na Miloševićev zahtev prekinuti.
Preko piramidalnih banaka – Dafiment i Jugoskandik, od desetine hiljada građana izvučeno je skoro 370 miliona tadašnjih nemačkih maraka. Iza ovih poslova stajala je državna bezbednost
Kako Milošević više nije mogao da računa na bezrezervnu podršku šefa RDB-a, Stanišić je smenjen oktobra 1998. godine, a na njegovo mesto je postavljen Radomir Marković. Za Markovićevog zamenika postavljen je Nikola Ćurčić. Obojica novih šefova RDB-a nisu nikada radili u državnoj bezbednosti, već su dotadašnju karijeru izgradili u javnoj bezbednosti. Ali su obojica, a posebno Ćurčić, bili bliski prijatelji porodice Milošević. Prema rečima bivšeg operativca RDB-a Vlade Nikolića „… u toj profesiji (državnoj bezbednosti, prim. aut.) zamenik je načelnika Službe, u stvari, prvi operativac Službe. E sad, ovde je problem što su i Marković i Ćurčić bili ljudi van te struke. Tu je taj problem nastao da su dva nekompetentna čoveka, politički podobna i lojalna porodici Milošević u to vreme, došli na čelo Službe i praktično Službu upropastili“. Marković se, dok je radio u javnoj bezbednosti, već ranije pokazao u obračunu s unutrašnjim neprijateljem, kada je 1993. godine uhapsio Vuka i Danicu Drašković, koji su tom prilikom i prebijeni.
Likvidacije
Nakon ovih postavljenja, RDB kreće u odlučniji obračun s opozicijom, koja više nije samo predmet praćenja i prisluškivanja već i meta atentata. Tako je, oktobra 1999. godine, u neuspelom atentatu na lidera SPO-a Vuka Draškovića ubijeno četvoro funkcionera njegove partije. Zbog propusta i ostavljanja materijalnih dokaza koji ukazuju na umešanost RDB-a u ovu operaciju, formirano je Šesto odeljenje za specijalne operacije beogradskog RDB-a. Ono je osnovano mimo svih tada važećih propisa, te nisu uređeni nadležnost i delokrug njegovog rada, a nije postojao ni akt koji je definisao opise poslova za radna mesta sistematizovana u ovom odeljenju. Odeljenje je brojalo 13 ljudi različitih profila, a deo ljudi je doveden iz JSO. Nije u potpunosti jasno čime se ovo odeljenje bavilo, jer postoje samo dve zabeležene aktivnosti, dok drugih pisanih tragova o radu ovog odeljenja nema. Ne postoje nijedna pisana odluka, rešenje ili nalog koji su upućeni Šestom odeljenju. Indikativno je, međutim, da je za vreme postojanja ovog odeljenja počinjena serija ubistava važnih ličnosti, a za neke od njih se sudi šefu tog odeljenja, Ratku Romiću. Ubijeni su: Pavle Bulatović, ministar odbrane SRJ, Žika Petrović, direktor JAT-a, Ivan Stambolić i sudija Nebojša Simeunović. Takođe se u tom periodu desio i pokušaj atentata na Vuka Draškovića u Budvi. Nakon objavljivanja dosijea o tajnom praćenju Slavka Ćuruvije, ubijen je i Luka Pejović, pripadnik rezervnog sastava JSO-, koga su pojedini mediji označavali kao Ćuruvijinog ubicu.
Oktobra 1999. godine, u neuspelom atentatu na lidera SPO-a Vuka Draškovića ubijeno je četvoro funkcionera njegove partije. Zbog propusta i ostavljanja materijalnih dokaza koji ukazuju na umešanost RDB-a u ovu operaciju, formirano je Šesto odeljenje za specijalne operacije beogradskog RDB-a
U kojoj meri je deo vrha RDB-a odobravao ovakve mere prema unutrašnjim neprijateljima i njihovim navodnim finansijerima svedoče i iskazi Dragana Filipovića, koji je u to vreme bio specijalni savetnik načelnika Resora državne bezbednosti za izvođenje tajnih operacija u inostranstvu. On je u svojoj knjizi opravdao ubistvo novinara Slavka Ćuruvije, ali je detaljno opisao i pokušaj atentata na američkog milijardera Džordža Soroša. Iz perioda šefovanja DB-om Radomira Markovića ostala su nerazjašnjena dva slučaja. Prvi je slučaj ubistva šest i ranjavanja 15 mladića, starosti od 14 do 25 godina u oružanom napadu na kafić „Panda“ u Peći, u decembru 1998. godine. Režimski mediji su odmah optužili Oslobodilačku vojsku Kosova, ali su se kasnije pojavile informacije da je napad organizovao vrh RDB-a, a izveo JSO, kako bi se OVK prikazala kao teroristička. Napad se desio u vreme dogovorenog primirja između snaga bezbednosti Srbije i OVK-a, a za posledicu je imao eskalaciju sukoba. Drugi slučaj je ubistvo Džil Dando, jedne od tadašnjih zvezda BBC-a, koja je javno ukazivala da je Milošević kriv za nasilno raseljavanje kosovskih Albanaca.
