Sva sreća što najavljeni akvarijum i delfinarijum nisu izgrađeni pre nego što je u većem delu Srbije izdato upozorenje da će svi koji vodu koriste nenamenski, osim za ličnu higijenu i piće, plaćati kazne jer je „nema dovoljno“. Ne zna se da li bi naciji teže palo da se ribe i delfini nasuču na suvom ili da predsednik kao idejni tvorac još jednog spektakla bude prinuđen da iz svog džepa plaća kaznu, jer je hteo da usreći biračko telo.
I to celo biračko telo, a ne samo građane Slankamenačkih Vinograda koji pijaću vodu dobijaju isključivo nedeljom od 11 časova do 11.30 (sve ostalo vreme voda je pod ključem) i to pod uslovom da dođu do školskog dvorišta i sačekaju u redu, dok im je ne natoče iz creva koje je prikačeno za slavinu u toaletu. Ili građane Inđije kojima su obezbeđene cisterne svih sedam dana u nedelji, ali uglavnom prazne i totalno neupotrebljive. Od trenutka kada su postavljene nijednom nisu ispražnjene i očišćene, pa je ustajala voda dobila zeleni obrub i postala nepodesna za piće, što i nije problem imajući u vidu da cisterne nisu nijednom dopunjene, pa je malo teško grebati vodu sa dna.
Za tri nedelje deo Železnika na plus 30 stepeni imao vodu samo dva dana i to punu fekalija
Najslikovitiji primer života u zemlji koja prva u Evropi kupuje leteće automobile vidi se, ipak, na primeru starog dela Železnika u kome vode nije bilo od 24. juna, a tokom dva dana kada je puštena, građani nisu obavešteni da je puna fekalija. Valjda su nadležni pretpostavljali da to znaju i sami jer je komunalna infrastruktura u ogromnom delu Vojvodine i nekim mestima centralne Srbije takva da u stare i porozne vodovodne cevi prodiru fekalije iz septičkih jama.
Katastrofalnu situaciju potvrdio je i Batut, koji je u poslednjih pet godina kontrolisao po 156 vodovoda, od kojih je ispravno bilo između 105 i 107. U Vojvodini samo trećina ispunjava standarde, u 21 je voda i hemijski i biološki, a u po šest hemijski ili mikrobiološki neispravna
Zbog toga je u Srbiji mikrobiološka zagađenost vode najčešće fekalnog porekla (koliformne bakterije), a na osnovu Batutovih istraživanja se već godinama pojavljuje u Vršcu, Somboru, Žagubici, Kosjeriću, Čajetini… pa čak i Užicu koje se nalazi na teritoriji sa najčistijom vodom. I pored činjenice da je Batut ustanovio zagađenje i 2021. i 2022. u Užicu, JKP Vodovod Užice je nedavno podneo krivičnu prijavu protiv N. N. lica koja su širila lažne vesti o trenutno neispravnoj vodi po društvenim mrežama uz optužbu da „izazivaju paniku“.
Tužba protiv nadležnih koji nisu obavestili građane Železnika šta piju nikada nije podneta, baš kao ni protiv onih koji građane Padinske Skele nisu obavestili da se u vodi koju se nedavno pili, osim fekalija, nalazi i arsen. U tom naletu državne neodgovornosti Zrenjaninci su još prošli i dobro, iako već 20 godina nemaju pijaću vodu na slavinama – bar su obavešteni da je u njoj arsen, a i dobili su dezinfikovane cisterne u kojima se voda menja svaka tri do četiri dana.
0,2 odsto
BDP-a godišnje ulagala je Srbija u komunalnu infrastrukturu i zaštitu životne sredine do 2020, dva i po puta manje od uporedivih zemalja regiona, a da bi nadoknadila taj zaostatak, u narednih 10 do 15 godina morala bi da poveća ta ulaganja na jedan odsto BDP-a, izračunao je Fiskalni savet
Katastrofalnu situaciju sa vodom potvrdio je i Batut koji je poslednjih pet godina kontrolisao po 156 vodovoda, a ispravno je bilo između 105 i 107. Ako bi se pogledalo po regijama, najgore stanje je u Vojvodini u kojoj samo trećina vodovoda ispunjava standarde, u šest je voda fizičko-hemijski neispravna, u šest mikrobiološki, a u čak 21 vodovodu je i hemijski i biološki neispravna.
Najgora voda u Severnobanatskom regionu, čak 94,5 odsto uzoraka nije za upotrebu
Rekorder po lošoj vodi je Severnobanatski region u kome 94,5 odsto uzoraka vode nije upotrebljivo. U istraživanju inicijative Pravo na vodu se procenjuje da oko milion ljudi u Srbiji trajno ili povremeno nema pristup čistoj vodi, što je u suprotnosti i sa obavezama koje je Srbija preuzela u procesu pridruživanju EU, ali i sopstvenim Ustavom.
Ipak, prodržavni mediji najčešće krivicu za ovakvo stanje pripisuju prethodnoj vlasti, koja je izvorišta čiste vode prodala, odnosno ustupila na 99 godina strancima, jer po našim zakonima vodoizvorišta ne mogu da se privatizuju, već samo da se daju na korišćenje. U Informeru je nedavno osvanuo tekst pod nazivom „Zločin protiv Srbije koji se krije od javnosti! Bivša vlast bez saglasnosti vodu dala strancima, a sada glume ekologe i borce za životnu sredinu“, u kome se navodi o kojim se sve izvorištima radi: Vlasinska Rosa je prodata Koka-Koli, Palanački Kiseljak je kupila Kolinska iz Slovenije, Mivela je otišla u ruke hrvatskog Agrokora…
Za Vučića umesto snabdevanja kvalitetnom vodom, veći prioritet imaju ulaganja milijardi evra u Ekspo 2027, nacionalni stadion, delfinarijume i druge zabave. Pri tome jednom rukom se zadužuje u inostranstvu i istom rukom traći te kredite u zabavne parkove
Božo Drašković
Nema sumnje da je prodaja prirodnog bogatstva za osudu, ali je nejasno zašto SNS vlast nije raskinula te štetne ugovore ako se ima u vidu da se eksploatacija vode u Srbiji ostvaruje na osnovu saglasnosti koju izdaje Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede, i to na rok do pet godina, uz mogućnost produženja. Što znači, kako je to svojevremeno objasnila Branka Šerović iz Udruženja industrije mineralnih voda, da je država već dva puta imala priliku da ne produži saglasnost. Umesto toga, Vučić je 2022. svečano otvorio punionicu gazirane vode Rosa Homolje koja je prodata Koka-Koli.
Rasprodaja prirodnih resursa dovedena do apsurdne krajnosti
„Strategija ekonomske politike koju vodi vlast pod dirigentskom palicom Aleksandra Vučića, a koja se odnosi na prirodne resurse, karakteriše ili neukost ili neznanje ili i jedno i drugo. Moguće je da uz neznanje i neukost postoji i snažna nota korumpiranosti. A posledica korupcije je to da se za male novce koji idu na račune pojedinih nosilaca vlasti rasprodaje, pored svih drugih resursa, i voda kao resurs od neposredne životne važnosti. Na talasu oduševljenja tržišnim fundamentalizmom imali smo i ideje početkom dvehiljaditih godina u Srbiji o tome da u cilju povećanja ekonomske efikasnosti upravljanje nad snabdevanjem vodom treba prepustiti strancima. To se u vreme opijenosti ’tržišnom demokratijom’ na našu sreću nije desilo. Naprednjačka, vučićevska vlast je rasprodaju prirodnih resursa dovela do apsurdne krajnosti. Oni vode politiku da je sve moguće i treba rasprodati, pa i rudna bogatstva i vode. Država se još nije drznula da izvorišta, kao što su, na primer, izvori Rzava, Mlave, Uvca i drugih izvora pijaće vode za snabdevanje stanovništva proda ili da se da u dugogodišnji zakup. Doduše sa ovom vlašću se nikad ne zna“, kaže ekonomista Božo Drašković.
U delu Železnika vode nije bilo od 24. juna, a kad im je dva dana puštena, bila je puna fekalija, dok su u Padinskoj Skeli nedavno pili vodu „obogaćenu“ arsenom. U velikom delu Vojvodine i nekim mestima centralne Srbije u stare vodovodne cevi odavno već prodiru fekalije iz septičkih jama
A kada pogledamo kako država ulaže u vodu i koliko drži do snabdevanja stanovništva, postavlja se pitanje čemu nam u ovom trenutku uopšte služi to prirodno bogatstvo koje imamo? Nedavno je Fiskalni savet uradio analizu javnih investicija i istakao da „verovatno najveću neravnotežu u javnim investicijama Srbije predstavljaju niska ulaganja u zaštitu životne sredine i komunalnu infrastrukturu“.
Po ulaganjima u komunalnu infrastrukturu deceniju kasnimo za drugim zemljama regiona
Fiskalni savet je prvi put analizirao stanje i potrebe za investicijama države u sektoru zaštite životne sredine, komunalne infrastrukture i vodosnabdevanja u svom izveštaju iz 2018. i došao do poražavajućeg zaključka da Srbija dramatično zaostaje ne samo u odnosu na razvijene zemlje EU, već i u poređenju sa zemljama centralne i istočne Evrope (CIE), a da se iz analize ulaganja u periodu od 2005. do 2023. vidi da su to oblasti koje su bile na dnu investicionih prioriteta države.
Do 2020. državne investicije u ovaj sektor bile su na izuzetno niskom nivou i iznosile su prosečno svega oko 0,2 odsto BDP godišnje, da bi do poboljšanja došlo 2021. kada su ulaganja duplirana, usled početka realizacije određenog broja infrastrukturnih projekata, pre svega u upravljanje otpadom i izgradnju kanalizacije i postrojenja za prečišćavanje otpadnih voda. Time se približila ulaganjima u zemljama CIE (prosek njihovog ulaganja je oko 0,5 odsto BDP), ali uz jednu razliku – sve te zemlje su imale period pojačanog ulaganja, pa je Hrvatska 10 godina izdvajala 0,7, a Slovenija četiri godine 0,9 odsto BDP-a. Da bi Srbija nadoknadila zaostatak, prema proceni Fiskalnog saveta, ulaganja bi u narednih 10 do 15 godina morala da poveća na jedan odsto BDP-a. Samo bi tako 2030. mogla da se približi zemljama CIE, ali i da ispuni ključne zahteve EU.
Zbog kašnjenja radova, za 47 odsto je od 2021. do 2023. povećan iznos utvrđen Strategijom upravljanja vodama za period 2021. do 2023, dok će za nastavak realizacije započetih aktivnosti nakon 2023. biti potrebno dodatnih 3,7 milijardi dinara, utvrdila je Državna revizorska institucija
Prvo pomeranje sa „mrtve tačke“ se dogodilo tek 2021. kada je zvanično otpočela realizacija prve faze projekta „Čista Srbija“, kojim se najavljuje izgradnja oko 5.200 kilometara kanalizacione mreže i 165 postrojenja za prečišćavanje otpadnih voda, što obuhvata skoro polovinu ukupnih infrastrukturnih potreba Srbije u ovoj oblasti.
U Srbiji svaki treći građanin nema pristup kanalizacionoj mreži
„S obzirom na to da je realizacija ovog projekta u vrlo ranoj fazi, kod većine pokazatelja koje Fiskalni savet prati u ovoj oblasti zabeleženo je tek neznatno poboljšanje, a najveći problemi u
upravljanju vodama još uvek ni izbliza nisu rešeni. Podsećamo, u oblasti vodosnabdevanja to su loš kvalitet vode za piće, veliki gubici na vodovodnoj mreži zbog zapuštene infrastrukture, kao i nedovoljan pristup javnim vodovodima u pojedinim delovima zemlje, prvenstveno na jugu i istoku Srbije. U oblasti zaštite voda od zagađivanja, koja je u Srbiji praktično tek u povoju, glavni problemi ostaju nedovoljno razgranata kanalizaciona mreža i malobrojna, često i zastarela postrojenja za preradu otpadnih voda iz domaćinstava i fabrika“, navodi se u izveštaju i dodaje da samo 67 odsto stanovnika ima pristup kanalizacionoj mreži (u zemljama CIE je 85 odsto).
Situacija sa preradom otpadnih voda još je dramatičnija: manje od 20 odsto stanovništva Srbije ima pristup bilo kom vidu tretmana otpadnih voda, dok je u zemljama CIE njihov udeo 86, a u EU skoro 93 odsto. Istovremeno, ni kvalitet pijaće vode često nije dobar, što je najveći i verovatno najurgentniji problem u sektoru vodosnabdevanja. „U periodu od 2018. do 2022. nije zabeleženo primetno poboljšanje u ovoj oblasti, budući da se broj gradskih vodovoda sa ispravnom vodom za piće sve vreme kretao oko 105. U seoskim vodovodima situacija je u proseku još gora, iako neretko i nemamo potpunu sliku zbog toga što se merenja i kontrole ne sprovode redovno“, navodi se u izveštaju Fiskalnog saveta Politika javnih investicija u Srbiji iz juna 2024.
U Evropi se prerađuje 93 odsto, a u Srbiji manje od 20 odsto otpadnih voda
Sa načinom na koji se ulaže javni novac ne slaže se ni profesor Drašković. „O područjima ulaganja u Srbiji već više od 10 godina odlučuje samo jedan čovek, predsednik Vučić, a ni njemu, ni lokalnim i regionalnim nosiocima političkih i razvojnih odluka nisu u fokusu intenzivnija ili veća ulaganja u vodosnabdevanje, u prečišćavanje otpadnih voda, u zaštitu životne sredine. Samo da podsetimo na višedecenijski problem snabdevanja pijaćom vodom stanovnika Zrenjanina. Uostalom, kvalitet pijaće vode u celoj Vojvodini je problematičan. To za sadašnje donosioce odluka, a svakako i one pre ove vlasti, nisu važna pitanja. Za samog Vučića i njegove vlade umesto životnih pitanja snabdevanja kvalitetnom vodom u pojedinim područjima Srbije, veći prioritet imaju ulaganja milijardi evra u Ekspo 2027, nacionalni stadion, delfinarijume i druge zabave.
Građani Slankamenačkih Vinograda pijaću vodu dobijaju isključivo nedeljom od 11 časova do 11.30 i to pod uslovom da dođu do školskog dvorišta i sačekaju u redu, dok im je ne natoče iz creva koje je prikačeno za slavinu u toaletu. Sve ostalo vreme voda je pod ključem
Pri tome jednom rukom se kreditno zadužuje u inostranstvu i tom istom rukom traći te kredite u zabavne parkove. Drugom rukom besplatno, kroz konverziju, poklanja milijarde evra vredno građevinsko zemljište bogatima, da budu još bogatiji. A siromašnima ostaje da budu još siromašniji i u budućnosti plašim se još žedniji. I pre vučićevske, vlast se ’proslavila’ dobrim delom time što je veliki broj vodotokova na malim rekama u Srbiji uz subvencije dala da se bogate investitori, koji su te reke i rečice strpali u cevovode za proizvodnju električne energije u mini-hidroelektranama. Istovremeno su time uništili životnu sredinu, a lokalno stanovništvo u pojedinim mestima ostavili bez vode za napajanje stoke“, kaže Drašković.
Kašnjenje planiranih radova koštaće građane nekoliko milijardi dinara
Koliko je situacija sa vodom loša svedoči i to što u zemlji u kojoj više nemamo institucije (bar ne one koje bi smele da oponiraju vlasti), uz Fiskalni savet imamo još jednu koja je iskazala svoje nezadovoljstvo načinom na koji se ulaže u vode – Državna revizorska institucija.
Iz revizije „Efektivnost mera za zaštitu voda od zagađivanja u cilju unapređenja kvaliteta vode“ iz decembra 2023. vidi se da je akcionim planom za sprovođenje Strategije upravljanja vodama za period 2021. do 2023. utvrđeno da su potrebna sredstva u iznosu od 6,3 milijarde dinara za finansiranje izgradnje postrojenja za prečišćavanje otpadnih voda naselja, rekonstrukciju i proširenje kanalizacione mreže. Ta sredstva su obezbeđena iz budžeta, donacija i sredstava finansijske pomoći Evropske unije, a jedina koja nisu bila dostupna su dolazila od kredita.
Strategiju i odnos vlasti pod dirigentskom palicom Aleksandra Vučića prema prirodnim resursima karakterišu neukost ili neznanje ili i jedno i drugo, a moguća je i snažna nota korumpiranosti. Oni vode politiku da je sve moguće i treba rasprodati, pa i rudna bogatstva i vode
Božo Drašković
Iako je ugovor o zajmu potpisan u novembru 2021, Skupština ga je potvrdila tek u decembru 2022, zbog čega se kasnilo sa radovima. Zbog izostanka planirane realizacije u 2021, već u 2022. je za radove bilo potrebno 50 odsto više novca od prvobitno planiranog, a kašnjenja su uticala na to da za sprovođenje aktivnosti u 2023. budu planirana tri puta veća sredstva od prvobitno predviđenih.
Na taj način je i iznos sredstava za sprovođenje aktivnosti u periodu od 2021. do 2023. uvećan za 47 odsto u odnosu na potrebe iskazane u Akcionom planu za sprovođenje Strategije, uz istovremeno uvećanje potrebnih sredstava za nastavak realizacije započetih aktivnosti nakon 2023. godine za 3,7 milijardi dinara, odnosno 27 odsto, navodi se u izveštaju DRI.
Iako su sve te aktivnosti neophodne da bi se ispunili pristupni uslovi EU iz poglavlja 27, jasno je da to više nije na dnevnom redu. Ne samo da nije načinjen napredak u komunalnoj infrastrukturi, već čak nisu doneti ni zakoni o vodama i o vodi za piće, iako je rok za to istekao krajem 2023.
Sutra nastavak: Skok u budućnost – mrtve reke i zatrovana voda
