Ekonomisti su davno zapisali da nema efikasne države bez uređenih finansija. Oko te ocene može biti i sporenja, ali primer koji sledi slikovitije od bilo kog komentara besedi koliko je naše Ministarstvo finansija, konkretno Uprava za trezor kao njegov sastavni deo – pedantno i efikasno!
Na adresu tzv. dužnika pristigla je opomena Uprave za trezor. Reklo bi se – ništa neobično! Svako radi svoj posao kako najbolje zna. U konkretnom slučaju sledi opomena zbog „neizmirene obaveze na osnovu naknade za izvršene usluge javnih plaćanja koje vrši Uprava za trezor“. I onda sledi tarifni broj i iznos duga – od 1,84 dinara. I slovima – jedan dinar i osamdeset i četiri pare!
Lepo sročena opomena, prosleđena elektronskom poštom uz „uobičajeno“ upozorenje: „Ukoliko ne izvršite uplatu navedenog iznosa naknade u roku ove opomene, bićemo prinuđeni da pokrenemo postupak prinudne naplate“. Precizirano je: rok plaćanja – petnaest dana od dana prijema uplatnice koja je poslata u prilogu.“
Veštačka inteligencija ili prirodna glupost
Sada sledi čitava serija pitanja! Najpre, da li dužnik ima novca na računu i da li je nekada bio u „minusu“, odnosno blokadi. Utvrđeno u nadležnoj Upravi za trezor (Leskovac) da je uvek bilo novca na računu. Istina, malo, ali dovoljno da se namiri „toliki“ dug.
Sledi dodatno pitanje: kako se pojavio iznos pomenutog duga od neverovatnih 1,84 dinara! Na to pitanje pristigao je ljubazan odgovor: kompjuter automatski prepoznaje da li je neko dužan ili nije! Na dodatna pitanja kada je računar utvrdio pomenuti dug, dobija odgovor na nisu u mogućnosti da to proveravaju, jer, valjda, treba imati poverenja u – novi način obračuna!
Razgovor u Upravi za trezor bio je prijateljski, koliko to može biti kada je neko dužan državi tako ogroman dug naznačen u opomeni. Priča je, verujemo, za rubriku „verovali ili ne“. Dužnik pita, uz osmeh pun sarkazma: „Da li dug može da namiri u samom trezoru!“ Sledi (ne)očekivan odgovor! Ne! I pristiže dodatno objašnjenje da za plaćanje svih računa preko trezora sve mora da bude obavljeno „transparentno“ u – banci!
Razgovor u Upravi za trezor bio je prijateljski, koliko to može biti kada je neko dužan državi tako ogroman dug od 1,84 dinara. Epilog je bio da dužnik svoj dug ne može da plati u samom trezoru, već sve mora da bude obavljeno „transparentno“, u banci. A onda je banka naplatila svoju naknadu od 100 dinara, 54 puta veću od duga državi
Eto drugog čina ove (ne)vesele priče. Dužnik, odnosno njegovo ovlašćeno pravno lice, srdačno se pozdravlja i kreće put banke. Nije daleko: treba prepešačiti put kao da trčite od jednog do drugog gola na čuvenoj Marakani!
U banci, čije ime za ovu (ne)veselu priču nije bitno, gužva kao da se dele besplatne ulaznice za derbi Crvena zvezda – Partizan! Ništa neobično! Slika, kao i u svim bankama. Navikao narod da čeka u redovima i to je prilika da se razmeni koja poruka sa (ne)poznatim susedom koga muče slične nevolje: plaćanje računa!
Konačno, dužnik dolazi do samog šaltera. (Ne)zainteresovana službenica je, kao i dužnik, u neverici. Sledi pitanje: „Da niste pogrešili iznos duga“! Dobija kratak odgovor: „Nalog za plaćanje: prenos (obrazac broj 3) poslao je trezor i u odeljku svrha uplate napisao: uplata za naknadu za JBKJC 9556 i zatim sledi primalac i objašnjenje MF – Naknada za usluge koje vrši Uprava za trezor“. Sve jasno kao nevreme usred leta!
Bankarska provizija 54 puta veća od uplate
Službenica banke, mlada, simpatična, mogla bi da bude stjuardesa, kao da se pravda, upozorava: „Znate li koliko ćete platiti uslugu banke!?“ Dužnik, kao da se ponaša nevešto što je (ne)znalica, sleže ramenima! Ponovo sledi, ovoga puta uljudno hladan odgovor: „Taksa je sto dinara!“
Stranka se ne čudi‚ banka ima svoju tarifu. Srećan je što nije pomenula neku drugu cifru. Jedino se preslišava kao da je zanet pričom iz samog početka romana Ana Karenjina: „Sve srećne porodice liče jedna na drugu, svaka nesrećna porodica, nesrećna je na svoj način.“
Sutradan, iz banke stiže elektronskom poštom obaveštenje: tarifa za usluge transakcije iznosa od 1,84 dinara (jedan dinar i 84 pare) je sto dinara! Neverovatno!
Dužnik postavlja besmisleno pitanje: koliko je bilo potrebno vremena da Uprava za trezor prosledi opomenu. Sam sebi daje odgovor: deset, dvadeset, pedeset minuta… Možda i više ako se pije kafa! I drugo pitanje: koliko je potrebno banci da obračuna svoju tarifu? Verujemo, manje od jednog minuta!
Sutradan, iz banke stiže elektronskom poštom obaveštenje: tarifa za usluge transakcije iznosa od 1,84 dinara (jedan dinar i 84 pare) je sto dinara! Neverovatno!
„Brate, govori dužnik zadovoljno, dobro si prošao!“ I onda se priseti priče svog prijatelja, profesora univerziteta. Kratak siže. Svrati prijatelj pre doručka kod komšije da popiju po jednu ljutu, ali je ovaj nekud otišao. Tu je njegova supruga, preljubazna, sklona dobroj šali i dosetkama. Zamoli profesora, komšiju da sedne, „jer suprug samo što nije pristigao“. I dok je prijatelj ispijao prepečenicu staru pet godina, komšika pita: „Ti si mnogo knjiga pročitao i napisao. O ženama znaš sve! Reci mi: kako prepoznaješ da se njoj hoće…“
Snebiva se moj prijatelj, neugodno mu, ali odgovara: „Po mirisu!“ Ona ga, uz prijateljski osmeh, zamoli da je pomiriše. I usledi profesorov igrokaz: „Tebi se neće…“ Pristiže odgovor brži od zvuka groma: „Komšija, ili si ti veliki lažov ili si zbog korone izgubio čulo mirisa!“
P. S. – Možda bi u seriji Radio Mileva Željko Hubač, čiji je otac, Leskovčanin Vili Hubač, bio odličan novinar, mogao od ove priče da napiše zanimljiv scenario. Nema potrebe da nešto izmišlja – samo da podeli uloge!
