Nobelovu nagradu za ekonomiju za prošlu godinu, trojica ekonomista, Daron Asemoglu, Sajmon Džonson i Džejms Robinson, zavredila su zbog „doprinosa razumevanju razlika u napretku naroda“, obrazložila je Kraljevska švedska akademija nauka. Te razlike ne mogu se objasniti čistom ekonomskom teorijom, jer blagostanje nikada i nije zavisilo samo od nje.
Ovi istraživači temi pristupaju višedisciplinarno, a knjiga Asemoglua i Robinsona Zašto narodi propadaju, koju je 2014. na srpskom objavilo Izdavačko preduzeće Clio, postala je klasično štivo institucionalne ekonomije i ekonomske istorije.
Glavna teza je da su inkluzivne institucije ključni činilac društvenog blagostanja. Autori razlikuju političke i ekonomske institucije, koje mogu biti inkluzivne i ekstraktivne. Političke institucije su plod odnosa snaga različitih interesnih grupa i određuju osobine ekonomskih institucija. Ekstraktivne ekonomske institucije štite interese vlasti ili privilegovanih grupa, koje preko njih privatizuju društveno bogatstvo.
Sa druge strane, inkluzivne ekonomske institucije podstiču konkurenciju na tržištu i štite svojinska prava. Samo se tako, poručuju autori, ostvaruje održiv ekonomski razvoj. Za njih, primer inkluzivnog sistema je anglosaksonski, dok ekstraktivni sistemi preovladavaju u poludemokratijama Afrike ili Južne Amerike. No stvarnost nije binarna. U svakom društvu ima i dobrih i loših institucija.
Ključne skretnice i razbijanje kalupa
Asemoglu i Robinson istorijski napredak ilustruju intuitivnim terminima. Takve su „ključne skretnice“ – događaji koji menjaju raspodelu političke moći. Među najranijima bila je evropska kuga u XIV veku, koja je desetkovala evropsko stanovništvo. Preživeli kmetovi i zanatski radnici stekli su više prostora za političku reformu, što im je otvorilo prostor da postepeno poboljšaju svoj društveni i ekonomski status.
Istočnoevropsko kmetstvo tada nije imalo sreće, pa su tamošnja društva klizila u još ekstraktivnije odnose. Upravo to je bio izvor prvog većeg razdvajanja Istoka i Zapada, čiji je motor evolucije u pravcu inkluzivnih institucija bila Engleska između 16 i 18. veka. Ključne skretnice ove zemlje bile su preuzimanje prevlasti na Atlantiku od Španije, građanski rat od 1642. do 1651, Slavna revolucija 1688. i industrijska revolucija krajem XVIII veka. One nisu bile nasumične, svaka je uslovljavala sledeću, ali autori ipak upozoravaju da nema istorijskog determinizma: takva evolucija mogla je da se desi i drugde.
Bocvana je, po osamostaljivanju, na sedam puta većoj površini od Srbije imala 12 kilometara asfalta i 22 fakultetski obrazovana građana, a ipak je od 1966. do 1999. ostvarila rast BDP-a od čak devet odsto godišnje i dostigla životni standard uporediv sa istočnoevropskim zemljama
„Razbijanjem kalupa“ autori nazivaju slučaj kada zemlja uspe da iz negativnog konteksta izvuče najbolje i začne razvoj inkluzivnih ustanova. Bocvana je, po osamostaljivanju od Engleske 1966. godine, bila jedna od najsiromašnijih zemalja, okružena represivnim belačkim režimima. Na površini sedam puta većoj od Srbije bilo je 12 kilometara asfalta i 22 fakultetski obrazovana građana. Sve je ukazivalo na neuspeh, kao u Zimbabveu. Ipak, Bocvana je u periodu od 1966. do 1999. ostvarila rast BDP-a od čak devet odsto godišnje, osavremenila privredu i dostigla životni standard uporediv sa istočnoevropskim zemljama. Za razliku od ostatka potsaharske Afrike, Bocvana je iskoristila dekolonizaciju, svoju ključnu skretnicu.
Uklete i blagotvorne spirale
Dobre i loše institucionalne tendencije autori nazivaju spiralama. „Ukletim spiralama“ opisuje se međusobno jačanje ekstraktivnih institucija u koruptivnom društvu, kada vladavinu prava zameni volja pojedinaca. Kada malobrojna grupa na vlasti izvlači društveno bogatstvo, njihov položaj primamljiva je meta za druge društvene grupe. Ako političke institucije nisu inkluzivne, to suparničke grupe navodi na nasilno delovanje i, ako uspeju da preuzmu vlast, uspostavljaju još ekstraktivnije i strože društvene odnose.
Zato su, prema autorima, afrička društva hronično nestabilna. Nasuprot njima su „blagotvorne spirale“ – rezultat sadejstva inkluzivnih ekonomskih i političkih institucija. One garantuju zaštitu ljudskih i svojinskih prava, tržišnu konkurenciju i politički pluralizam. U takvim društvima ima puno interesnih grupa, od kojih nijedna ne može da stekne preveliku moć i potisne druge. Kada inkluzivne institucije rade, narodu je stalo da ih štiti. Kada ne rade, želi da ih uspostaviti.
Kako ovu knjigu čitati danas, deceniju nakon njenog izlaska? Kako je čitati danas, kada je reč „institucija“ na globalnoj rasprodaji? Njeni nalazi osporavani su sleva, ali naročita snaga knjige leži u približavanju nekih važnih istina široj čitalačkoj publici. Blagostanje naroda zaista zavisi od institucionalne evolucije, uz povremene istorijske slučajnosti.
Inkluzivne institucije garantuju zaštitu ljudskih i svojinskih prava, tržišnu konkurenciju i politički pluralizam. U takvim društvima nijedna interesna grupa ne može da stekne preveliku moć. Kada institucije rade, narodu je stalo da ih štiti. Kada ne rade, želi da ih uspostavi
Budućnost je nesaznatljiva. Je li prvi uspon Donalda Trampa bio slučajnost ili posledica truljenja ekonomskih institucija u Americi? Naravno, ovo drugo. Je li njegov neuspeh da ostvari baš sve što je hteo, sa druge strane, znak snage preostalih grana vlasti da obuzdaju bahatost izvršne? Svakako.
Ali Tramp je ponovo tu. Upravo zato institucije su zanimljive, a knjiga Zašto narodi propadaju još aktuelnija nego pre deset godina. Naročito u Srbiji, gde je nedavno objavljeno njeno drugo izdanje, a gde se upravo vodi autentična borba za institucionalno rasanjivanje.
