„Football, bloody hell!“
Aleks Ferguson, 26. maj 1999.
Izluđujuća stvar u vezi s italijanskim reprezentativnim fudbalom – i razlog zašto mnogi, posebno u ovim krajevima, obično jedva čekaju njihovu eliminaciju s evropskih ili svetskih prvenstava – jeste nepopravljiva tendencija da se do zacrtanog cilja, bila to pobeda ili nerešen rezultat, stiže minimalnom aplikacijom inače neospornog, a u srećnija vremena i raskošnog umeća. Nema veze koliko se mnogo izvanrednih igrača u datom trenutku nalazi na okupu u nacionalnom timu; nije bitno koliko je protivnik tehnički, taktički i na svaki drugi način inferioran. Kad je već za pobedu dovoljan gol više, čemu trud da se postigne još neki preko toga? Ako je za prolazak u narednu rundu dovoljan bilo kakav remi, zašto se upinjati da se postigne gol i možda ostvari pobeda, kad će i 0:0 poslužiti?
Svako ko iole poznaje elementarnu logiku fudbalske igre na ovo bi uzvratio mnogo suvislijim pitanjima. Zar nije pametnije, kad je već rival očigledno slabiji, potruditi se da se dođe do prednosti od barem dva gola, budući da je ona minimalna varljiva i lako ju je izgubiti? Nije li isuviše rizično od samog starta igrati na nerešeno i ne pokušavati previše da se postigne gol, kad je toliko lako zamisliva situacija u kojoj protivnik – koji pritom ni po čemu nije inferioran u odnosu na vas, a po nekim merilima je i bolji – prvi dolazi u vođstvo, pa onda vi frenetično morate da jurite izjednačenje?
Razumeju to instinktivno i petlići svuda gde se fudbal igra, pa mora biti jasno i reprezentativcima fudbalske velesile kakva je Italija. Ali svejedno i nove generacije nastavljaju po starom, igrajući se vlastitim izgledima i živcima sunarodnika – i još se i ljute kad ih kritikuju, kao što se posle dramatičnog, neku sekundu pre kraja meča izborenog remija (1:1) s Hrvatskom, na konferenciji za medije ljutio italijanski selektor, sad već trenerski veteran Lučano Spaleti. (Ljutio se, kad smo već kod toga, i hrvatski izbornik Zlatko Dalić, ali iz sasvim drugog razloga: zato što je meč produžen toliko koliko je produžen, a baš tad je ishod odlučen.)
U dve od tri utakmice dosad odigrane na Evropskom prvenstvu u Nemačkoj Italijani su igrali na ivici noža i jedva pretekli; u trećoj su do te mere bili inferiorni u odnosu na Špance da ništa nisu ni odigrali, najveći deo vremena ostavljajući utisak kao da se bore za goli život, iako su na kraju poraženi tek minimalnim rezultatom.
Italijani su u drugom poluvremenu bili jednostavno užasni. Do hrvatskog pogotka potpuno dekoncentrisani; posle njega uspaničeni, bezidejni i – videlo se to i po izrazima lica – u neverici šta im se događa
Albance su pobedili sa samo 2:1 iako su, posle ranog preokreta, pred sobom imali još gotovo ceo meč da tu pobedu obezbede i posle lagano odrađuju posao. Recimo da su se do kraja poluvremena još i trudili da nešto po tom pitanju urade; ali u drugom su samo trošili vreme i hvatali zjala, što ih na kraju umalo nije skupo koštalo, pošto su Albanci u nadoknadi vremena propustili veliku priliku za izjednačenje.
U ponedeljak uveče, pak, Italijani su, znajući da im je bod dovoljan za prolazak dalje, na teren izašli s jasnom namerom da igraju tek onoliko koliko je potrebno da bi neutralisali hrvatske napade i njihove ključne igrače, pre svega Luku Modrića, držali na što većoj distanci od gola. I čitavo prvo poluvreme taj plan je, disciplinovano sprovođen, uspešno funkcionisao.
A onda se u roku od nekoliko minuta na početku drugog poluvremena italijanska igra potpuno raspala, i u haosu koji je usledio revitalizovana Hrvatska prvo je izborila penal koji će ponovo izvrsni Đanluiđi Donaruma Modriću odbraniti, da bi samo 33 sekunde kasnije kapiten hrvatske reprezentacije – umesto da u nekom kutku terena još očajava što nije pogodio – iz neposredne blizine, ali svejedno na efektan način, loptu zakucao u gol i svoj tim doveo u ono što je u tom trenutku, i praktično do sve do kraja utakmice, bilo zasluženo vođstvo.
Jer, Italijani su u drugom poluvremenu bili jednostavno užasni. Prvih deset minuta nastavka, do Modrićevog pogotka, potpuno dekoncentrisani (s krunskim delom dokaznog materijala sažetim u te 33 sekunde); posle toga uspaničeni, bezidejni i – videlo se i po izrazima lica nekih njihovih igrača – u potpunoj neverici šta im se događa. Iako im se nije događalo ništa ni više ni manje od onoga što su i zaslužili. Dok su, na drugoj strani, Hrvati odjednom delovali kao ona reprezentacija koja je na dva poslednja svetska šampionata osvojila drugo i treće mesto. Sve je u vezi s hrvatskim timom naprasno proradilo i nastavilo da funkcioniše kako treba. Izmene su bile pravovremene i smislene, odbrana je s lakoćom odbijala Italijane, vezni red više nije delovao nemoćno kao najvećim delom dosadašnjeg toka šampionata, napad bio dovoljno opasan da se lako moglo zamisliti kako bi vođstvo do kraja moglo biti i udvostručeno.
Neizvesnost, neizbežno, lebdi nad 39-godišnjim Modrićem: da li ovo Evropsko prvenstvo treba da označi i kraj njegove reprezentativne karijere
A onda se desilo to što se desilo, u potpunom neskladu s onim što smo gledali u drugom poluvremenu, ili barem do same završnice.
U osmom, poslednjem minutu nadoknade, usledili su bekenbauerovski prodor mladog italijanskog centarhalfa Rikarda Kalafjorija; trenutak nepažnje gusto zbijene hrvatske odbrane koja je svoj desni bok ostavila izloženim; i spektakularni šut Matije Zakanjija koji inače izvanredni Dominik Livaković prosto nije mogao da odbrani. I – kraj. Za Hrvate na ovom šampionatu možda i konačni, s obzirom da dalje idu četiri najbolje trećeplasirane ekipe, a oni su u Grupi B na tom mestu završili sa samo dva boda, pa sad zavise od drugih i moraju da sačekaju kraj grupne faze da bi znali na čemu su.
Neizvesnost, neizbežno, lebdi i nad Modrićem, koji je pred kraj utakmice zamenjen i ostatak meča posmatrao stojeći, s izrazom pojačane anksioznosti na licu (iste onakve kakva se mogla pročitati i nakon neiskorišćenog jedanaesterca), povremeno od nervoze grizući majicu. To što usled poodmaklih godina (uskoro će ih napuniti 39), više nije onaj stari – a što se, ironično ali i logično, naročito bolno videlo u meču protiv selekcije Španije, zemlje u kojoj je proveo svoje najbolje igračke godine – nije ga omelo da još jednom bude heroj nacije. Ali upravo ta njegova lična situacija agoniju čekanja da se sazna nastavlja li Hrvatska takmičenje ili ne sigurno čini još gorom.
Fudbal je, naprosto, igra koja ne prestaje da vas fascinira, dovodi do euforije ili očaja, ponekad ostavlja bez reči ili vas – kao ser Aleksa te daleke noći – svodi na nekoliko njih
Da li eventualno ispadanje Hrvatske treba da označi i kraj njegove reprezentativne karijere? Ili će dobiti priliku da u Nemačkoj odigra makar još jednu utakmicu, ako ne i više, i ispiše nove stranice svoje neverovatne lične i sportske priče? I konačno, da li je, nezavisno od toga kako se ova epizoda okonča, to – to? Treba li da sledi primer donedavnog, četiri godine mlađeg a fizički neuporedivo spremnijeg klupskog druga, fenomenalnog Tonija Krosa, koji se nedavno oprostio od Real Madrida, a posle ovog prvenstva napušta ne samo reprezentaciju Nemačke, nego i aktivno bavljenje fudbalom? Modrić klupsku karijeru sigurno ne završava – igraće za Real i naredne sezone, s dodatno smanjenom minutažom i prepolovljenom platom – ali se ovo Evropsko prvenstvo čini pravim trenutkom da stavi tačku na onu reprezentativnu. Samo, da li je Modrić u stanju da kaže to – zbogom?
* * *
Kada je, u još jednom čuvenom preokretu kakvih je istorija fudbala neizbežno prepuna, Mančester junajted u finalu Lige šampiona 1999. u nadoknadi vremena postigao dva gola i ono što se činilo neizbežnim porazom preokrenuo u nezaboravnu pobedu nad Bajernom (2:1), prva reakcija legendarnog menadžera Aleksa Fergusona – koji će s Junajtedom 2008. osvojiti još jednu evropsku titulu, ukupno treću u istoriji kluba – kada se dole na terenu pojavio pred kamerama sadržala je reči navedene na početku ovog teksta, kojima nijedna verzija prevoda na srpski ne bi učinila pravdu. Fudbal je, naprosto, igra koja, kad vam jednom uđe u sistem, ne prestaje da vas fascinira, dovodi do euforije ili očaja, ponekad ostavlja bez reči ili vas – kao ser Aleksa te daleke noći – svodi na nekoliko njih. Reči koje, međutim, sadrže sva moguća značenja koja ste u njih u stanju da učitate. Bloody hell, Italija! Bloody hell, Hrvatska!