- U kojoj meri je tajna politička policija u Jugoslaviji, uključujući tu sve njene organizacione inkarnacije (Ozna, Udba, SDB), bila svemoćna i kako su od nastanka socijalističke države šverc i veze državnih institucija s organizovanim kriminalnim grupama njeno stalno (tajno) obeležje
- Zašto koalicija DOS nakon petooktobarskih promena nije izvršila odlučnu i celovitu reformu službi bezbednosti u Srbiji, iako su njeni lideri bili svesni nužnosti takve reforme?
- Koje su posledice propuštenih prilika za sveobuhvatnom reformom službi bezbednosti?
- Zašto se Savet za nacionalnu bezbednost i Biro za koordinaciju rada službi – koriste, pre svega, u svrhe potčinjavanja službi bezbednosti partijskoj kontroli?
- Zašto su službe bezbednosti zadržale policijska ovlašćenja i pravo učešća u kriminalističkim istragama u svrhu vođenja sudskih postupaka?
- Zašto službe bezbednosti u praksi rada ispoljavaju svojstva osobena za političku policiju
- Zašto su od 2014. godine dodatno ojačali klijentski odnosi političkih vlasti i službi bezbednosti?
- Zašto je moguć „povratak na staro“, kada su službe bezbednosti bile instrument u očuvanju vladajućeg režima?
Profesionalizacija i globalizacija organizovanog kriminala uticale su i na promenu u načinu i organizaciji rada policije. Tako danas svuda u svetu policija primenjuje posebne mere u krivičnim istragama, ali primenjuje i filozofiju rada sličnu službama bezbednosti, koja je nazvana obaveštajno vođen policijski rad. Srbija nije ovde izuzetak, te MUP i policija Srbije nastoje da primene ova načela u svom radu. Danas u Upravi kriminalističke policije (UKP) postoje Služba za borbu protiv kriminala i Služba za specijalne istražne metode. U okviru ove druge službe, postoji Odeljenje za posebne akcije. I dok ova organizaciona rešenja nisu sporna, sporno je to što UKP u praksi rada koristi posebne mere u velikom obimu. Tako je, na primer, Telenor u 2014. godini zabeležio 201.879 samostalnih pristupa zadržanim podacima, od čega je MUP ostvario većinu njih – 199.818, a ostatak BIA i VBA. Nadalje se situacija samo pogoršavala.
Istovremeno, ni prethodni skupštinski Odbor za odbranu i bezbednost, a ni sadašnji Odbor za odbranu i unutrašnje poslove, koji je nadležan za nadzor MUP-a, kao ni Odbor za kontrolu službi bezbednosti, nisu nadzirali UKP i kako službe u okviru ove uprave primenjuju mere tajnog prikupljanja podataka.
Dejan Tripković, koji je radio pri Kabinetu ministra unutrašnjih poslova Nebojše Stefanovića, izneo je optužbe da Odeljenje za poslove bezbednosti pri kabinetu MUP-a prati kritičare vlasti, a da se podaci o tajnom nadzoru (uključujući i sirov materijal) prosleđuju Dijani Hrkalović
Na ovaj problem ukazivala su istraživanja BCBP-a, ali i Momir Stojanović, predsednik Odbora za kontrolu službi bezbednosti iz redova vladajućeg SNS-a od 2012. do 2016. godine: „Ona se, takođe, bavi primenom posebnih metoda za tajno prikupljanje podataka kojima se zadire u Ustavom garantovana prava i slobode građana. Stoga do medija često dođe da je prisluškivan predsednik ili nešto slično… Krupan nedostatak je što parlamentarni odbor nema ingerencije za nadzor nad njenim radom. Zato moramo da promenimo zakonsku regulativu.“ Pored toga, ni druga tela spoljnog nadzora nisu vršila sveobuhvatnu kontrolu i nadzor nad time kako MUP primenjuje mere tajnog nadzora, kao što je to, na primer, zaštitnik građana radio u BIA u dva navrata.
Posledice toga jesu povećane mogućnosti zloupotrebe MUP-a i policije u političke i partijske svrhe. Prve takve optužbe s konkretnijim podacima došle su iz redova same policije, 2015. godine. Tada je Dejan Tripković, koji je radio pri Kabinetu ministra unutrašnjih poslova Nebojše Stefanovića, izneo optužbe da Odeljenje za poslove bezbednosti pri kabinetu MUP-a prati kritičare vlasti, a da se podaci o tajnom nadzoru (uključujući i sirov materijal) prosleđuju Dijani Hrkalović, tadašnjoj zamenici šefa Kabineta ministra. Tripković je zbog toga podneo i krivičnu prijavu protiv Dijane Hrkalović i rukovodstva MUP-a, ali je krivična prijava veoma brzo odbijena bez istraživanja svih dokaza. Pored toga, ni druga tela za nadzor i kontrolu nisu istraživala ovaj slučaj, te su ozbiljne sumnje o zloupotrebama koje je Tripković izneo ostale neproverene.
Nelegalne aktivnosti
Vukašin Obradović, predsednik Nezavisnog udruženja novinara Srbije, početkom 2016. godine, na konferenciji za medije izneo je ozbiljne sumnje da ga je MUP tajno nadzirao. On je tu sumnju temeljio na činjenici da je ministar Stefanović u svom gostovanju u Dnevniku RTS-a otkrio detalje susreta Obradovića i policajaca koji su imali podatke o nezakonitom praćenju novinara, te je ministar tom prilikom pokazao i da zna šta su njihovi naredni koraci.
Ozbiljne optužbe o nelegalnim aktivnostima policije pojavile su se ponovo u javnosti 2016. godine, kada su Milan Dumanović i Mladen Trbović, tada radnici UKP-a, obelodanili da su po usmenom naređenju starešina, bez legitimacija i naoružanja, s (lažnim) identitetom novinara, upućeni na tajni zadatak da snimaju moguće napade na tadašnjeg premijera Srbije, Aleksandra Vučića, tokom komemoracije srebreničkim žrtvama, 2015. godine. Prema rečima ovih policajaca, slično se dešavalo i kasnije, kada su policajci Srbije poslati da tajno prate miting protiv Milorada Dodika i kontramiting njegovih pristalica u Banjoj Luci, u maju 2016. godine. Kriminalistička policija MUP-a Srbije nema pravo izvođenja tajnih operacija van teritorije Srbije, ali nije ni nadležna za tajno praćenje javnih skupova u Srbiji.
Za ove slučajeve zajedničko je nekoliko elemenata. Najpre, ponavljaju se osumnjičeni u MUP-u za nelegalne aktivnosti u ovakvim slučajevima. Po dolasku Nebojše Stefanovića na čelo MUP-a, u njegovom kabinetu su zaposleni ljudi bez prethodnog policijskog iskustva, ali koji su u partijskim i ličnim vezama s ministrom. Dijana Hrkalović, bivša funkcionerka SNS-a, najpre je zaposlena kao zamenica šefa Kabineta ministra, potom je obavljala posao sekretarke UKP-a, da bi na kraju postala državna sekretarka MUP-a. Goran Papić, ministrov kum, bez prethodnog radnog iskustva u policiji, bio je zaposlen u Odeljenju za poslove bezbednosti, da bi ubrzo potom postao zamenik načelnika SBPOK-a.
„Čini se da pojedini delovi Policije ne odgovaraju hijerarhijski onima kojima bi trebalo da odgovaraju, nego da imaju neke svoje nalogodavce ili da su sami sebi nalogodavci. Primećuje se da institucionalni okvir rada više nije onakav kakav je nekada bio. Neki ljudi misle da su nedodirljivi, a praksa im to i dokazuje“
Saša Janković
Dodatno zabrinjavaju i navodi policajaca da su naređenja od starešina dobijali usmeno, što ukazuje na snažno prisustvo neformalnih kanala upravljanja u okviru policije. Dumanović i Trbović su podneli krivične prijave protiv čelnih ljudi Službe za specijalne istražne metode, Dejana Milenkovića i Tomislava Radovanovića, načelnika Odeljenja za opservacije i dokumentovanje Gorana Nešića, ali i sekretarke UKP-a Dijane Hrkalović, što nam može ukazivati na to ko su možda (bili) ključni ljudi u neformalnom upravljanju.
O problemu neformalnih grupa i kanala uticaja (u širem kontekstu, ne samo u oblasti tajnog nadzora) kao o veoma ozbiljnom problemu u MUP-u govorio je i zaštitnik građana. On je ukazao da MUP izvršava preporuke Zaštitnika građana kada je reč o pojedinačnim problemima, propustima na štetu pojedinaca, ali sistemski, krupniji problemi ostaju netaknuti. „Čini se da pojedini delovi Policije ne odgovaraju hijerarhijski onima kojima bi trebalo da odgovaraju, nego da imaju neke svoje nalogodavce ili da su sami sebi nalogodavci. Primećuje se da institucionalni okvir rada više nije onakav kakav je nekada bio. Neki ljudi misle da su nedodirljivi, a praksa im to i dokazuje.“
Sumnje i optužbe da se UKP koristi za tajni nadzor kritičara vlasti nastavile su da se pojavljuju u javnosti do danas. Njih su sredinom 2019. godine ponovili opozicioni lideri, ali i bivši predsednik Odbora za kontrolu službi bezbednosti, Momir Stojanović, koji je ukazao da Odeljenje za posebne istražne metode Uprave kriminalističke policije prednjači kada je reč o političkoj zloupotrebi ovlašćenja. „Oni prate političke protivnike i kritičare režima, nadziru njihovu komunikaciju, ucenjuju… Sav kompromitujući materijal koji su objavili tabloidi dolazi upravo od njih.“ Reč je o jako opasnoj organizaciji koja se bavi svime osim borbom protiv organizovanog kriminala.
Stanica za prisluškivanje
Čelni ljudi ove organizacione celine MUP-a negirali su optužbe pozivajući se na formalnu proceduru odobravanja i primene mera tajnog nadzora komunikacija, te su ukazivali da se ove mere tehnički izvode preko monitoring centra u BIA. Ovde, međutim, postoji nekoliko problema. Najpre, tajni nadzor nije samo presretanje komunikacija uvidom u njihov sadržaj, već podrazumeva i uvid u statističke podatke o komunikaciji za koje MUP ima mogućnost direktnog pristupa kod telekomunikacionih i internet operatera, a te direktne pristupe telekomunikacioni operateri ne beleže.
Pored toga, uvid u sadržaj komunikacija može se ostvariti i preko mobilnih uređaja/stanica za prisluškivanje, koje imaju kako službe bezbednosti i policija, tako i privatni akteri. Valjana kontrola nad mobilnim uređajima za prisluškivanje ne postoji u Srbiji. Konačno, tajni nadzor obuhvata i tajno praćenje i snimanje, te prikupljanje podataka od doušnika i iz baza i registara podataka, za šta nije potrebno odobrenje suda. Danas nije neuobičajeno da službe bezbednosti i policija poslove tajnog nadzora povere privatnim akterima u cilju povećanja tajnosti operacija i njihove efikasnosti, ali se ovome pribegava i u cilju nadzora i progona političke opozicije, kao i postizanja drugih partikularnih interesa.
Službe bezbednosti se staraju da sumnjivi poslovi ljudi bliskih vladajućoj partiji teku nesmetano, a da glavni akteri umešani u ove aktivnosti prođu bez političke ili pravne odgovornosti
Ovde, naravno, možemo da se zapitamo da li je i ranije bilo zloupotreba policije u političke svrhe. Bivši policajci i novinari koji prate bezbednosne teme ukazuju da ovolikih zloupotreba kao danas nije bilo, jer je uvek postojala ravnoteža moći u MUP-u i policiji. Bivši radnik policije o tome kaže: „Ivica Dačić jeste bio ministar unutrašnjih poslova, ali druge važne pozicije u policiji podeljene su koalicionim partnerima. Tako su oni držali jedni druge na oku i nisu smeli da zloupotrebljavaju policijske službe tako lako. Takođe, ranije je dobar deo profesionalaca preživljavao političke promene, nisu svi čišćeni potpuno, a oni su bili neka brana političkim zloupotrebama.
To danas nije slučaj, jer sve drži SNS.“ Ključni momenat je, dakle, potpuno preuzimanje svih najvažnijih pozicija u MUP-u i policiji od strane SNS-a, te konsolidacija kontrole nad ovom institucijom, koja je usledila nakon 2014. godine. Podsetimo i na činjenicu da je ministar unutrašnjih poslova, Nebojša Stefanović, krajem 2017. godine, postavljen na mesto sekretara SNB-a i de facto šefa Biroa za operativnu koordinaciju službi bezbednosti. Iako svi slučajevi nezakonitog i nelegitimnog tajnog nadzora nisu još uvek dokazani na sudu, odsustvo delatnih vansudskih mehanizama nadzora i kontrole (parlamentarni odbori, ekspertska tela, Zaštitnik građana) samo učvršćuje uverenje da se u poslednjih nekoliko godina delovi policije zloupotrebljavaju u partijske i lične svrhe, te da to poprima sve veće razmere.
U prethodnih godinu i po dana nije bilo promena u zakonskom okviru koji reguliše rad službi bezbednosti u Srbiji. Međutim, obelodanjen je niz novih informacija koje ukazuju da je vrh vladajuće partije potpuno zarobio službe bezbednosti, te da one predstavljaju jedan od važnih instrumenata u očuvanju i cementiranju takvog stanja. Službe bezbednosti to čine na dva načina. One najpre pomažu da vladajuća partija ostane na vlasti, tako što učestvuju u razbijanju opozicionih protesta, tajno nadziru opoziciju, zastrašuju aktiviste i kritičare režima privođenjima i dostavljanjem informacija o njima provladinim tabloidima, koje oni koriste kako bi ih diskreditovali. Drugo, službe bezbednosti se staraju da sumnjivi poslovi ljudi bliskih vladajućoj partiji teku nesmetano, a da glavni akteri umešani u ove aktivnosti prođu bez političke ili pravne odgovornosti. Na narednim stranama opisaćemo najvažnije slučajeve, koji ukazuju na ove dve glavne uloge službi bezbednosti u Srbiji danas.
