O efikasnosti integracije vodećih evropskih zemalja možda više anegdotalno govori najava da će 16. decembra ove godine biti otvorena brza železnička linija Berlin-Pariz, dok paralelno sa njom stiže vest da Nemačka vraća proveru dokumenata na granicama sa svim državama koje se sa njom graniče. Tako će putovanje vozom od Berlina do Pariza, na distanci od 880 kilometara trajati oko osam časova, a putovanje iz Pariza do Marselja, koji su udaljeni 660 kilometara, traje oko tri sata. Ispada, dakle, da je železnički saobraćaj unutar Francuske znatno efikasniji od panevropskog, jer bi po brzini putovanja francuskog voza, put između Berlina i Pariza trajao svega četiri časa.
Simbolički, ispada da Evropa nacionalnih država pretiče ideju integrisane Evrope, što se da videti i iz rezultata izbora, baš u Francuskoj i Nemačkoj, gde i radikalna desnica i radikalna levica kidišu na opcije centra, na kojima se drži kako politički, tako i ekonomski model ujedinjene Evrope.
Srbija je, pak, uprkos prokineskoj retorici, koja počesto dolazi iz zvaničnog Beograda, zapravo nerazdvojno povezana sa evropskom ekonomijom. Tačno je da obim direktnih investicija iz Kine u poslednjim godinama raste, pa je Kina izbila na prvo mesto po obimu investicija sa 1,37 milijardi evra. Naravno, metodološki bi ti podaci izgledali drugačije kada bi se investicije svih članica Evropske unije u Srbiju sabrale, a ne posmatrale odvojeno, po državama, kao sada.
Gledano na taj način, EU je i najveći investitor i najveći spoljnotrgovinski partner Srbije. Evropska unija u ukupnoj robnoj razmeni Srbije učestvuje sa oko 60 odsto ili oko 39 milijardi evra. S druge strane, robna razmena sa zemljama CEFTA je oko šest milijardi evra, a sa Kinom oko 5,6 milijardi evra. Nema, dakle, nikakve sumnje da je Srbija najviše upućena na evropsko tržište.
Čak i druge vanevropske zemlje, poput Kine, kapital u Srbiju ulažu pre svega zbog činjenice da naša zemlja ima sporazum o slobodnom izvozu robe na tržište EU. Na taj način kineski kapital učestvuje u evropskoj privredi kroz Srbiju, koja ima bilateralne sporazume o slobodnoj trgovini i sa Evropom, i sa Kinom, i sa Rusijom i nizom drugih zemalja. Tek kada Srbija postane članica EU, a taj datum nije blizu, ona će morati da se odrekne svih takvih sporazuma, jer će postati deo ujedinjenog evropskog tržišta.
Evropa drži tempo sa SAD, zahvaljujući istočnim, a ne zapadnim članicama
Prirodna povezanost Srbije sa evropskom ekonomijom je mač sa dve oštrice – kada se EU razvija, ekonomija Srbije je prati, kada se rast EU usporava, ekonomija Srbije prati i taj negativni trend.
Bruto domaći proizvod svih današnjih članica EU, meren paritetom kupovne moći, odmah nakon završetka Hladnog rata, bio je skoro isti kao i BDP Sjedinjenih Američkih Država. Iako su SAD u međuvremenu imale internet revoluciju i munjevit uspon tehnoloških giganata, evropski BDP je još uvek na nivou od 96 odsto američkog BDP-a. Uopšteno posmatrano, Evropa ne kaska ozbiljno za Amerikom, ali ukoliko se pogleda izbliza i zumira slika, može se videti da je veći deo zasluge za ekonomski rast Evrope zapravo na njenom istoku, ne na zapadu. Poljska, kao prvo ekonomsko čudo, za njom Češka, Rumunija i baltičke zemlje, a naposletku i Mađarska i Slovačka podižu evropski prosek.
Prirodna povezanost domaće sa evropskom ekonomijom je mač sa dve oštrice. Kada se Evropska unija razvija, i ekonomija Srbije je prati. Isto važi i kada dođe do usporavanja evropske ekonomije, jer domaća privreda prati i taj negativni trend
Upravo su ove zemlje, dok je Srbija sponzorisala ratove ili u njima (in)direktno učestvovala, reformisale svoje ekonomije i krenule napred. Može se reći da su od svih postkomunističkih zemalja u Evropi, isključujući nas – ratnike bez cilja i naše najbliže ratničko okruženje – sve, izuzev Bugarske, načinile veliki skok unapred.
Tekući rast evropske ekonomije se spustio na minimalne granice, a od jula do septembra prešao je u minus od 0,1 odsto, pa je Evropa zakoračila u „plitku“ recesiju. Istini za volju, usporen je i rast svih svetski bitnih ekonomija, računajući i SAD i Kinu. Pri tome u Evropi već dve i po godine besni rat između Rusije i Ukrajine, koji je za posledicu imao i značajan rast cena energenata. Naročito je nemačka industrija, zahvaljujući strategiji bivše kancelarke Angele Merkel, bila visoko zavisna od jeftinih ruskih energenata.
Sjedinjene Države su pospešile rast svoje ekonomije za vreme Bajdenove administracije obilnim državnim subvencijama privatnim kompanijama u proizvodnom sektoru. Te stimulativne mere pratio je i rast carina na mnoge proizvode iz Kine, sa ciljem da američki proizvođači steknu bolje pozicije na domaćem tržištu. Sve te mere deo su politike ekonomskog rasta, a usklađene su i sa američkom spoljnopolitičkom strategijom, koja u Kini sve više prepoznaje opasnog rivala.
Evropa je, za razliku od SAD, zazirala od politike subvencionisanja svojih preduzeća. Za to nije postojala politička volja, a delom je razlog za to bio i strah da bi te subvencije mogle pojačati inflatorne pritiske, iako je od septembra prošle do avgusta ove godine inflacija u EU oborena sa 4,9 na 2,4 odsto. S druge strane, američke Federalne rezerve nedavno su odlučile da prvi put posle pandemije smanje referentnu kamatnu stopu za pola procentnog poena, na 4,75 do pet odsto, jer je procenjeno da je rizik od ponovnog buđenja inflacije, koja je u avgustu bila 2,5 odsto godišnje, manji od rizika gušenja ekonomskog rasta.
Kada je zbog pandemije kovida stvaran Fond solidarnosti, Evropa je reagovala ujedinjeno, a kada je usled velikih geopolitičkih previranja stigao period usporenog rasta, evropski političari okrenuli su se unutrašnjim problemima i svojim nacionalnim rejtinzima. SAD su, pak, iskoristile rat u Evropi da postanu najveći pojedinačni proizvođač nafte na svetu, a povećale su i izvoz gasa u Evropu. Istovremeno, Evropska unija je sve više paralisana i sve manje dinamična u donošenju ključnih odluka.
Nemačka torpedovala predlog Marija Dragija
Nedavno je Mario Dragi, bivši premijer Italije i šef Evropske centralne banke, u saradnji sa mnogim vodećim ekonomskim ekspertima sa kontinenta (i gotovo ništavnim udelom ekonomista iz uspešnih postkomunističkih zemalja) istupio sa strategijom ekonomskog oporavka Evropske unije. U tom dokumentu od oko 400 stranica on, između ostalog, predlaže ulaganja u evropsku privredu od 750 do 800 milijardi evra godišnje ili oko pet procenata BDP-a EU.
Nemačka je, razume se, momentalno torpedovala pomenuti predlog, budući da je njen ministar finansija Kristijan Lindner iz redova Liberalne partije, koja niže izborne poraze širom Nemačke, odbacio subvencionisanje i zaduživanje kao način izlaska iz ekonomskih problema. Vredi se podsetiti da je Lindner jedan od glavnih kočničara rasta javne potrošnje i u samoj Nemačkoj, tako da je njegov stav konzistentan i u Briselu i u Berlinu. Tim pre što je i stav Vlade Nemačke da bi gigant automobilske industrije Folksvagen trebalo sam da rešava svoje probleme, nakon što je ta kompanija najavila smanjenje broja radne snage za oko 30.000 zaposlenih u sektoru proizvodnje.
Osim smanjenja monetarnih ograničenja i povećanja subvencija, Evropskoj uniji potrebna je reforma migracione politike da bi rešila problem nedostatka radne snage i nekompetitivnog tržišta rada. Pitanje migracija je goruće političko pitanje u Evropi i ono što se čini da je lako rešivo ako se posmatraju samo brojke, nije tako jednostavno kada se gleda kroz prizmu politike. Upravo je sve veći priliv radne snage iz zemalja Afrike i Azije jedan od ključnih zamajaca rasta rejtinga populističke desnice.
Stagnacija nemačke privrede predstavlja alarmantan podatak za srpsku privredu, budući da su čitavi lanci proizvodnje vezani za stanje nemačke ekonomije i njenog tržišta. Čak i kineske kompanije koje se u Srbiji bave ekstrakcijom i preradom ruda zavise od stepena izvoza u Evropsku uniju, a velikim delom u Nemačku. Dakle, ni investitorima trećih zemalja, onim van Evrope, neće se isplatiti da dalje ulažu u Srbiju ukoliko evropskom tržištu njihovi proizvodi ne budu potrebni.
Dvostruki udar na Srbiju
Srbija, nažalost, može malo toga da uradi da bi evropsku, a naročito nemačku ekonomiju učinila vitalnijom. Sve odluke u tom pravcu donose se u političkim centrima moći van našeg dosega. Pošto Srbija nije deo ujedinjenog evropskog tržišta, nema mogućnost ni da predlaže rešenja ili da stavi veto na ona koja protivreče njenim interesima, pa je prinuđena da čeka ispred vrata kabineta u kome se raspravlja o ekonomskim pitanjima, koja se, makar indirektno, odnose i na nas.
Srbija nije deo ujedinjenog evropskog tržišta i nema mogućnost ni da predlaže rešenja ili da stavi veto na ona koja protivreče njenim interesima, pa je prinuđena da čeka ispred vrata kabineta u kome se raspravlja o ekonomskim pitanjima koja se odnose i na nas
Na sličan način Putinova Rusija, sa svojom nediverzifikovanom ekonomijom, u velikoj meri zavisi od cena nafte na svetskom tržištu. Rusija, zajedno sa OPEK-om, može da smanji nivo proizvodnje nafte, ali ne može da utiče na njenu potražnju. Jeljcinova vladavina bila je jednim delom pogođena i niskom cenom nafte, dok je prva decenija vladavine Putina, u kojoj je bio veoma popularan, obeležena skokom vrednosti nafte na svetskom tržištu, što je omogućilo brži razvoj ruske ekonomije.
Srbija uveliko daje preferencijalni tretman u vidu poreskih olakšica i direktnih subvencija stranim investitorima. Ona to radi kako bi bila konkurentna u regionu, jer bi i zemlje u susedstvu želele da privuku isti kapital. Ipak, ta politika ima ograničenja, a ona se ispoljavaju upravo u doba stagnacije evropske ekonomije, pa shodno tome i potražnje.
Ako Srbija ne može da „kupi“ investicije ili ako to postane neisplativo, a ne može da utiče ni na odabir strategije rešenja problema sa kojima sa ekonomija Evrope suočava, šta može da učini? Odgovor je kao i uvek – da podigne svoje institucionalne kapacitete, ali to zahteva stručan kadar na pravim mestima, u redovima državne uprave i dobru volju da se zaobiđe trošenje državnog kapitala na megalomanske projekte.
Ni tu gde sve zavisi od nas, vlast ne briljira. A i kako bi, kad jedna stranka više od decenije drži sve konce u svojim rukama. U pitanju je čitava armija partijskih glavešina i aktivista koju treba nahraniti, obući, udomiti, jednom rečju skućiti. Nenamenska potrošnja služi tome da se stranačka armija izdržava. Otuda je Srbija pod dvostrukim ekonomskim udarom. Rast evropske ekonomije se usporava, što čini i Srbiju manje atraktivnom za nove investicije, a država nastavlja da troši na stadione i slične izlišne projekte.
Ne tako loše vesti za Evropu, pa i za Srbiju, jeste činjenica da je inflacija u EU normalizovana, primetan je rast realnih primanja, dok su cene energenata u padu, naročito ako se ima u vidu na kom su nivou bile pre dve godine. Ovi faktori posmatrani skupa obećavaju oporavak evropske ekonomije, ali će bez povećane, ciljane javne potrošnje i većeg uvoza radne snage taj rast biti ograničen.
Srbija je trenutno pod dvostrukim ekonomskim udarom. S jedne strane, rast evropske ekonomije se usporava, što čini i Srbiju manje atraktivnom za nove investicije, a s druge strane država nastavlja da troši na stadione i slične izlišne projekte
Dugoročno rešenje, nažalost, još uvek izostaje. Evropa ne hrli ka pravoj recesiji, ali joj izmiče i zapažena stopa rasta. Politička napetost u vidu antidemokratskih sila samo otežava mogućnost donošenja važnih strateških odluka na nivou Unije. Nemački vid stabilokratije i upravljanja ekonomijom, uspostavljen tokom ekonomske krize 2008, uspeo je da ostvari tada zadati cilj, da se održi stabilnost javnih finansija i ograniči rast inflacije. No, već je prošao čas kada je taj antikrizni model trebalo zameniti razvojnim. A svaka godina koju Evropa izgubi, znači dalji zaostatak u „prijateljskoj“ trci sa SAD i manje prijateljskoj sa Kinom.
Srbiji, pak, ostaje samo da sve to posmatra sa margina, nemoćna da na bilo koji način utiče na te tokove. Jedini način da dobije svoj deo ekonomskog uticaja u Evropi je da zatvori sva pitanja koje je devedesetih otvorio režim Slobodana Miloševića i da ponovo ima smenljivu, demokratsku vlast koja poštuje zakone, sve radi transparentno i racionalno raspolaže javnim novcem i državnom imovinom. Do tada, Evropa će možda i da usporava, a Srbija da večito tapka u istom mestu.
