Američke sankcije, na čijem se udaru našla i Naftna industrija Srbije, u većinskom vlasništvu dve ruske kompanije, Gaspromnjefta i Gasproma, samo su dodatno ubrzale energetski otklon Beograda od Moskve, u tišini i postepeno započet i pre 10. januara. Bez američkih sankcija NIS-u taj zaokret trajao bi verovatno mnogo duže, ali je tu stazu ovdašnja vlast već uveliko utabala. Posebno u nekoliko prethodnih meseci. Jedino što vlast o tome nije, kao što često ume, glasno udarala u talambase, svesna da je dobar deo ovdašnje javnosti još prilično naklonjen Rusiji, čiji je predsednik Vladimir Putin u istraživanjima javnog mnjenja po rejtinzima jedini mogao da se meri sa predsednikom Srbije Aleksandrom Vučićem.
U međuvremenu obojici je rejting prilično okrnjen. Putinu zbog uverenja proruski orijentisanih građana da će za samo nekoliko sedmica umarširati u Kijev, a to mu, evo, ne uspeva iako će 22. februara biti tri godine od početka agresije, a Vučiću jer već mesecima ne uspeva da izađe na kraj sa studentima, koji mu uporno poručuju da ni za šta, po Ustavu, nije nadležan i da ga zato „niko ništa i ne pita“.
Komplikovana jednačina sa tri nepoznate
Dodatno, rejting bi im mogao biti narušen ako Moskva i Beograd ne uspeju da nađu obostrano prihvatljivo rešenje za NIS, s tim što će sa tim dogovorom morati da se saglase i SAD. Prilično komplikovana jednačina sa, još uvek, tri nepoznate.
Zna se, međutim, da su 114 dana pre nego što će SAD spisak sankcija proširiti i na NIS, vlade SAD i Srbije, 18. septembra 2024. u Vašingtonu potpisale sporazum o strateškoj saradnji u oblasti energetike. Osim šture vesti da su ga potpisali srpski šef diplomatije i bivši ambasador u Vašingtonu Marko Đurić i američki podsekretar za ekonomski rast, energetiku i životnu sredinu Hose Fernandes, javnost dugo nije znala ništa o njegovoj suštini. Izuzev da će, po Đurićevim rečima, „olakšati zelenu tranziciju u Srbiji i obezbediti bolji pristup čistoj energiji“, da je njime „Srbija učinila značajan iskorak ka osiguranju energetske bezbednosti“, da će „dogovor rezultirati pouzdanijim i dugoročno stabilnijim snabdevanjem“ i da će „od njega građani i srpske i američke energetske kompanije imati koristi“.
Sporazum sa SAD, čiji se prvi član odnosi na saradnju u oblasti nuklearne energije, šef srpske diplomatije Marko Đurić potpisao je 18. septembra, 70 dana pre nego što je Skupština usvojila izmene i dopune Zakona o energetici i tako, na mala vrata, ukinula moratorijum na gradnju nuklearnih elektrana u Srbiji
I to bi, otprilike, bilo sve što je šira javnost znala o ovom „strateški važnom sporazumu“. Uzalud su i domaći i američki mediji nastojali da otkriju više detalja. Ključne tačke dugo su se krile kao svojevrsna državna tajna. Sve dok predlog tog sporazuma Vlada nije morala da dostavi Skupštini Srbije na ratifikaciju.
Iako u uvodnim odredbama vlade Srbije i SAD potvrđuju da će „negovati prijateljske i produktivne odnose“ i da će nastojati da „unaprede bilateralne odnose u oblasti energetike“, nepuna tri meseca kasnije, pre nego što je sporazum i ratifikovan u parlamentu, iz Vašingtona je zatraženo da Srbija istisne Rusiju iz vlasničke strukture NIS-a. Nimalo prijateljski ako se ima u vidu da je NIS, uz EPS, najvažnija energetska kompanija, jer sam puni 12 odsto srpskog budžeta i stvara oko pet-šest procenata BDP-a Srbije.
Iako se u sporazumu navodi da će Srbija i SAD „negovati prijateljske odnose“, pre nego što je on i ratifikovan u Skupštini, iz Vašingtona je zatraženo da se Rusija istisne iz vlasničke strukture NIS-a. Nimalo prijateljski ako se ima u vidu da je NIS, uz EPS, najvažnija energetska kompanija u Srbiji
Šta tek reći za „strateški dijalog“, koji je započet susretom Vučića sa zamenikom američkog državnog sekretara za upravljanje i resurse Ričardom Vermom u Beogradu, istog dana kada su SAD i uvele sankcije NIS-u. Prethodno, septembarskim sporazumom iz Vašingtona, Srbija je prihvatila obavezu da promoviše „ulaganja privatnog sektora iz SAD u komercijalne energetske projekte, sa akcentom na projekte čiste energije u Srbiji“.
Šta predviđa sporazum iz Vašingtona, a šta deklaracija iz Brisela
Indikativno je, takođe, da je Đurić sporazum o saradnji, čiji se prvi član odnosi na nuklearnu energiju, potpisao 18. septembra, 70 dana pre nego što je ukinut moratorijum na gradnju nuklearnih elektrana u Srbiji. Skupština je, naime, tek 28. novembra usvojila izmene i dopune Zakona o energetici i tako, na mala vrata, omogućila sprovođenje u delo odredbe u kojoj se ističe da „svi eventualni projekti u oblasti nuklearne energije treba da unaprede zajednički cilj dve strane“. Bez preciziranja šta taj zajednički cilj podrazumeva. Ali, svakako cilj SAD nije da Srbija od Rusije nabavi modularne nuklearne elektrane, koje Vučić često pominje kao „jedino“ rešenje za očekivani rast potrošnje električne energije.
S druge strane, u dokumentu se precizira da je jedan od zajedničkih ciljeva i da se „ubrza proces postepenog ukidanja proizvodnje električne energije iz uglja“, da „Srbija ponudi bezbedne, pouzdane, diversifikovane izvore energije“ i da će sve to biti praćeno aktivnostima koje doprinose „podizanju svesti javnog mnjenja o projektima čiste energije u Srbiji koji bi mogli biti od interesa za kompanije iz SAD“.
Sa ove vremenske distance, pogotovo nakon sankcija NIS-u, drugačije zvuči deo deklaracije sa Samita lidera EU i Zapadnog Balkana od 18. decembra da bi zemlje regiona „trebalo da iskoriste mehanizam EU za zajedničku kupovinu gasa i tečnog prirodnog gasa kako bi smanjili zavisnost od ruskog gasa“
Srbija se, takođe, obavezala da će pre nego što izabere izvođače za neki od projekata u oblasti energetike „dostaviti Sjedinjenim Državama javni poziv u svrhu obaveštavanja kompanija iz SAD koje su zainteresovane da konkurišu za implementaciju identifikovanog projekta“ i da će „Srbija u svom pozivu navesti i osobu za kontakt iz Vlade Srbije kojoj će zainteresovane kompanije iz SAD moći da dostave svoja pisma o zainteresovanosti“ za konkretne projekte. I sama Vlada Srbije, u obrazloženju navodi da je jedan od ciljeva sporazuma da se omoguće „potencijalna ulaganja kompanija iz SAD i drugi oblici saradnje u oblasti energetike“.
Tri meseca kasnije, 18. decembra, u Briselu, na Samitu lidera EU i Zapadnog Balkana, u prisustvu Vučića, usvojena je deklaracija, kojom se „potvrđuje potpuno i nedvosmisleno opredeljenje za perspektivu članstva Zapadnog Balkana u EU i poručuje da je budućnost regiona u Uniji“. Osim već uobičajenih fraza o značaju proširenja, u deklaraciji se potencira da je strateško partnerstvo EU i Zapadnog Balkana „važnije nego ikada“ i apeluje na one koji još nisu (a to je samo Srbija), da se što pre u potpunosti usklade sa zajedničkom spoljnom i bezbednosnom politikom EU“, što podrazumeva i uvođenje sankcija prema Rusiji.
U sporazumu iz Vašingtona se navodi da „svi eventualni projekti u oblasti nuklearne energije treba da unaprede zajednički cilj dve strane“. Iako se ne precizira šta to podrazumeva, lako je proceniti da cilj SAD nije da Srbija od Rusije nabavi modularne nuklearne elektrane, koje Vučić često pominje kao „jedino“ rešenje za veću potrošnju električne energije
Sa ove vremenske distance, pogotovo nakon sankcija NIS-u, stiče se utisak da posebnu specifičnu težinu dobija deo deklaracije koji se odnosi na energetiku, u kojem se navodi da bi „partneri sa Zapadnog Balkana trebalo da iskoriste mehanizam EU za zajedničku kupovinu gasa i tečnog prirodnog gasa kako bi smanjili svoju zavisnost od ruskog gasa“.
Sami za sebe i vašingtonski sporazum i briselska deklaracija liče na uobičajena dokumenta, koja se usvajaju na marginama međunarodnih sastanaka. U paketu, međutim, ukazuju na zaključak da je Srbija, bar u energetskom sektoru, rešila da se postepeno okrene od Istoka i krene ka Zapadu. Zbog toga se čini da bi vlastima u Beogradu više odgovaralo da je imala malo više vremena pre nego što da žmigavac levo, a skrene desno.
Kakve će to posledice imati po srpsku energetiku, veoma zavisnu od ruskog gasa, ostaje da se vidi. Dosadašnje sankcije EU prema Gaspromnjeftu, ne i prema Gaspromu, od koga EU i dalje nabavlja gas, naterale su NIS da još pre više od dve godine rusku naftu zameni onom iz drugih izvora. Ta promena bila je relativno bezbolna, osim što NIS teško da ikada više može da računa na profit od skoro 800 miliona evra, kakav je ostvario u 2022, poslednjoj godini u kojoj je još mogao da uvozi i u rafineriji Pančevo prerađuje sirovu naftu iz Rusije.
Koliko je Srbiju koštao Memoranduma o saradnji sa SAD u oblasti infrastrukture
Pažnju svakako privlači i napomena da je sporazumu o strateškoj saradnji sa SAD u oblasti energetike prethodio Memorandum o razumevanju i saradnji u oblasti infrastrukture, potpisan u Beogradu 6. septembra 2018. Baš taj dokument bio je osnova da početkom decembra 2019, tadašnja resorna ministarka Zorana Mihajlović, u zgradi Predsedništva, u prisustvu Vučića, bez tendera sklopi 900 miliona evra vredan ugovor sa američkim Behtelom (i turskom Enkom) za gradnju Moravskog koridora. Po ugovoru prvi „digitalni auto-put“ trebalo je da bude završen do kraja 2023, da bi 22. decembra prošle godine Vučić izjavio da će svi radovi biti završeni tek za godinu i po dana, sredinom 2026.
Uprkos tome što će Behtel i Enka posao završiti dve i po godine posle ugovorenog roka, njima je do 31. decembra 2024. iz budžeta za taj auto-put već isplaćeno 180,5 milijardi dinara ili 1,54 milijarde evra, a dobro obavešteni sagovornici Radara procenjuju da će na kraju koštati između 2,2 i 2,5 milijardi evra ili dva i po puta više od prvobitno ugovorene sume.
Srbiju je skupo koštao i Memorandum o saradnji sa SAD u oblasti infrastrukture. Umesto do kraja 2023, američki Behtel će Moravski koridor završiti tek sredinom 2026, a koštaće milijardu i po više od ugovorenih 900 miliona evra. Uprkos tome, gradiće i brzu saobraćajnicu od Kraljeva do Novog Pazara
To, međutim, nije bila nikakva smetnja da država sa konzorcijumom Behtel-Enka ugovori novi posao. Otvarajući deonicu Moravskog koridora od Kruševca do Vrnjačke Banje, Vučić je 22. decembra 2024. rekao da je sa istim izvođačima potpisan novi Memorandum o razumevanju, tako da će oni, čim završe započeti posao, biti angažovani za gradnju brze saobraćajnice od Kraljeva, preko Raške, do Novog Pazara i od Raške do Jarinja.
To je, tvrde upućeni, bilo sasvim očekivano, a u prilog podsećaju da je Vučić još u decembru 2019. doslovce izjavio: „Ja se nadam kada ovaj posao uradite da vas čeka još neki drugi veliki posao. Neke ideje imamo, ali o tome ćemo neki drugi dan.“
Taj dan očito je došao pet godina kasnije, bez obzira na to što Behtel nije ispoštovao ni uslove iz prvog ugovora. Poreske obveznike to će koštati milijardu i po evra više nego što je trebalo. No, to bi, ipak, mogla biti sića u odnosu na ceh energetskog prestrojavanja zemlje, s obzirom na to da aktuelna vlast u prethodnih 12 i po godina nije uradila bogzna šta da osigura snabdevanje potrošača energijom iz više različitih izvora, već i dalje isključivo zavisi od uvoza ruskog gasa. Otuda vlast uporno i isključuje mogućnost „neprijateljskog preuzimanja“ ruskog udela u NIS-u. Ukoliko bi to uradila, istog časa bi verovatno bio zaustavljen dotok gasa, pa bi dara bila skuplja nego mera.
