Prošlonedeljna odluka američkog predsednika Donalda Trampa da od 3. aprila carine na uvoz evropskih automobila poveća sa dosadašnjih 2,5 na čak 27,5 odsto, mogla bi imati dalekosežne posledice i na ekonomiju Srbije, koja je poslednjih godina postala ključni deo lanca snabdevanja za nemačke, francuske i italijanske proizvođače vozila. Automobilska industrija, naime, zapošljava više od 70.000 radnika i iz godine u godinu stvara sve veći deo srpskog bruto domaćeg proizvoda.
S obzirom na to da će se carine na evropske automobile preko noći povećati 11 puta, može se očekivati da će se u narednom periodu smanjiti prodaja u Sjedinjenim Državama, koje su 2024. na njihov uvoz potrošile 219 milijardi dolara. Posledice tog pada lančano će se preliti i na domaću ekonomiju, jer će manja američka tražnja za automobilima iz EU smanjiti i narudžbine delova proizvedenih u srpskim fabrikama, što bi u najgorem scenariju moglo dovesti i do otpuštanja radnika i smanjenja proizvodnje, a svakako će usporiti i dolazak novih direktnih stranih investicija i smanjiti interes za otvaranje novih fabrika.
Globalna tržišta reagovala su na samu Trampovu najavu novih, većih carina. Tokom protekle sedmice značajno su pale cene akcija vodećih proizvođača automobila ne samo u Evropi, već i u Aziji, pa čak i u Americi. U Japanu je vrednost akcija Tojote pala za dva odsto, a Mazde za čak šest procenata. Slično tome, u Južnoj Koreji, cene akcija Hjundaija su se srozale za 4,3 odsto, a Kija korporacije za 3,5 procenta. U Evropi, gubitke su pretrpele pre svega nemačke kompanije, vrednost Folksvagena je pala za 3,6, a BMW-a za 3,9 odsto. Indikativno je, međutim, da ni američki proizvođači automobila nisu bili pošteđeni. Naprotiv. Cene akcija Dženeral motorsa zabeležile su pad od čak osam procenata, dok je vrednost Forda i Stelantisa, u čijem sastavu posluje i fabrika Krajsler automobili Srbija iz Kragujevca, pala za oko 4,5 odsto.
Globalna tržišta već su reagovala. Prošle nedelje nisu pale samo cene akcija kompanija iz Nemačke, već i iz Japana i Južne Koreje. Najviše su, ipak, pale akcije proizvođača iz SAD, Dženeral motorsa za osam, a Forda i Stelantisa, u čijem sastavu posluje i fabrika iz Kragujevca, za oko 4,5 odsto
Dodatna nevolja je što su prethodne studije OECD-a i MMF-a pokazale da je svaka neizvesnost u automobilskoj industriji direktno povezana s padom zaposlenosti i investicija u prateće sektore, uključujući logistiku, hemijsku i metalsku industriju.
Ni pre sukoba između Vašingtona i Brisela, srpska ekonomija nije bila ni stabilna, ni održiva
Srbija je već iskusila posledice sličnih potresa, kada je brži rast automobilske industrije u čitavom svetu usporila pandemija. I tada su mnoge ovdašnje fabrike bile primorane da privremeno obustave rad. Ovoga puta se, međutim, ne radi o kratkoročnom šoku, već o strukturnoj promeni globalnih trgovinskih tokova. Ako evropski proizvođači preusmere, odnosno presele proizvodnju van EU ili ako tražnja za njima padne zato što će za kupce u SAD biti preskupi, fabrike delova u Srbiji mogle bi izgubiti svoju konkurentsku prednost.
Srbija je već iskusila posledice velikih potresa, kada je čitav svet usporila pandemija. I tada su mnoge ovdašnje fabrike bile primorane da privremeno obustave rad. Ovoga puta se, međutim, ne radi o kratkoročnom šoku, već o strukturnoj promeni globalnih trgovinskih tokova
Uvođenje američkih carina na evropske automobile nije nešto što Srbija može da spreči, ali može pragmatično delovati kako bi umanjila negativne posledice. Fokus bi trebalo da bude na pregovorima sa EU i fiskalnim merama koje će omogućiti lakšu tranziciju. U suprotnom, Srbija rizikuje ozbiljan pad zaposlenosti i dugoročnu stagnaciju jedne od ključnih industrija. Zbog toga je neophodno brzo i efikasno prilagođavanje globalnim ekonomskim promenama. Tim pre što Srbija, kao mala i izvozno orijentisana ekonomija, ne može sebi priuštiti da ostane pasivan posmatrač.
Vlast u Srbiji često se ponaša kao da je ekonomija igra brojeva, gde su statistike i procenti dovoljni da zamaskiraju stvarnost. U toj igri, stvarni problemi, poput korupcije, neefikasnosti i nedostatka dugoročne strategije, ostaju nevidljivi. Umesto da se fokusira na jačanje domaće privrede, vlast se oslanja na direktne strane investicije kao na čarobni štapić koji će rešiti sve probleme. Ali, taj štapić ima i svoju cenu. Strane kompanije dolaze, koriste resurse, a zatim odlaze, ostavljajući za sobom prazne hale i nezaposlene radnike. Dok se vlast hvali „rekordnim ulaganjima“, većina građana se suočava sa rastućim troškovima života i realnom stagnacijom plata. Inflacija se tretira kao prolazna neprijatnost, dok se realni problemi guraju pod tepih.
Ono što je najviše poražavajuće jeste odsustvo odgovornosti. Kada se suoče s kritikama, odgovor vlasti je uvek isti – kriv je neko drugi. Globalna kriza, opozicija, ili čak sami građani. U međuvremenu, oni koji donose odluke ostaju zaštićeni, daleko od posledica svojih grešaka. Srpska ekonomija nije stabilna, nije održiva, i nije pravedna. Ona se oslanja na privid, dok se suštinski problemi gomilaju, čekajući trenutak kada će postati nemoguće ignorisati ih.
S obzirom na to da Srbija nije ekonomska sila sa kapacitetom da utiče na globalne trgovinske tokove, realna rešenja moraju biti pragmatična, brzo primenljiva i fokusirana na zaštitu domaće industrije i radnih mesta. Umesto utopijskih ideja o tehnološkoj revoluciji i domaćoj proizvodnji automobila, vlast bi trebalo da se fokusira na mere koje se mogu sprovesti u realnom političkom, ekonomskom i geostrateškom okruženju.
U tom smislu trebalo bi da bar pokušaju da partnere iz EU privole na pregovore o mogućim subvencijama za preduzeća u Srbiji, koja pretežno proizvode delove za evropske auto-gigante. Kako bi se smanjio pritisak na zatvaranje pogona, Vlada Srbije bi trebalo da inicira pregovore sa Briselom o posebnim subvencijama ili poreskim olakšicama za evropske firme koje nastave da koriste srpske dobavljače. Ovakvi modeli već postoje unutar EU za manje razvijene regije i mogu se primeniti kroz fondove namenjene stabilizaciji industrije. Paralelno sa tim, trebalo bi omogućiti privremene poreske olakšice kompanijama koje će zbog novih carinskih barijera pretrpeti gubitke i povećati fleksibilnost ugovora o radu u sektoru auto-industrije, čime bi se omogućila reorganizacija poslovanja bez zatvaranja pogona i smanjio rizik masovnih otpuštanja.
Muke zbog rastućeg spoljnotrgovinskog deficita
Kao zemlja snažno povezana sa EU kroz trgovinske i industrijske tokove, Srbija će se suočiti sa ozbiljnim izazovima, jer petinu svog izvoza plasira u Nemačku (14 odsto ukupnog izvoza) i Italiju (šest procenata), dve zemlje koje će, uz Francusku, nove američke carine na automobile najviše pogoditi. Upravo te dve zemlje su, uz Kinu, najveći spoljnotrgovinski partneri Srbije tako da će se eventualni pad proizvodnje njihove automobilske industrije sigurno odraziti i na pad porudžbina i uvoza automobilskih delova iz Srbije. Pri tome je u međuvremenu automobilska industrija Srbije toliko ojačala da u ukupnom izvozu učestvuje sa oko 15 odsto.
Srbija petinu svog izvoza plasira u Nemačku i Italiju, dve zemlje koje će, uz Francusku, nove američke carine najviše pogoditi, pa će se pad proizvodnje njihove automobilske industrije sigurno odraziti i na pad porudžbina i uvoza delova za automobile, koji se proizvode u domaćim fabrikama
Prošle godine Srbija je izvezla robu vrednu 29,1 milijardu evra, dok je na uvoz potrošila više od 39 milijardi i iskazala spoljnotrgovinski deficit od 9,9 milijardi evra. Taj negativni trend je nastavljen i u prva dva meseca ove godine izvoz je bio za 0,6 odsto manji, a uvoz za devet odsto veći nego u istom periodu 2024, tako da je u međuvremenu deficit povećan na 1,76 milijardi evra. Te brojke ukazuju na rastuću zavisnost od uvoza i potrebu za jačanjem izvoznog potencijala. Umesto toga, sada bi zbog carinskog rata SAD i EU na udaru mogla da se nađe i domaća automobilska industrija, koja je posebno ranjiva, a značajno učestvuje u ukupnom izvozu. Svi su izgledi da će i ovoga puta u borbi slonova opet stradati – miševi.
Posledica takvog scenarija mogao bi biti još manji priliv neto direktnih stranih investicija, koje su prošle godine, prema podacima NBS, dostigle 4,6 milijardi evra. Istovremeno, pojedine strane kompanije, poput Benetona i Džonson elektrika, već su najavile skoro zatvaranje pogona i otpuštanje radnika.
9,9 milijardi evra
bio je spoljnotrgovinski deficit Srbije prošle godine, a u prva dva meseca ove izvoz je pao, a uvoz značajno porastao tako da je deficit do kraja februara već dostigao 1,76 milijardi evra
Ukoliko EU na carine SAD odgovori povećanjem svojih carina, ne samo SAD nego i trećim zemljama, Srbija bi se mogla naći u još većem problemu. To bi, naime, povećalo cene sirovina koje Srbija uvozi, a samim tim bi se povećali i troškovi proizvodnje. Pri tome se Leoni, Boš, Kontinental i slične fabrike oslanjaju na uvoz ključnih komponenti iz EU.
Osim direktnog negativnog uticaja na zaposlenost, te carine bi, zbog rasta uvoznih cena, podgrejale i inflaciju, po kojoj je Srbija ionako već dugo u samom evropskom vrhu. Povećanje cena sirovina i finalnih proizvoda smanjilo bi kupovnu moć građana i domaću potrošnju, koja je, zajedno sa javnim i stranim investicijama, bila osnovni pokretač rasta srpskog BDP-a prethodnih nekoliko godina. A sam predsednik Aleksandar Vučić nedavno je izjavio da je priliv direktnih stranih investicija u prvih 50 dana ove godine bio na „najnižem nivou u poslednjih šest godina“. Dok on to pripisuje političkoj nestabilnosti zbog masovnih protesta studenata i građana i krivce traži na drugoj strani, Fiskalni savet i većina ekonomista odavno upozorava da je taj model rasta ionako bio iscrpljen i da bi privredni rast trebalo pre svega bazirati na većim domaćim, privatnim investicijama.
Konačno, rast inflacije i troškova uvoza mogao bi destabilizovati nacionalnu valutu, povećavajući pritisak na devizne rezerve i makroekonomsku stabilnost. Srbija se suočava sa hitnom potrebom za diversifikacijom tržišta i jačanjem domaće proizvodnje kako bi smanjila zavisnost od stranih investicija i uvoza. No, to je lakše reći nego uraditi. A aktuelna vlast na tome nije uradila ništa već punih 13 godina, pa je teško očekivati da će to uraditi baš sada, kada se društvena kriza približava vrhuncu.
