Važno je da su se utrkivali ko će više telegrama saučešća da pošalje, a nisu našli za shodno da dođu na mesto nesreće, ni par dana kasnije na komemoraciju. I dozvolili su da se za smrt nedužnih odgovornost svali na nekakvu izmišljenu „višu silu“. U tome su imali pomoć i tužilaštva – bilo onog mučenog iz Aleksinca i tužioca kojeg smo, nezainteresovanog da uredno zakopča košulju, jedva probudili kada je to jutro dolazio u rudnik Soko, bilo tužilaštvo u Nišu, u kojem po kuloarima govore da i te kako ima odgovornih, ali ne smeju to i da napišu – i nove ministarke koja jedino zna, jer je to dobro za Instagram, da govori da joj je otac bio rudar. I da ćuti, prihvata i potpisuje sve što se od nje traži.
Svi oni su organizovana skupina bezdušnih i debelo odgovornih za stanje u društvu u kojem institucije ne rade svoj posao, ili to rade selektivno. Zbog toga, rudari iz rudnika Soko nažalost neće biti i poslednji koji su 1. aprila 2022. poginuli i platili životom to što neko nije savesno radio svoj posao.
Šta bi bilo da su deca nekih važnih političara poginula? Da li bi odgovornost bila opet „viša sila“, ili bi se prevrnula svaka institucija i odgovornost dobila ime i prezime
Isti oni koji su to jutro kukali kako da im se desi nesreća dva dana pred izbore i koji zbog izbora nisu hteli da proglase nacionalni dan žalosti, slično su se ponašali i kad je dete ubilo decu u „Ribnikaru“. Zbog tih, koji su urušili sve temelje normalnosti društva, najbolji odlaze iz Srbije, dok najgori ostaju u partijama, a time i na funkcijama.
Umesto da zaustave proizvodnju, rukovodstvo poslalo rudare u smrt
Danas, dve godine i dva i po meseca posle nesreće, ponavljam sa sigurnošću – da su se poštovali propisi i tehničke norme, osam rudara bi bilo živo, a njih dvadeset ne bi bilo povređeno, dvanaestoro dece ne bi ostalo bez roditelja i hranilaca, žene bez svojih muževa i braće, a majke i očevi bez svojih sinova.
Šta bi bilo da su deca nekih važnih političara poginula? Da li bi odgovornost bila opet „viša sila“, ili bi se prevrnula svaka institucija i odgovornost dobila ime i prezime. Sve dok se pravda selektivno definiše i primenjuje, dotle ćemo imati i Ribnikare, Dubone, Mala Orašja, rudarske nesreće i ko zna šta još.
Ministarstvo koje sam vodila dve godine, do oktobra 2022, to jutro je, nakon inspekcijskog pregleda i prikupljene dokumentacije, podiglo jasnu, nedvosmislenu krivičnu prijavu protiv onih koji su upravljali rudnikom. Ne samo zbog izvođenja radova bez važećeg odobrenja za rad (u najopasnijoj metanskoj jami), već i zbog svega što je prethodilo nesreći i samom nečinjenju u toku nesreće. Sve suprotno zakonu i važećim propisima.
Ministarstvo rudarstva je istog jutra podiglo jasnu, nedvosmislenu krivičnu prijavu protiv onih koji su upravljali rudnikom, jer su i pre i neposredno posle nesreće radili sve suprotno zakonima
U periodu od 15 dana pre nesreće koncentracija metana bila je iznad dozvoljene granice od 1,5 odsto, zbog čega je bilo i zastoja u proizvodnji i prekida u napajanju strujom u ukupnom trajanju od 22 sata i 24 minuta. Odlično su to znali odgovorni direktori, jer su uz rudare slali i još po jednog inženjera, umesto da su preduzeli mere radi doslednog sprovođenja propisa i tehničkih pravila kada je život rudara ugrožen. Bili su dužni da prekinu i zabrane rad ljudi i opreme!
Svih prethodnih dana, pre nesreće, morali su zaustaviti radove, a to nisu uradili. Ni tog crnog dana nisu ih prekinuli, iako je nekoliko minuta (što je bilo dovoljno da se rudari sklone) pre proboja metana, njegova koncentracija u vazduhu prešla dozvoljenu vrednost. To je bila obaveza odgovornih i nadležnih, koji su svesni svega odveli ljude u jami u smrt. Sve to stoji u krivičnoj prijavi Ministarstva koju sam potpisala, sa svom dokumentacijom i audio-snimcima.
Krivične prijave u tužilaštvima čekaju na mig državnog vrha
I laicima je jasno da u rudniku Soko niko nije morao da strada samo da su svoj deo posla odgovorno uradili oni koji su tog dana insistirali da se proizvodnja ne zaustavlja. Isti oni koji su posle kratkog vremena dolazili u Ministarstvo i tražili da se otvori rudnik, da im se da odobrenje za nastavak rada! Nisu ga dobili, kao što nisu dobili odobrenje da otvore površinski kop u blizini Sokobanje i time trajno uništavaju životnu sredinu.
Oni koji su posle došli u Ministarstvo sve su im dali, pa je otvoren površinski kop „Biljkina struga“ u rudniku Soko. Zamislite, preduzeću dimenzionisanom i opremljenom za podzemnu eksploataciju omogućeno je da se bavi površinskom eksploatacijom i to u blizini Sokobanje! I svi ćute. Neka vrsta kupovine mira u preduzeću, da kao rade, a u stvari prave samo štetu. Pri tome je zbog podzemnog, digitalizovanog rudnika u Jadru izbila revolucija, a zbog otvaranja površinskog kopa, uz veliku degradaciju prirode u okolini jedne banje, niko ni reč da kaže.
Nedugo posle nesreće, rukovodstvo je tražilo od Ministarstva da se rudnik Soko ponovo otvori i da im se da odobrenje za rad! Nisu ga dobili, kao ni odobrenje za površinski kop u blizini Sokobanje. Sve to im je, međutim, omogućila nova ministarka rudarstva i energetike
Krivična prijava koju sam potpisala protiv 14 odgovornih, jer su postupili protivno propisima i tehničkim pravilima o merama zaštite i time izazvali opasnost po živote ljudi, nema osnova za odbacivanje. Doduše, dok sam bila u Vladi, imala sam negativna iskustva sa svim krivičnim prijavama, a podnela sam ih 15, uglavnom Tužilaštvu za organizovani kriminal, ali sam smatrala da je obaveza Ministarstva i moja da primenimo sva sredstava koja nam zakon omogućava, kao i da nikad ne odustanemo. Zato smo Tužilaštvu dostavili svu potrebnu dokumentaciju i jasno predočili hronologiju, dokaze i imena odgovornih.
Krivične prijave koje sam podnosila nikad nisu odbačene. I dan-danas se krčkaju negde po tužilaštvima, osim protiv bivšeg v. d. direktora EPS-a Milorada Grčića i ove za nesreću u rudniku Soko. I baš zato sam još više sigurna koliko smo bili u pravu, ali bez pravde.
Sve što sam mogla, uradila sam, počev od tužilaštva u Aleksincu, žalbi, slanja Višem tužilaštvu u Niš, obaveštenja i republičkoj javnoj tužiteljki Zagorki Dolovac. Mislila sam da mrtvi ljudi predstavljaju poslednju opomenu, vapaj ka Tužilaštvu da radi svoj posao, a ne da još jednom pokazuje koliko nije nezavisno i pod šapom onih koji im na raznorazne načine objašnjavaju kako da postupe.
Rudnici Resavica nemaju budućnost
Ovakva Resavica neće nikad doneti razvoj ni preduzeću, ni ovom kraju. Do 2000. godine u nesrećama u rudniku Soko život je izgubilo 49 rudara, a od tada čak jedan odsto zaposlenih. Bilo je više od 11.500 povreda. Teške telesne povrede je pretrpelo dve trećine zaposlenih. Ukupan broj povreda tri puta je veći od broja zaposlenih!
Preduzeću opremljenom za podzemnu eksploataciju omogućeno je da se bavi i površinskom eksploatacijom uglja i to u blizini Sokobanje! Neka vrsta kupovine mira u preduzeću, da kao rade, a u stvari samo prave štetu i uništavaju životnu sredinu. I svi ćute
Godišnja proizvodnja uglja u podzemnoj eksploataciji je bila visoka, ali pre 54 godine. Odavno više nije. Danas je dovoljna za malo više od jednodnevne potrošnje TENT-a! Sve to uz pola milijarde evra subvencija, koje je država dala u poslednjih deset godina. Ništa se nije promenilo, jer se i dalje živi u svetu paralelnih struktura, onih koji paralelno nadgledaju, odlučuju i ruše temelje države i društva.
Ta slika je i te kako mogla i trebalo da se promeni, jer pogibije ljudi, povrede, invaliditeti, uništavanje životne sredine, skraćenje životnog veka nisu opcije za opstanak ovog kraja. Ne bi Srbija bila ni prva ni poslednja zemlja koja je zatvarala rudnike i stvarala uslove za razvoj drugih delatnosti, koje imaju veći potencijal. Budućnost nije u jami Soko i ne mogu je doneti direktori i neki predstavnici radnika, već mladi ljudi – a mnoge sam videla to jutro.
Zna se kako se to menja. Zavisi od nas. Da ne bude zabune, u slučaju nesreće u rudniku Soko sve je jasno, crno na belo. Tačno se zna šta se i zašto desilo. I tačno se, imenom i prezimenom, a ne inicijalima zna ko je odgovoran – Branko Đurić, Zoran Aksentijević, Drago Milinović, Nebojša Atanasković, Marko Konatar, Goran Kostić iz Resavice i ostali iz biroa za projektovanje, kao i revidenti iz TerraGolda.
*autorka je u vreme nesreće u rudniku Soko bila ministarka rudarstva i energetike
