Dok se šok izazvan izbornom pobedom Donalda Trampa postepeno apsorbuje, analitičari i političari razmatraju šta ona znači za budućnost Sjedinjenih Država i globalne politike. Razumeti kako je neko do te mere kontroverzan i nekvalifikovan ponovo mogao da pobedi od ključne je važnosti za Demokratsku partiju. Da li su otišli previše ulevo i izgubili podršku umerenih Amerikanaca, koji čine većinu? Ili centristički neoliberalizam, koji su sledili svi demokratski predsednici od Bila Klintona nadalje, nije dao rezultate i tako je stvorio potrebu za promenom?
Čini mi se da je odgovor jasan: 40 godina neoliberalizma Americi je donelo nejednakost bez presedana, stagnaciju onima koji su po visini prihoda na sredini spektra (i pogoršan status onima ispod njih), te opadanje očekivane dužine života (potcrtano velikim porastom broja „smrti iz očajanja“). Američki san ubijaju, i mada su se predsednik Džo Bajden i potpredsednica Kamala Haris distancirali od neoliberalizma prigrlivši industrijske politike, kao predstavnici mejnstrim establišmenta ostali su neodvojivi od njegovog nasleđa.
Aktuelne ekonomske prilike jesu bile od značaja za ishod izbora, ali mesečne indikatore zaposlenosti i inflacije potrebno je razumeti u širem istorijskom kontekstu. Kao što je Bajdenova administracija uoči izbora insistirala, američka ekonomija je u dobrom stanju, posebno u poređenju s drugim članicama Grupe sedam. Ali to nije bilo dovoljno.
Amerikanci nisu zaboravili da su demokrate pod Klintonom deregulisale finansijski sektor, a onda pod Obamom spasavale banke, dok su ljudi koji su tokom Velike recesije ostali bez posla i bez kuća snosili troškove njihovog spasavanja
Amerikanci nisu zaboravili da su demokrate pod Klintonom deregulisale finansijski sektor, a onda pod Barakom Obamom spasavale banke, dok su vlasnici kuća i radnici koji su ostali bez posla u periodu Velike recesije snosili troškove tog spasavanja. Povrh toga, Klinton je bio taj koji je razobručio globalizaciju, verujući da će ekonomija prelivanja (eng. trickle-down economics, dugo promovisana ali u potpunosti diskreditovana teza po kojoj davanje poreskih i drugih olakšica i povlastica onima na vrhu piramide na kraju rezultira prelivanjem dela njihovog bogatstva i na sve druge slojeve društva, prim.) na kraju svima doneti korist. Jedina istinska razlika između demokrata i republikanaca po ovom pitanju je u tome što su demokrate tvrdile da razumeju patnje onih koji su u takvom okruženju završili na gubitničkoj strani.
Tragedija je u tome što se čini da su Amerikanci ovog novembra više glasali za puku disrupciju nego za bilo šta drugo. S osećajem da im preti pad u ekonomski prekarijat i da nad njima lebdi avet silazne socijalne mobilnosti, desetine miliona Amerikanaca je glasanje za Trampa videlo kao način „da ga zavuku establišmentu“, pri čemu mnogi od njih izgleda veruju u to da će im on čuvati leđa.
Neće. Trampov prvi mandat i njegova kampanja za ovogodišnje izbore jasno su pokazali da nema nikakve namere da sprovodi politike koje su običnim Amerikancima potrebne. Zalaže se za snižavanje poreza koje plaćaju milijarderi i korporacije, ukidanje Zakona o pristupačnoj zdravstvenoj nezi (poznatog i kao Obamaker) i uvođenje sveobuhvatnih carina, koje će faktički predstavljati dodatno poresko opterećenje američkih potrošača i firmi. Vrlo je verovatno da će sistem carina biti opterećen koruptivnim izuzecima koje će za sebe obezbediti oni koji su učestvovali u finansiranju njegove kampanje, a u svakom slučaju je izvesno da će carine isprovocirati uzvratne mere drugih zemalja i gubitak radnih mesta u SAD.
S osećajem da im preti pad u ekonomski prekarijat, desetine miliona Amerikanaca je glasanje za Trampa videlo kao način „da ga zavuku establišmentu“, pri čemu mnogi od njih izgleda veruju da će im on čuvati leđa. Neće
Tramp će takođe generisati masivan budžetski deficit, što će voditi rastu kamatnih stopa i smanjenju nivoa ulaganja u američku budućnost. Ukoliko on i republikanci u Kongresu zaista budu ukinuli Zakon o smanjenju inflacije (na osnovu čijih odredbi su snižene cene lekova koji se izdaju na recept) i Obamaker, Amerikanci će se suočiti s otežanim pristupom zdravstvenoj nezi koja će u isto vreme i koštati više.
Sve ovo gore je od neoliberalizma, koji se makar pretvarao da promoviše konkurentna, izbalansirana tržišta. Trampova ekonomija je surogat kapitalizam, pod kontrolom moćnih i podešen tako da radi u njihovu korist, a u skladu s principom da je novac važniji od bilo čega drugog. Amerikanci su, reklo bi se, izgubili poverenje u svoje institucije i veru da je vlada tu da bi brinula o njima. To je predvidljivi rezultat 45 godina duge republikanske (i neoliberalne demokratske) kampanje započete čuvenom dosetkom Ronalda Regana kako „najstrašnijih devet reči u engleskom jeziku glasi: ’ja sam iz vlade, tu sam da vam pomognem’“.
U Trampovoj pobedi veliku ulogu odigrali su i kulturološki ratovi. Njegova kampanja je uspešno plasirala poruku da su demokrate opsednute pitanjima roda, rase i drugim društvenim temama u trenutku kad se najveći broj Amerikanaca bori da sastavi kraj s krajem. Mnogi birači su zaključili da će Tramp poništiti ili barem usporiti zbunjujuće promene koje dovode u pitanje davno ustanovljene društvene hijerarhije i uloge.
Ono što Tramp predlaže biće pogubno za ekonomiju SAD i celog sveta. Nejasno je do koje mere njegovi birači to razumeju. Većinu njih privlači političko pozorište koje im priređuje. Želeli su da stave do znanja koliko su nezadovoljni, a sad su to i uradili
Kao i svi nacionalisti, i Tramp za američke probleme krivi spoljne faktore, od imigracije do „nefer“ trgovine. Ali iako je tačno da Amerika nijedno od ovih pitanja nije rešavala na naročito dobar način, ono što on predlaže biće pogubno za njenu ekonomiju i za svet. Nejasno je do koje mere njegovi birači ovo razumeju. Većinu njih, reklo bi se, privlači političko pozorište koje im priređuje. Želeli su da stave do znanja koliko su nezadovoljni, a sad su to i uradili.
A poruka demokratama bi trebalo da bude jasna: odbacite neoliberalizam i vratite se svojim progresivnim korenima, oličenim u predsedničkim mandatima Frenklina D. Ruzvelta i Lindona B. Džonsona. Demokratska partija mora da ponudi novu viziju društva koje obrazovanje i priliku nudi svima, u kome se tržišta utrkuju ko će ponuditi kvalitetniji proizvod i podići životni standard ljudi, umesto da razrađuju načine na koje će još više eksploatisati zaposlene, potrošače i životnu sredinu. I viziju društva koje je prihvatilo činjenicu da smo se udaljili od industrijske ere i živimo u svetu u kome je ekonomija okrenuta uslugama, znanju, inovacijama i nezi. Nova ekonomija zahteva nova pravila i novu ulogu vlade.
Postoji velika razlika između te nove vizije i sitnih korekcija koje je nudila kampanja Harisove (malo više ulaganja u obrazovanje ovde, koji dodatni dolar da bi se pomoglo onima koji prvi put kupuju kuću tamo). Artikulisanje jednog takvog robusnog programa neće biti lako, a još će teže biti sprovesti ga. Ali budućnost Amerike zavisi od toga da li će taj posao biti obavljen.
