U pripremi za skok jaguara u svetlu budućnost predsednik Aleksandar Vučić je u predizbornoj kampanji, pre decembarskih izbora, obećao da će do kraja 2027. prosečna neto zarada u Srbiji dostići 1.400 evra. Eho smo čuli krajem januara ove godine, kada je ministar finansija Siniša Mali najavio da će Ekspo 2027 biti epicentar sveta. Plate nikada veće i standard nikada bolji.
Velike reči i obećanja za relativno lošu početnu poziciju. Na grafikonu 1 prikazane su prosečne neto zarade za 2013. i 2023. u uporedivim zemljama centralne i istočne Evrope (CIE) i Zapadnog Balkana. U decembru 2013. prosečna neto zarada u Srbiji je iznosila 443 evra i bila je iznad prosečne neto zarade u Albaniji (199 evra), Bugarskoj (311), Severnoj Makedoniji (341), Rumuniji (365) i Bosni i Hercegovini (417). Ostale zemlje su bile ispred, na čelu sa Slovenijom (997 evra) i Hrvatskom (726).
U 2023. Srbiju, sa prosečnom neto zaradom u decembru od 811 evra, prestižu Rumunija sa 1.020 evra i Bugarska sa 870 evra. Na vrhu su Slovenija sa 1.530 evra, Estonija sa 1.474 i Češka sa 1.434 evra. Posmatrano iz ove perspektive, nama je obećano da ćemo se za četiri godine naći tamo gde se danas nalazi Slovačka, sa prosečnom neto zaradom od 1.419 evra. Dakle, relativno gledano, u poređenju sa drugim ekonomijama iz bližeg i šireg okruženja, Srbija se lošije kotira nego pre deset godina. Uostalom, 2013. prosečna neto zarada u Srbiji bila je za 78 evra veća nego u Rumuniji i za 102 evra veća nego u Bugarskoj. A sada za Bugarima kaskamo 59, a za Rumunima čak 209 evra.
S druge strane, primetno je, takođe, da su u odnosu na 2013. svoj zaostatak za Srbijom smanjile Severna Makedonija i Albanija, a jedino ga je Bosna i Hercegovina povećala. Tako se udeo albanske u srpskoj prosečnoj neto zaradi između 2013. i 2023. povećao sa 45 na 71 odsto, Severne Makedonije sa 77 na 80 odsto, dok se udeo BiH smanjio sa 94 na 80 odsto.
Sporiji od regiona
Razlog tome su razlike u nominalnoj prosečnoj godišnjoj stopi rasta neto zarade. Na grafikonu 2. može se videti da je u posmatranom desetogodišnjem periodu srpska prosečna neto zarada rasla po stopi od 6,5 odsto prosečno godišnje. U istom periodu su sporije rasle prosečne neto zarade u Sloveniji (4,1 odsto), BiH (4,5), Hrvatskoj (4,9) i Crnoj Gori (5,4). S druge strane, prosečna neto plata u Albaniji je u proseku rasla po stopi od osam odsto, a u Severnoj Makedoniji po stopi od 6,6 odsto godišnje. Na vrhu je Rumunija sa prosečnom godišnjom stopom rasta od 12,3 odsto i Bugarska sa stopom rasta od 10,6 odsto. Pri tome je prosečna nominalna zarada svih zemalja CIE rasla brže nego u Srbiji, po stopi od 8,1 odsto, dok su zemlje Zapadnog Balkana, bez Srbije, rasle nešto sporije, po stopi od 6,2 odsto.
Naravno, od ključnog značaja je realni rast prosečne neto zarade, odnosno njena realna kupovna moć. Da bi se došlo do procene kretanja realne kupovne moći prosečne neto zarade od njenog nominalnog rasta mora se oduzeti prosečna godišnja inflacija. Upadljivo je da su u posmatranom periodu najveću prosečnu godišnju stopu inflacije imale Mađarska i to 5,1 odsto i Srbija 4,5 odsto. Pri tome je u tom periodu prosečna godišnja inflacija u Srbiji bila iznad proseka CIE od 3,8 odsto i zemalja Zapadnog Balkana, bez Srbije, od 2,8 odsto.
Opsena je stvar pragmatičnosti, a realnost valja brižljivo sakriti – među izabranim zemljama je u posmatranom periodu realna kupovna moć prosečne neto zarade najsporije rasla u Sloveniji i to po stopi od 1,8 odsto godišnje i u Srbiji po stopi od dva odsto. Sve ostale zemlje su ispred, što nije u skladu sa ekonomskom teorijom, jer je očekivano da realna kupovna moć, zbog niže početne osnove, brže raste u manje razvijenim nego bogatijim zemljama. A u odnosu na Srbiju sve posmatrane zemlje, izuzev Slovenije, beleže brži rast realne kupovne moći prosečne neto zarade. I tu je Rumunija u vrhu, jer realna kupovna moć prosečnih zarada naših istočnih suseda raste četiri puta brže, po stopi od osam odsto. Slede Bugarska (7,7), Litvanija (5,8) i Albanija (5,5). U proseku, realna kupovna moć prosečne neto zarade je u CIE rasla duplo brže nego u Srbiji i to po stopi od 4,4 odsto, a u ostalim zemljama Zapadnog Balkana po stopi od 3,4 odsto.
Prvo gde ekonomisti traže uzroke mlitavog razvoja, pa i sporog rasta realne neto zarade je produktivnost (količina proizvodnje po jedinici vremena), koja je osnovna determinanta proizvodne moći. I imamo šta da vidimo – u 2013. vrednost proizvodnje po radnom satu u Srbiji je iznosila 20,1 međunarodnih dolara i iza nas su jedino bile BiH sa proizvodnjom od 19,3 i Albanija sa proizvodnjom od 15 međunarodnih dolara po radnom satu, što se vidi na grafikonu broj 3.
Šta rade ti ljudi?
Deset godina kasnije, vrednost proizvodnje po radnom satu u Srbiji je porasla na 20,6 međunarodnih dolara, ali je jedino iza nas ostala Albanija sa proizvodnjom od 16,5 međunarodnih dolara. Na vrhu su Slovenija sa proizvodnjom od 48,2, Litvanija sa 46,4 i Češka sa 46,3 međunarodnih dolara, u kojima se svakog sata stvara 2,3 i 2,4 puta veća vrednost nego kod nas.
Druga strana medalje je da je u istom periodu produktivnost ubedljivo najsporije rasla upravo u Srbiji i to po prosečnoj stopi od samo 0,2 odsto godišnje. Ispred Srbije su Mađarska sa tri i po puta bržim rastom produktivnosti od 0,7 odsto godišnje i Albanija sa petostruko bržim rastom produktivnosti od jedan odsto. Prvaci su Rumunija sa 20 puta bržim rastom od četiri odsto i Letonija sa 17 puta bržim rastom produktivnosti po stopi od 3,4 odsto godišnje. Sve u svemu, u svim zemljama CIE produktivnost je u proseku rasla 11,5 puta brže nego u Srbiji, po stopi od 2,3 odsto, a u ostalim zemljama Zapadnog Balkana pet puta brže nego kod nas, po stopi od 1,1 odsto godišnje.
U tom kontekstu, valja se sa posebnim oprezom osvrnuti na sreću predsednika Vučića zbog rasta broja zaposlenih za pola miliona od 2012, bez obzira na to što je po zvaničnim podacima zaposlenost od 2012. povećana za 440.000. Važnije od toga je da značajan rast zaposlenosti bez osetnijeg i jasno vidljivog efekta na produktivnost predstavlja pouzdan signal rasipanja ljudskih resursa. Situacija je još izraženija u Srbiji, jer snažan rast broja zaposlenih skoro da nije praćen rastom produktivnosti.
Iz perspektive vlasti, korisno je povećavati zaposlenost u subvencionisanim stranim preduzećima niske tehnološke intenzivnosti, jer priliv stranih direktnih investicija u sadejstvu sa masivnim doznakama stalno odlazećeg stanovništva održava precenjeni dinar. Kombinacija precenjenog dinara, praktično fiksnog deviznog kursa i iznadprosečne inflacije stvara utisak dinamičnog rasta zarada izraženih u evrima. Takođe, kao što na delu vidimo, korisno je povećavati partijsko zapošljavanje u javnom sektoru radi proizvodnje kapilarnih glasova. Očigledno, proizvodnja glasova je ovde najrentabilnija delatnost kojom se, uz fiktivne promene prebivališta i druge izborne nepravilnosti, obezbeđuje upravljanje državom radi otimačine javnih resursa i, posledično, ubrzanog bogaćenja uske skupine ljudi koncentrisane na vrhu piramide.
Franc Kafka je rekao da nas „produktivnost osposobljava da radimo stvari koje nismo znali da radimo ranije“. Pošto se u Srbiji produktivnost skoro pa i ne povećava, to znači da oni rade stvari koje su znali da rade i ranije – da kradu izbore.
