Zamislite da ste došli kod auto-mehaničara zbog problema sa kočnicama, ali ih majstor ipak ne menja. Nakon što pregleda auto, uz osmeh vas posavetuje da nastavite da vozite, jer će ekološki održivi motori nove generacije vožnju učiniti bezbednijom.
Ovo zvuči čudno, ali liči na debatu o zelenoj tranziciji – zameni fosilnih izvora energije obnovljivim. Je li bolje obuzdati svetsku proizvodnju ili se nadati da će je tehnologija učiniti bezopasnom po ljude i planetu? Mnogi veruju u drugo, pa čak i najuticajniji ekonomisti. Među njima je Džozef Stiglic, profesor na Univerzitetu Kolumbija, dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju 2001, nekadašnji glavni ekonomista Svetske banke i dobitnik više od 40 počasnih doktorata.
Tema ovog teksta nisu njegova politička gledišta, niti vizija socijaldemokratije koju pragmatično zove „progresivnim kapitalizmom“. Niti je kritika BDP-a, mada je to najjača tačka njegove analize. Ovo je osvrt na nekoliko zabluda o zelenoj tranziciji kojima je, sudeći po nedavnom intervjuu koji je dao za Radar, sklon i profesor Stiglic.
Potrošnja raste mnogo bržim tempom od proizvodnje iz obnovljivih izvora energije
Zelena tranzicija se najčešće prikazuje kao priča o uspehu: fosilna goriva odlaze u istoriju, a zamenjuje ih energija iz izvora kao što su sunce, vetar i voda. U stvarnosti, međutim, ne svedočimo zameni, već proširenju energetskog sistema. Obnovljivi izvori se uvode, ali se nafta i gas ne povlače, zato što ekonomija traži sve više energije. Međutim, tražnju koja raste ponuda čiste energije ne može da sustigne. Upitan za mišljenje o tome, prof. Stiglic je istakao da udeo obnovljivih izvora energije u ukupnoj proizvodnji energije raste. Mada je razočaran „brzinom odustajanja“ od fosilnih goriva, kazao je da je oduševljen brzinom usvajanja obnovljive energije.
Svetska proizvodnja obnovljive energije od početka veka do danas porasla je sa oko 15 na 34 milijarde megavat-časova, ali je podmirila samo manji deo rasta potrošnje sa 111 na 184 milijarde MWh
Tačna je profesorova tvrdnja i taj udeo je danas oko deset odsto. Ali su važni i apsolutni iznosi. Svetska proizvodnja obnovljive energije porasla je sa oko 15 milijardi megavat-časova početkom veka na približno 34 milijarde danas. U istom periodu, ukupna potrošnja energije porasla je sa oko 111 na oko 184 milijarde megavat-časova. Od dodatne tražnje od približno 73 milijarde megavat-časova, obnovljivi izvori su pokrili tek manji deo, dok ostalo još uvek obezbeđuju fosilna goriva. To znači da svet još ne prelazi na obnovljive izvore, već ih samo dodaje na fosilnu energiju. I da se proizvodnja čiste energije utrostruči, smanjenje svetskih emisija ostaće nula.
Stvarni dometi tehnološkog progresa
Za Stiglica je rešenje u napretku zelene tehnologije koji je nazvao „fenomenalnim“. Slično misli i Pol Krugman, profesor emeritus Univerziteta Prinston i dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju 2008. Njihov tehnooptimizam počiva na premisi da ekonomski rast, uz efikasnu tehnologiju, može da se razdvoji (decouple) od emisija ugljenika i tako ga učini održivim.
Da bi zelena tranzicija uspela, razdvajanje mora biti apsolutno, globalno i trajno. Apsolutno razdvajanje je kada privreda raste uz pad emisija ugljenika, a relativno kada emisije ugljenika rastu, ali sporije od BDP-a. Globalno razdvajanje obuhvata sve zemlje, a kada se to dešava tek ponegde, govorimo o lokalnom razdvajanju. Treće, želeli bismo da razdvajanje bude trajno, a ne privremena posledica „spoljnog“ šoka kao što su pandemija ili rat.
Nažalost, takvo razdvajanje se nikada nije desilo. Dosadašnja razdvajanja su bila relativna, lokalna, privremena i skromnog obima. Čak i da se desi, ostaju nerešeni drugi problemi poput umiranja zemljišta, acidifikacije okeana i iskrčivanja šuma. Svi oni se pogoršavaju uporedo sa rastom tražnje za energijom, a zajedno „u dlaku“ prate veličinu svetske privrede.
Ako obnovljivi izvori do 2050. dostignu 50 odsto ukupne svetske ponude energije, EROI će pasti na 3:1. Ukoliko rast ekonomije ostane neprikosnoveni cilj, njegova će cena rasti, a već je skupo plaćamo: svojim telima (mikroplastika, petrohemikalije), plućima (aerozagađenje) i nervima (stres)
Ne čudi, onda, što je i tehnološki razvoj sve teže ostvariti. To pokazuje „energetski prinos na uloženu energiju“ (Energy Return on Energy Invested – EROI) kao odnos između proizvedene energije i energije uložene u tu proizvodnju. EROI od 10:1 znači da za dobijanje, na primer, deset barela nafte treba sagoreti barel nafte. Svetski prinos na energiju nafte i gasa u 1999. godini bio je 33:1, da bi do 2008. pao na oko 17:1.
Energetski prinos opada i kada se uračunaju obnovljivi izvori: sa 7:1 tokom 1995. godine na 6:1 u 2018. Ako obnovljivi izvori do 2050. dostignu 50 odsto ukupne svetske ponude energije, EROI će pasti na 3:1. Ukoliko rast ekonomije ostane neprikosnoveni cilj, njegova će cena rasti, a već je skupo plaćamo: svojim telima (mikroplastika, petrohemikalije), plućima (aerozagađenje) i nervima (stres).
Za čije babe zdravlje sve to, zasebno je pitanje. Ovde je važno da je EROI više od komercijalnog parametra: u biologiji složenih sistema, on prati razmenu energije unutar mreže života. Ugrubo, EROI oko jedinice je u skladu sa biofizičkim granicama biosfere. I ljudi su deo biosfere. Ali ljudi su deo i tehno-civilizacije, koja je strukturirana kao da je visok EROI istorijska pravilnost. Pošto nije tako, krize su sve očiglednije.
Na konačnoj planeti nema beskonačnog rasta
Podaci demantuju i tvrdnju profesora Stiglica da je potencijal za uvođenje čiste energije „ogroman“. Nije tako, zbog zapanjujućih materijalnih zahteva potpune energetske tranzicije. Ukoliko se oslonimo na istraživanje Svetske banke za period do 2050. godine, radi se o višestrukom povećanju vađenja olova, cinka, aluminijuma, gvožđa, neodijuma, srebra… Dok bi ekstrakcija litijuma morala porasti barem dvadesetostruko u odnosu na danas.
I to sve samo do 2050. Nadalje, ako EROI nastavi da pada, a tražnja za energijom da raste, ekstrakcija će biti sve agresivnija. Čak i nakon pune tranzicije, održavanje uobičajenih stopa rasta svetskog BDP-a na nivou od dva-tri odsto godišnje tražiće dupliranje svetskih kapaciteta za energiju sunca, vetra i proizvodnju baterija na svakih trideset ili četrdeset godina – zauvek.
Održavanje uobičajenih stopa rasta svetskog BDP-a na nivou od dva-tri odsto godišnje traži dupliranje svetskih kapaciteta za energiju sunca, vetra i proizvodnju baterija na svakih trideset ili četrdeset godina
Takav razvoj događaja teško je zamisliti. No, pored tehnološkog razvoja, sve je teže ostvariti i ekonomski rast. Kapital je životno zavisan od „ekološkog viška“ – jeftine prirode i potcenjenog rada. Bez ekološkog viška, troškovi proizvodnje rastu, a produktivnost rada usporava. To znači da, kako dobijanje energije i vađenje materijala postaju fizički sve teži i finansijski sve skuplji, sve veći deo kapitala mora da se uloži samo da bi se uopšte poslovalo. Da bi se tako povećana ulaganja vratila sa profitom i ostvario ekonomski rast, pritisak na rad (prekarizacija) i biosferu (zagađenje) mora da poraste.
Zato beskonačni rast nije moguć, što većina ekonomista odbija da prihvati. Za njih rast nije predmet ispitivanja već podrazumevana norma. Takva intuicija prelazi u svakodnevno iskustvo, pa se ekonomski rast izjednačava sa napretkom. Kada rast zanemoća, koristi se naročiti izraz „sekularna stagnacija“.
Međutim, u živom svetu sve ima granicu, a i ekonomija je deo mreže života. Ekonomsko obrazovanje to treba da uvaži: ekonomija nije „nauka o upravljanju oskudnim resursima“, nego društveni i materijalni proces zadovoljavanja potreba; zagađenje nije „eksternalija“, već šteta koju nanosimo sebi; roba ne „cirkuliše“ već gotovo u celosti odlazi linearno na otpad. Kada to prihvatimo, neutaživi će rast postati pretnja po klimu, a ne obrnuto.
Put do tog prihvatanja, međutim, ostaje strm. Za Vilijama Nordhausa, ekonomistu i dobitnika Nobelove nagrade za 2018, globalno zagrevanje od katastrofalnih tri ili četiri stepena iznad preindustrijskog nivoa predstavlja prihvatljiv scenario. Razlog za to je što takvo zagrevanje suštinski ne bi ugrozilo ekonomske aktivnosti u zatvorenim prostorijama, pa je zaustavljanje globalnog zagrevanja neisplativo.
