Džejms A. Robinson britanski je ekonomista i politikolog, poznat po radovima iz institucionalne ekonomije, privrednog razvoja i političke ekonomije. Zajedno sa Daronom Asemogluom i Sajmonom Džonsonom dobitnik je Nobelove nagrade za ekonomiju 2024. godine.
Robinson je međunarodno poznat i po knjizi Zašto narodi propadaju (Why Nations Fail), koju je napisao zajedno sa ekonomistom Daronom Asemogluom. Ova knjiga postala je jedno od najuticajnijih dela u savremenoj društvenoj nauci. U knjizi, autori tvrde da razlike u bogatstvu i privrednom rastu među državama nisu posledica klime, geografije, ili kulture, već institucija – načina na koji se u društvu vrši raspodela političke i ekonomske moći.
Prema njima, inkluzivne institucije, koje omogućavaju učešće širokog sloja stanovništva u ekonomskim i političkim procesima, vode ka prosperitetu. Nasuprot tome, ekstraktivne institucije koncentrišu moć i bogatstvo u rukama uskog broja ljudi i tako stvaraju siromaštvo i nestabilnost.
Džejms Robinson je trenutno profesor na Univerzitetu u Čikagu, gde proučava kako političke institucije i raspodela moći utiču na privredni rast i prosperitet, a 1. decembra biće jedan od govornika na CEO Samitu u Beogradu.
Pre svega moram da vam prenesem pozdrave mojih studenata, kojima je vaša knjiga Zašto narodi propadaju deo nastavnog programa iz makroekonomije na Ekonomskom fakultetu Univerziteta u Beogradu još od 2012. Kada ste dobili Nobelovu nagradu, shvatili su to kao priznanje njima samima. A prvo pitanje će naravno biti o institucijama. Nedavno je u jednom tekstu Radara pomenuto da bi Sjedinjene Američke Države već bile diktatura da tamošnje institucije nisu „toliko izdržljive, izgrađivane i negovane vekovima“. Koliko je Amerika blizu diktaturi i da li mogu institucije da je spasu?
Ne mislim da je u SAD na delu diktatura. Predsednika Trampa je izabrala većina ljudi u SAD, i to bi bila veoma neobična diktatura, zar ne?
Režim Severne Koreje koči i ne podstiče privredni rast. On bi znao da pokrene privredni rast, preko plota su mu primeri Južne Koreje i Kine, ali to ne dopušta, jer u rastu vidi preveliku pretnju za svoj opstanak na vlasti
Da, ali tako stvar počinje! Nama u Srbiji je jako dobro poznato da diktatura može i tako da počne. Naš sadašnji predsednik je izabran na slobodnim izborima pre 13 godina, a nekakvih izbora, makar i pokradenih, ovde ima i danas. No, svejedno živimo u diktaturi.
Ja o tome razmišljam drugačije. Mislim da je predsednik Tramp simptom problema u našoj zemlji, simptom polarizacije i odbacivanja ideologije ustaljenih politika u SAD. Ako pogledate ko čini njegovu političku koaliciju, videćete da su to ljudi koji odbacuju liberalno-demokratski politički sistem. A to se zbiva u kontekstu mnogih drugih izazova, pre svega ekonomskih.
Činjenica je i to da su primanja onih koji nemaju visoko obrazovanje – a to je većina stanovništva SAD – danas niža nego što su bila pre pedeset godina. A dosadašnji privredni rast Amerike, iako je bio solidan, bio je ekstremno nejednako raspoređen. Postoji, dakle, mnogo problema, a veoma malo poverenja u institucije na svim nivoima, u Kongres, u pravosuđe – i zato je odgovor na njih vaninstitucionalan – jer više nema poverenja u institucije. A to stvara veliki prostor da neko poput Trampa, koji takođe ne veruje u institucije, dođe na vlast i čini šta hoće. Njegova politička prednost je u tome što je zapravo shvatio taj osećaj nepravde u društvu. Hilari Klinton to nije shvatila. Džo Bajden to nije shvatio. Demokratska partija i tradicionalni političari potpuno su izgubili dodir sa društvom.
Predsednik Tramp je simptom problema, polarizacije i odbacivanja ideologije ustaljenih politika u SAD. Uz njega su ljudi koji odbacuju liberalno-demokratski politički sistem, ali ne mislim da SAD klize u diktaturu
Tramp, naravno, ne mari za institucije i ponaša se veoma nepredvidivo. Ali ja ne razmišljam u okviru u kome ste vi postavili ovo pitanje. Možda sam ja samo veći optimista, ali isto tako mislim da SAD ne mogu da nastave tim putem. Nešto je moralo da se promeni, i ovo je bio glasan signal za uzbunu. Sada je pitanje hoće li sistem opet uspostaviti ravnotežu, kao tridesetih godina prošlog veka, da li će ljudi pronaći dovoljno zajedničkog i naći nove načine da raspravljaju o problemima. Hoće li se to dogoditi – ne znam, to se trenutno ne vidi, sve je fluidno i ne vidi se na koju sve stranu ova situacija može da se nastavi. Ali ne mislim da SAD klize u diktaturu.
Kada god sam posećivala američke univerzitete, imala sam utisak da od američkih kolega dobijam bezuslovno poverenje i podršku. Napravila sam makroekonomski model, i kada god bih ga nekome pokazala, umesto da odmah pogledaju, svi su me prvo pitali da li sam ga pravno zaštitila i da to moram odmah da uradim. A nakon jednog predavanja na Masačusetskom institutu tehnologije (MIT), na kome sam upoznala nobelovca Pola Samjuelsona i Sajmona Džonsona (koji je sa profesorom Robinsonom prošle godine dobio Nobelovu nagradu), pomislila sam da bi bilo sjajno kada bi i profesor Samjuelson pogledao moj model i ponudio mi neki savet. Otišla sam kod njegove sekretarice i pitala sam za sastanak, ona je otvorila rokovnik i pitala me – možete li sutra u četiri po podne? Kada sam odgovorila da mogu, samo je pozvala telefonom i Samjuelsonu rekla „Pol, imaš sastanak sutra u četiri“. U srpskim okolnostima bilo bi nezamislivo organizovati takav sastanak u tako kratkom roku. Moje pitanje vama je, onda, je li to primer američke kulture u obrazovanju – ili su to institucije na delu?
Verovatno je reč i o jednom i o drugom.
Nama u Srbiji je dobro poznato da diktatura može da počne i pobedom na izborima. Naš sadašnji predsednik je izabran na slobodnim izborima pre 13 godina, a nekakvih izbora, makar i pokradenih, ovde ima i danas. No, svejedno živimo u diktaturi
Pa znam ja to, ali čega je tu više?
Nemam odgovor na to pitanje, mislim da je posredi kombinacija kulture i univerzitetskih institucija koje su meritokratske, primaju razne talentovane ljude, a otvorene su prema onima koji dođu. Ljudi na američkim univerzitetima su uvereni da se od novopridošlih uvek može nešto naučiti. Roberto Peroti, italijanski ekonomista sa Univerziteta Bokoni, u jednom je sjajnom radu pokazao da italijanski univerziteti u principu angažuju samo sopstvene studente. Nastavno osoblje italijanskih univerziteta čine ljudi koji su baš tamo studirali, a američki model je potpuno drugačiji, veoma je otvoren i mislim da je to isključivo posledica institucija. Radim u Harisovoj školi Univerziteta u Čikagu, i tamo nikada ne bismo angažovali nekoga ko je kod nas doktorirao na ekonomiji ili biznisu. To je ovde pravilo, to je institucija kojom se omogućuje meritokratija i otvorenost za sve koji dođu.
Ne znam kako su u SAD uspeli da naprave tako dobro obrazovanje. Kembridž je pre sto godina imao Maršala, Kejnsa, Pigua, a sada je neka vrsta intelektualne žabokrečine. Čak i u Britaniji, dakle, može da pođe naopako
Mislim, međutim, da je reč i o kulturi. Podvukli ste kako ste pokazivali svoj rad drugima, a to je zato što su se brinuli da bi neko mogao da vam ukrade ideju. Postoje pravila o plagijatu, ali postoji i kultura. Naš rad u društvenim naukama često umanjuje značaj kulturoloških aspekata, ali ovo je verovatno primer koji ilustruje da je kultura važna. Reč je o kulturi poštovanja drugih, poštovanja prema onome što drugi znaju i prema ideji da znanje može da se deli.
Ne znam konačan odgovor na pitanje zašto su u SAD uspeli da naprave tako dobro obrazovanje. Ne znam ni za jedno istraživanje o tome. Engleska je, recimo, obrazovno takođe veoma dobra, ali pogledajte Kembridž, ekonomsko odeljenje. Pre sto godina su tamo imali Alfreda Maršala, Džona Majnarda Kejnsa, Artura Sesila Pigua. Imali su velikane ekonomije iz te generacije, ali su potom angažovali sopstvene studente i Kembridž je postao neka vrsta intelektualne žabokrečine. I nije se od toga oporavio. Čak i u Britaniji, dakle, može da pođe naopako.
Da pređemo na primer SRFJ, na prvi pogled izgleda da vaša teorija o institucijama ne važi. Tu zemlju je od njenog nastanka, 1945. godine, činilo šest republika i dve autonomne pokrajine koje su bile na različitom stepenu razvoja. Odnos dohotka po stanovniku najbogatije i najsiromašnije federalne jedinice na početku je bio tri prema jedan, a na kraju devet prema jedan! A sve su imale iste političke i ekonomske institucije. Jednostavno je prvi zaključak – vaša teorija ovde ne daje objašnjenje. I tu bih volela da čujem vaše mišljenje – mi smo ovde zaključili da je razlog u tome što u SFRJ nije bilo bankrota, ili kako bi rekao čuveni ekonomista Janoš Kornai, nije važilo čvrsto budžetsko ograničenje. Ništa nije moglo da bankrotira ako Komunistička partija to nije želela. Mogli ste da budete neuspešni koliko god želite, preduzeće bi opstalo. Nije bilo kreativne destrukcije, gde bi uspešni kroz bankrot preuzeli neuspešne. Čini se, dakle, da nije bio „kvar“ u važećim institucijama nego u tome što jedna važna institucija nije uopšte postojala.
Nisam stručnjak za Jugoslaviju, pa poštujem vaš nalaz o tome koja je institucija bila kritična, ali verujem da je bilo i drugih, poput kolektivne svojine, što je uvek bio primer novog interesantnog institucionalnog rešenja.
Moć kvari, a apsolutna moć kvari apsolutno. Zloupotreba moći uvek ima brojne negativne posledice po ekonomiju. Mislim da će se to dogoditi i u Kini, jer Komunističku partiju više zanima opstanak na vlasti nego privredni rast
Da, ali ostaje problem u tome da je društvena svojina svuda bila ista, a rast je u nekim delovima zemlje bio visok a u drugima nikakav.
To je zanimljivo, i ne znam da li je neko proučavao to pitanje različitog privrednog rasta unutar socijalizma. Socijalizam uglavnom posmatramo kao homogen fenomen, a znamo da nije takav. Radio sam u zemljama poput Kolumbije, u kojoj su takođe različiti krajevi imali veoma različit ekonomski učinak, a tako je bilo i u Argentini ili Meksiku. Tema je fascinantna, ali nisam baš o njoj razmišljao.
Imamo primer Kine, koja ne može da se svrsta u društva koja imaju inkluzivne institucije, pogotovo ne političke, a svejedno ima ogroman privredni rast, mada bi se iz vaše teorije zaključilo sasvim suprotno. Kako to Kini uspeva bez institucija?
Kina ima institucije, i mislim da je glavni razlog njenog privrednog rasta – koji počinje krajem sedamdesetih godina prošlog veka – upravo prelaz na inkluzivnije ekonomske institucije. Dilema iz naše perspektive jeste da li to može da bude održivo ako su političke institucije i dalje ekstraktivne.
Mogu da dam dva odgovora. Prvi se nalazi u knjizi Zašto narodi propadaju, i ako biste mi tražili jedan odgovor, dao bih vam taj. U jednoj rečenici bi glasio: „Moć kvari, a apsolutna moć kvari apsolutno.“ U svetskoj istoriji biste mogli naći mnogo primera ekstraktivnog ekonomskog rasta. Sovjetski Savez je sa svojom politikom prelaska ljudi iz sela u gradove bio odličan primer čitavih pedeset godina, od sredine dvadesetih godina prošlog veka. Između Sovjetskog Saveza i Kine ima očitih razlika, a primera ima još. Argentina je 1920-ih verovatno bila jedna od deset najbogatijih zemalja sveta zato što se u pravo vreme našla na pravom mestu – imala je mnoštvo prirodnih resursa, i procvetala je. Primera je, dakle, mnogo, ali kažemo da to nije održivo. Zloupotreba moći uvek ima brojne negativne posledice po ekonomiju. I mislim da će se to dogoditi i u Kini.
Mislim da kinesku Komunističku partiju više zanima opstanak na vlasti nego privredni rast. Ali Komunističkoj partiji Kine taj privredni rast zapravo nije ni potreban da bi zadržala moć. Pogledajte Severnu Koreju, koja je primer iz knjige Zašto narodi propadaju. Tamošnji režim koči privredni rast jer smatra da bi rast naškodio njegovoj moći, pa ga ni ne podstiče. Severnokorejski režim bi znao da pokrene privredni rast, preko plota su mu primeri Južne Koreje i Kine, ali to ne dopušta, jer u rastu vidi preveliku pretnju za svoj opstanak. Lako je zamisliti kako se u Kini događa isto i kako sve kreće unatraške.
U svetskoj istoriji ima mnogo primera ekstraktivnog ekonomskog rasta, od SSSR-a do Argentine, koja je 1920-ih bila jedna od deset najbogatijih zemalja sveta. Primera je, dakle, mnogo, ali kažemo da to nije održivo
Postoji, međutim, još jedan odgovor, koji smo profesor Daron Asemoglu i ja razmatrali u knjizi Uski koridor. Mi iz sveta društvenih nauka veoma smo loši kada konceptualizujemo kulturne razlike između različitih političkih i društvenih uređenja. Ako pogledate istoriju Kine, videćete da se njena politička filozofija veoma razlikuje od zapadne političke filozofije. Ako razmislite o Konfučiju, o njegovim pogledima na upravljanje državom i organizaciju društva, videćete veliku razliku u odnosu na Aristotela, na zapadnu političku misao. I to bi trebalo shvatiti ozbiljno. Kinezi jednostavno drugačije shvataju društvo, odnos između građanina i države, dobru vladavinu državom. Mnogo šta što naglašavamo u knjizi Zašto narodi propadaju ne može se primeniti na Kinu, jer je tamošnja logika poretka različita. O tome je veoma zanimljivo diskutovati. A svaki put kada to kažem, setim se kineske Kulturne revolucije. Ona izvanredno prikazuje kako moć kvari, a apsolutna moć kvari apsolutno. To, dakle, vidimo i u samoj Kini. Kada se o takvim temama govori, ni dobro obavešteni ljudi nisu saglasni. I sam ovih dana često razmišljam o kulturnim razlikama, o različitim kulturnim temeljima institucija. To su ozbiljna pitanja, i što duže bude trajao kineski ekonomski rast, više ćemo se pitati da li smo svet ispravno shvatili.
Pomenuli ste ključnu frazu, „održivost rasta“. Kineski rast je više od decenije iznosio 12 odsto godišnje. Sada je na šest odsto, to jest opada. A problem za Kinu je u tome što, da bi ostala na istom rastojanju od SAD – dakle ne da Ameriku dosegne, već da ostane na istoj distanci – potrebno joj je upravo šest ili sedam odsto godišnjeg rasta, ako SAD raste po stopi od jedan odsto godišnje. Ako rast ne bude takav, počeće pad, i tada će isključivost kineskih političkih institucija biti velika prepreka daljem razvoju. U Srbiji već godinu dana traju veliki studentski protesti. Studenti protestuju zbog potpunog kolapsa institucija. A uspostavljanje institucija im nije samo prvi cilj, već inkluzivne institucije i sami prave. Ta se uključivost mogla videti tokom uskršnjih praznika, kada su mnogi studenti koji blokiraju univerzitete otišli kućama. Univerziteti su svejedno ostali blokirani, jer su ih zamenile kolege iz južnih krajeva Srbije, naši sugrađani muslimani. I to je ta inkluzivnost i ta kultura o kojima govorite u svom radu, i koji mi često pominjemo. Ostalo nam je vremena za još jedno pitanje – kako će veštačka inteligencija uticati na institucije?
Ne umem da vam na to odgovorim. Ne brinem se da bi veštačka inteligencija mogla da dokrajči svet, da bi roboti mogli njime da ovladaju, jer ne vidim mnogo razloga za takvu brigu. Ali problem je u tome što veštačku inteligenciju razvijaju ljudi koji ne razmišljaju o društvenim posledicama, o svim socijalnim problemima koji u SAD već postoje, koje smo i ovom prilikom pomenuli. Mnoge je probleme izazvala kompjuterizacija, to jest činjenica da kompjuteri zamenjuju nekvalifikovanu radnu snagu i obaraju joj plate. Isto će se dogoditi i zbog veštačke inteligencije. Trenutno smo opsednuti vozilima bez vozača, a ta opsesija bi mogla da ostavi bez posla kamiondžije, taksiste, desetine hiljada nekvalifikovanih radnika. I niko ne brine o društvenim posledicama. To je logika američkog kapitalističkog sistema. Mnogo je bolje u zapadnoj Evropi, jer tamo postoji nekakvo društveno osiguranje, neka briga o tome kako pomoći ljudima da se prilagode. Zato mislim da će širenje veštačke inteligencije u SAD pre svega drugog pogoršati socijalne probleme koje već imamo, i to je prilično zastrašujuće.
