U srcu Srbije, gde politika dominira nad ekonomijom, projekat Nacionalnog stadiona u Surčinu postaje paradigma ambicioznih, ali rizičnih javnih investicija. Stadion sa planiranih 52.000 sedišta na devet nivoa, visok 51,5 metara, za vlast nije samo sportski hram, već i simbol nacionalnog ponosa, na kojem je planirala da svečano otvori Ekspo 2027. Međutim, od početka radova u maju 2024, projekat je opterećen kontroverzama, koje otkrivaju duboke pukotine u sistemu upravljanja javnim resursima.
Predsednik Aleksandar Vučić insistira da se on završi do 1. decembra 2026, ali je realnost na terenu drugačija i svodi se na priču o regulatornim propustima, ekološkim rizicima i fiskalnoj neodrživosti. Kamen temeljac položen je 1. maja 2024, iako je puna građevinska dozvola za glavne radove izdata tek pre mesec dana, 10. septembra, nakon što su zahtevi više puta odbijani zbog nepotpune dokumentacije. I u avgustu ove godine Ministarstvo građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture odbilo je zahtev investitora, Ministarstva finansija, jer su nedostajali elaborati o strukturnoj stabilnosti, bezbednosti i uticaju na okolinu.
I kad bude gotovo, godišnji troškovi održavanja biće 50 miliona evra
Uprkos tome, radovi su nastavljeni izvan okvira pripremne faze, zbog čega je Regulatorni institut za obnovljive izvore i životnu sredinu (RERI) podneo krivičnu prijavu protiv ministra finansija Siniše Malog, zbog nezakonitog betoniranja nadzemnog dela bez dozvole, čime je prekršen Zakon o planiranju i izgradnji. Dozvola za uticaj na životnu sredinu stigla je u julu ove godine, a RERI je podneo još jednu tužbu, zbog rizika po podzemne vode i sistem odvodnjavanja, jer se lokacija nalazi u zaštićenoj zoni vodoizvorišta.
Do kraja septembra ove godine, od planiranih 18,6 milijardi za finansiranje stadiona u Surčinu iz budžeta je isplaćeno samo 123 miliona dinara ili tek nešto više od milion evra, zbog čega i radovi kasne više meseci
Jednogodišnje kašnjenje radova podiglo je troškove za bar 10 do 15 odsto, zbog inflacije, penala izvođačima i dodatnih materijala, procenjuje Fiskalni savet. Radar, međutim, saznaje da je ove godine od planiranih 18,6 milijardi za finansiranje stadiona do početka oktobra isplaćeno samo 123 miliona dinara, čime su ukupni troškovi za taj projekat već dostigli 43,1 milijardu dinara ili skoro 368 miliona evra.
Finansijski aspekt celog projekta prilično je maglovit. Ukupne troškove sa pratećom infrastrukturom Fiskalni savet procenjuje na 960 miliona evra, iako je prvobitna procena bila da će stadion koštati 560 miliona. Svi radovi finansiraju se isključivo iz državnog budžeta, bez učešća privatnog kapitala, za razliku od evropskih praksi gde se rizici dele kroz javno-privatna partnerstva.
Deo novca od 358 miliona evra država je nedavno pozajmila od Banke Poštanska štedionica, uz kamatu koja je trenutno oko 7,6 odsto godišnje. U budžetu za ovu i narednu godinu za Ekspo i stadion je planirano više od 93 milijarde dinara, ali Radar otkriva da je do oktobra za ta dva projekta isplaćeno samo 20,7 milijardi, ili nešto više od petine te sume.
93 milijarde dinara
planirano je u budžetu za ovu i narednu godinu za Ekspo i stadion, ali je do oktobra za ta dva projekta iz budžeta isplaćeno samo 20,7 milijardi, ili nešto više od petine te sume
Najveći problem je odsustvo projekcije troškova održavanja. Stručnjak Aleksandar Buzija procenjuje da će oni godišnje biti veći od 50 miliona evra. U poređenju sa Olimpijskim stadionom u Londonu, koji nedeljno dobija subvencije veće od milion evra, Surčin rizikuje da postane „beli slon“, neodrživa struktura koja opterećuje javni dug i usporava ulaganja u zdravstvo, obrazovanje ili druge infrastrukturne projekte, potrebnije građanima.
Kako to rade Englezi i Italijani
Suprotno tome, Evropa gradi stadione kao motore urbanog i ekonomskog razvoja. Nedavno otvoreni Evertonov stadion na Bramli-Mur Doku u Liverpulu, kapaciteta 52.888 sedišta, koštao je 802 miliona funti ili oko 950 miliona evra. Gradnja je počela 2021, ali tek nakon strogih odobrenja, uključujući zahteve Uneska za zaštitu luke. Everton se oslonio na klupski kapital i privatne investitore, uz minimalnu podršku države od 45 miliona funti. Rezultat je ekonomski impuls za Merisajd od 1,3 milijarde funti, sa 15.000 novih poslova u građevinarstvu, turizmu i uslugama, a prateći sadržaj generisaće prihode 365 dana godišnje, tako da se procenjuje da će prihodi od turizma i događaja obezbediti povrat investicije za 15 godina.
Nedavno otvoreni stadion Evertona, kao i budući novi stadioni Mančester junajteda, Milana i Intera ne računaju na pomoć države iz budžeta, jer će se ti projekti finansirati novcem klubova, njihovih sponzora i partnera
I Milano pokazuje finansijsku i ekološku odgovornost. Odluka o zameni stadiona San Siro, ikone iz 1926, odobrena je 30. septembra, nakon maratonske sednice gradskog veća, sa 27 glasova za i 20 protiv, s tim što rasprava o tome traje još od 2019. Fudbalski klubovi Milan i Inter uložiće više od 1,2 milijarde evra privatnog kapitala u kompleks od 71.500 sedišta, s tim što će sačuvati 10 odsto stare strukture kao baštinu. Gradnja stadiona generisaće 5.000 poslova i 150 miliona evra godišnjih prihoda kroz hotele, prodavnice i događaje, podižući vrednost dva fudbalska kluba za 20 do 30 odsto. Opozicija je uticala na revizije projekta, da se ograniči visina stadiona i smanji rizik od sudskih procesa.
Mančester junajted planira najambiciozniji projekat, stadion od 100.000 sedišta za dve milijarde funti pored postojećeg Old Traforda. Projekat je predstavljen u martu, a procenjuje se da će britanskoj ekonomiji doprineti sa dodatnim prihodom od 7,3 milijarde funti i novih 92.000 radnih mesta. Klub ulaže 200 miliona funti u transport, smanjujući emisije štetnih gasova za 25 odsto. Osim od klupskih prihoda, u finansiranju će učestvovati i sponzori i partneri kluba, koji računaju da će im se uloženi novac vratiti za 20 godina. Iako taj projekat neće opteretiti poreske obveznike, klub je za svoj naum obezbedio i podršku većine od 52 odsto navijača, osiguravajuči tako legitimitet.
Stadion kao simbol moći, a ne kao isplativa investicija
Što se regulative tiče, u Ujedinjenom Kraljevstvu i Italiji pre početka radova investitori moraju da obezbede sve neophodne dozvole, zbog čega je Everton godinama čekao da dobije „zeleno svetlo“, a u Milanu se pre glasanja 12 sati diskutovalo u gradskom parlamentu. Za razliku od njih, Srbija u slične projekte kreće bez dozvola, rizikujući penale i tužbe.
Godišnji troškova održavanja budućeg stadiona u Surčinu procenjuju se na 50 miliona evra, zbog čega postoji opasnost da on postane „beli slon“, neodrživa struktura koja opterećuje javni dug i usporava ulaganja u zdravstvo, obrazovanje ili druge infrastrukturne projekte, potrebnije građanima
U Evropi se insistira i na ekološkim standardima, dok ovdašnja vlast ignoriše upozorenja RERI-ja da gradnja stadiona u Surčinu može ugroziti vodoizvorište. Uz to, kad budu izgrađeni, evropski stadioni generisaće nove prihode, dok za Surčin nema garancija da će imati bilo kakve pozitivne ekonomske efekte. Finansijski, u drugim zemljama dominira privatni kapital, dok se u Srbiji stadion gradi isključivo novcem iz budžeta. Konačno, veća transparentnost u Evropi sprečava sudske sporove, dok se u Srbiji odluke donose netransparentno, a poslovi dodeljuju direktnim pogodbama, pa i ne čude krivične prijave.
Projekat u Surčinu je stoga politička metafora, spomenik moći, više simbol nego investicija. Dok Evropa gradi multifunkcionalne centre za održivi rast, Srbija rizikuje finansijski teret koji će gušiti budžet decenijama. Sve u svemu, evropski model je održiv, inkluzivan i profitabilan. Srpski je politički motivisan, netransparentan i otuda strah da bi stadion u Surčinu mogao da izraste u novi spomenik promašenim projektima. A da li će umesto hrama fudbala postati ogledalo propusta, zavisi od toga da li će vlast konačno primeniti evropsku praksu ili će se i dalje saplitati o sopstvenu taštinu.
