Debate o slabim perspektivama rasta Evrope vode se u najmanju ruku još od početka veka, ali su tokom tekuće decenije dobile na urgentnosti. Ne samo da je ruska invazija na Ukrajinu otkrila opasnu zavisnost od uvoza energenata, nego je i promena administracije u Sjedinjenim Državama primorala Evropljane da preispitaju kako će u budućnosti osigurati svoj prosperitet, bezbednost i suverenitet.
Štaviše, s obzirom na to da Amerika i Kina prednjače u razvoju veštačke inteligencije, koja će, prema opštem uverenju, biti sledeća tehnologija opšte namene, u istoj meri koliko i internet, evropski nedostatak dinamičnosti poprima alarmantne razmere.
Ulazak na tržište novih inovativnih firmi iz ostatka sveta zaista je sama suština kreativne destrukcije koja je Evropi potrebna kako bi brže rasla. Tim pre što je najveći rast produktivnosti u Evropi ostvarivan unutar postojećih firmi, a u SAD zamenom starih, manje efikasnih firmi novim, inovativnim
Nije problem samo često pominjana razlika u prihodu po stanovniku između Evropske unije i SAD. Problem je i u tome što Evropa dugo tehnološki zaostaje za Amerikom, i ima tek nekolicinu globalno priznatih lidera u ekonomiji digitalnih platformi, veštačkoj inteligenciji, novoj svemirskoj trci i drugim sektorima od ključnog značaja za konkurentnost i bezbednost u 21. veku.
Veštačka inteligencija kao motor bržeg rasta
Duboko zavisna od naprednih tehnologija kreiranih negde drugde i nesposobna da generiše rast potreban za finansiranje vlastitih strateških ciljeva i budućih obaveza, Evropa je udžbenički primer zašto je važna kreativna destrukcija, situacija u kojoj inovativni novi izazivači skidaju s pijadestala manje produktivne firme. Zanemarite kreativnu destrukciju i videćete da su umereno umanjeni izgledi za rast tek početak vaših problema.
Koliko god bila uspešna kao trgovinska i regulatorna sila, Evropa će ostati ranjiva sve dok ne bude u stanju da inovacije oslobađa istim tempom i u istom obimu kao SAD, Kina i drugi. Pošto veštačka inteligencija ima potencijal da generiše nova znanja i ideje, pored obavljanja širokog spektra usluga ili tradicionalnih proizvodnih funkcija mogla bi da bude dvostruko snažniji motor one vrste kreativne destrukcije koja na kraju inicira rast.
Zahvaljujući sopstvenim pravilima, EU se pretvorila u regulatornog giganta i budžetskog patuljka. Zemljama evrozone trebalo bi dozvoliti da se kolektivno zadužuju kako bi investirale u nove tehnološke revolucije, sve dok države članice pokažu disciplinu u upravljanju svojim okvirima javne potrošnje
Što se ekonomija više približava tehnološkoj granici, to granične inovacije postaju važnije. Ali, mada je povećanje ulaganja u istraživanja i razvoj neophodno za generisanje revolucionarnih inovacija, ono samo po sebi nije dovoljno. Kao što se naglašava u izveštaju „Budućnost evropske konkurentnosti“, koji je za Evropsku komisiju sačinio bivši predsednik Evropske centralne banke i nekadašnji italijanski premijer Mario Dragi, kontinent će ostati zaglavljen u postepenim tehnološkim inovacijama srednjeg nivoa ukoliko ne ostvari značajan napredak na tri glavna fronta: uklanjanju svih prepreka na putu postizanja potpuno integrisanog tržišta robe i usluga; stvaranju odgovarajućeg finansijskog ekosistema za podsticanje firmi na preduzimanje dugoročnih rizika, počevši od rizičnog kapitala i institucionalnih investitora (penzioni i investicioni fondovi); i zalaganju za industrijsku politiku koja podržava inovacije i konkurenciju u ključnim sektorima kakvi su energetska tranzicija, odbrana i svemir (uključujući veštačku inteligenciju), te biotehnologije.
Stari kontinent i nova ekonomska doktrina
Evropa ne samo da izbegava industrijsku politiku pod izgovorom sprovođenja politike konkurencije, već i potencira konkurenciju među postojećim firmama unutar Evrope, malo pažnje posvećujući ulasku novijih igrača i konkurenciji izvan Evrope, počevši od SAD i Kine.
Ulazak na tržište novih inovativnih firmi iz ostatka sveta zaista je sama suština kreativne destrukcije koja je Evropi potrebna kako bi brže rasla. Početkom veka, Đuzepe Nikoleti i Stefano Skarpeta iz Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj (OECD) pokazali su da, dok je zamena starih, manje efikasnih firmi novim, inovativnim, imala važnu ulogu u rastu produktivnosti u SAD, najveći rast produktivnosti u Evropi ostvarivan je unutar postojećih firmi. Potraga za uzrocima mnogih od trenutnih problema Evrope vodi upravo ka ovoj temeljnoj razlici.
Šire posmatrano, Evropa bi trebalo da ažurira vlastitu ekonomsku doktrinu, koja ju je pretvorila u regulatornog giganta i budžetskog patuljka. Prvo, primenjujući ograničenja budžetskog deficita predviđenih Mastrihtskim sporazumom, kreatori politike više ne bi trebalo da investicije koje podstiču rast stavljaju u istu ravan s raznim programima tekuće javne potrošnje (poput penzija i socijalnih davanja). Štaviše, trebalo bi da omoguće pravilno vođene industrijske politike, posebno kada su osmišljene da podstiču konkurenciju i inovacije. I konačno, zemljama evrozone trebalo bi dozvoliti da se kolektivno zadužuju kako bi investirale u nove tehnološke revolucije, sve dok države članice pokažu disciplinu u upravljanju svojim okvirima javne potrošnje.
Podsticanje revolucionarnih inovacija u EU zahteva i seobu radnika iz zaostalih u naprednije sektore. U tom cilju, zalažem se za model „fleksisigurnosti“ danskog tipa, gde država pokriva plate otpuštenih radnika dok oni traže prekvalifikaciju i ponovno zapošljavanje
Podsticanje kreativne destrukcije i revolucionarnih inovacija u Evropi takođe će zahtevati komplementarne politike koje će pomoći realokaciji radnika iz zaostalih u naprednije sektore i kompenzovati kratkoročne gubitnike sprovođenja strukturnih reformi. U tom cilju, zalažem se za model „fleksisigurnosti“ danskog tipa, gde država pokriva plate otpuštenih radnika dok oni traže prekvalifikaciju i ponovno zapošljavanje. To je minimum koji veštačkom inteligencijom usmeravana industrijska revolucija zahteva.
Jedan Evropljanin, Jozef Šumpeter, bio je taj koji je prepoznao centralnu ulogu kreativne destrukcije u ekonomskom razvoju. Današnji Evropljani moraju da je prigrle, ali i da je učine inkluzivnom i društveno prihvatljivom, ako žele da napreduju u dolazećim godinama i decenijama.
autor je jedan od trojice ovogodišnjih dobitnika Nobelove nagrade za ekonomiju, profesor je Francuskog koledža u Parizu i Londonske škole ekonomije (LSE)
Copyright: Project Syndicate, 2025.
