Jedna misao vladike Grigorija, izrečena u sedamnaestoj epizodi Radar Foruma, zapalila je javnost, iako krajnje „mirotvorna“, kako za naš list ocenjuje Svenka Savić, lingvistkinja i profesorka emerita Univerziteta u Novom Sadu. Naime, u razgovoru sa Danicom Popović, univerzitetskom profesorkom, na njeno pitanje o položaju žene u crkvi, episkop diseldorfski i cele Nemačke rekao je da „one koji dugo proučavaju crkvena učenja, povređuje kad neko kaže da su žene u crkvi podređene“.
„Dogmatski gledano, nema prepreke da žena bude sveštenik… U Justinijanovo vreme su preko stotinu žena bile đakoni, imale su najvišu ulogu, da budu duhovnici… Ženama su pristupale žene, jer su lakše razgovarale o problemima koji su ih mučili. S vremenom se to izgubilo, a trajalo je do 11. veka. U novijoj istoriji, imamo dvojicu svetitelja koji su od ljudi i crkve pretrpeli ogromne nepravde, Nektarija Eginskog i Filareta Moskovskog, a obojica su rukopoložili neke žene za đakone, verovatno gledajući da obnove tu tradiciju“, vladika je primetio.
„Moj je utisak da je Hristos, glava i osnivač crkve, ženu podigao na mesto koje joj niko pre nije dodelio. Žene su njegove učenice, putuju s njim, uče od njega i podučavaju druge. Na kraju su ostale s njim pod krstom, kad su se čak i apostoli razbežali“, pojasnio je svoje gledište, dodajući da „Hristos svoju majku nije gledao kao nekoga ko mu je dao život, nego je od nje učinio svoju učenicu i učiteljicu drugih, što je vrlo uzvišeno“.
Medijski (instruirani) linč
Kao opareni, tabloidi, pa i neki ranije respektabilni mediji, na njega su se ostrvili, optužujući vladiku po raznim stavkama, a tvrdeći da „ovo nije prvi put da istupa suprotno kanonima i učenjima crkve koju navodno predstavlja“. Na spisak „grehova“ vladici su stavili to što je „2012, na poziv dubrovačkog biskupa Mate Uzinića prisustvovao misi u katedrali Uznesenja blažene Djevice Marije u Dubrovniku, i tom prilikom održao propoved zatraživši oprost, što je bilo u skladu sa tadašnjom politikom Borisa Tadića i Demokratske stranke“.
U nastavku, episkopu su spočitali i to što je, dok je bio vladika zahumsko-hercegovački, „uzimao kredite“, i zbog razvijanja biznisa stavio pod hipoteku Crkvu Svetog Arhangela Gavrila u Trebinju“. Nečim podbodeni, pripisali su mu i vlasništvo nad skupocenim maseratijem, a najgnusnije ostavili za kraj, povezavši ga sa „kontroverznim Bobanom Bogdanovićem, političarem sa KiM koji je blizak albanskim separatistima“, i podržava ih u nameri da „podnesu tužbu protiv Srbije Međunarodnom sudu pravde za sve zločine počinjene na Kosovu, a posebno za genocid nad kosovskim Albancima 1999“.
Na te bezočne napade, daleke od istine, episkop je odgovorio na svom Instagram nalogu, a potom i u jutarnjem program Nova.rs, da je „i te kako svestan da ovog linča možda ne bi ni bilo“ da često „ne ukazuje na stradanje našeg naroda na Kosovu“, i da ne pominje „nesrećni litijum“.
Ovim je prekršio svoje pravilo da ne reaguje na napise u medijima, kojima je maliciozno adresiran, sve i ako se radi o „notornim lažima“. I ovoga puta, „povodom poslednjeg beskrupuloznog medijskog linča“, on bi ćutao, da „kao sveštenik i episkop ne oseća dužnost da se oglasi pastve svoje radi, kao i radi svih onih čestitih i dobronamernih ljudi koje pomenuti linč (i svi oni koji mu prethode) dovode u zabludu i smutnju“.
U istom cilju, Radar razgovara sa Svenkom Savić, autorkom Feminističke teologije, i teologom Vukašinom Milićevićem, najpre želeći da podrobnije razjasni kakav je zaista stav crkve prema ženama u svešteničkom statusu.
„Način na koji se danas koristi pojam sveštenik/sveštenica, ne odgovara njegovom izvornom značenju i kontekstu, kada je reč o hrišćanskoj crkvi. Ukratko, svi članovi i članice crkve sveštenici su, i to postaju krštenjem. Izvorna hrišćanska perspektiva, zastupljena u antici, jeste da celokupna zajednica, kao ’Telo Hristovo’ oprisutnjuje Boga u svetu i zato su svi njeni članovi/članice zapravo sveštenici, kao ’udovi’ Tela Hristovog“, objašnjava Milićević.
U okviru takvog sveštenstva, „koje pripada svima“, postoje posebne službe čiji nazivi govore konkretno o zaduženjima vršilaca, pa se razlikuju đakon (služitelj), prezviter (starešina) i episkop (nadzornik, prvi među starešinama). „Nesumnjivo, žene su služile kao đakoni, i to tokom dugog perioda crkvene istorije“, Milićević nastavlja, skrećući pažnju na rodni format reči „đakon“. Jer, „prvobitno je korišćen muški gramatički oblik sa ženskim članom, čime se naglašavala jednakost ženskih sa muškim nosiocima službe, dok je tek kasnije uveden termin ’đakonisa’“.
Pomeranje sa mrtve tačke
U 19. i 20. veku bilo je pokušaja u istočnoj crkvi da se obnovi praksa rukopoloženja žena đakona, a u novije vreme je više međupravoslavnih teoloških komisija donelo jasne zaključke da je takva služba crkvi potrebna i da nema prepreka da se ona rekonstruiše, iako je u praksi malo šta urađeno. „Ipak, upravo ove godine u Zimbabveu, koji kanonski pripada pravoslavnoj Aleksandrijskoj patrijaršiji, lokalni mitropolit izvršio je rukopoloženje jedne žene u čin đakona, čime su, nadam se, makar unekoliko stvari pomerene sa mrtve tačke“, naš sagovornik podvlači.
Ni „imenovanju“ žena u prezvitere i episkope, neprisutnom u praksi, nijedan se kanon ne suprotstavlja, osim jednog, donetog na lokalnom, Laodikijskom pomesnom saboru u IV veku, koji brani „postavljanje“ tzv. prezvitida. Međutim, ne postoji saglasnost u vezi sa tim na šta se ovaj termin odnosi, Milićević svedoči.
„Kada se govori o ’argumentu tradicije’, upravo se misli na činjenicu da crkvena istorija ne poznaje praksu rukopolaganja žena za prezvitere i episkope. Ipak, teolozi različitih hrišćanskih konfesija koji su se ovim pitanjem bavili, ukazuju na status koji su pojedine žene imale među apostolima, zaključujući da ako je bilo žena među Hristovim poslanicima, onda nema razloga da ih ne bude među njihovim ’naslednicima’, prezviterima i episkopima“, podvlači Milićević.
Sve i da takvi kanoni postoje, oni se „mogu menjati, jer ih je doneo čovek“, apostrofira Savić, upozoravajući da nisu kanoni ti koji u pravoslavnom svetu sprečavaju da se žene rukopolažu u sveštenice. Naime, stvar je u tome da „oni što u tom svetu imaju moć, ženi je ne daju“.
„Strah od zbližavanja hrišćanskih crkava nije se „povampirio“, on je već dugo tu. Mi već nekoliko decenija živimo u eri „vampira“, a poznato je da se oni plaše svetlosti, pa je zato i njihov odnos prema ekumenizmu stvar po sebi razumljiva“
Vukašin Milićević
U Katoličkoj crkvi je isto, dok je suprotna praksa već decenijama prisutna u raznim protestantskim crkvama. „A sve u istu osobu veriju – u Isusa – koji, za svog života nije pravio razliku između žena i muškaraca“, poentira sagovornica Radara. „Mi još uvek živimo u kulturnom okruženju suprotnom mirotvorstvu, čemu, nažalost, doprinosi i vrh SPC-a“, navodi Savić.
Jer, ako se neko petlja u pitanja pravnih akata, ali i lingvistike, sa pozicije verskog vođe, zalažući se za temeljno preispitivanje Zakona o ravnopravnosti i uvođenja rodno senzitivnog jezika u javni govor, kao što čini patrijarh Porfirije, sva je prilika da se radi o oholosti, na koju upozoravaju i Stari i Novi zavet, kako Savić apostrofira. Ili pak patrijarh ima drugu „vrlinu“, da se „u sve meša, kao začin C“, kako ona dodaje.
Od uloge branioca „patrijarhalnih“ i drugih „tradicionalnih“ i „nacionalnih/nacionalističkih“ vrednosti, patrijarhu je mnogo bolje pristajala rola „širokoumnog i širokogrudog monaha, duhovnika i teologa, verovatno zato što je više u skladu sa njegovom prirodom“, po Milićevićevom zapažanju.
Takođe, u ta „srećna vremena“, prvi među jednakim episkopima propovedao je da je „ekumenizam nasušna potreba za bratoljubivim dijalogom“, dok pod njegovom verskom upravom lov na ekumeniste opet postaje ubojito oružje. A iz ovog ishode tabloidni ataci na vladiku Grigorija, vezani za služenje mise u Dubrovniku.
„Strah od zbližavanja hrišćanskih crkava nije se ’povampirio’, on je već dugo tu. Mi već nekoliko decenija živimo u eri ’vampira’, a poznato je da se oni plaše svetlosti, pa je zato i njihov odnos prema ekumenizmu stvar po sebi razumljiva“, kaže sagovornik Radara.
Izdaja Kosova
Što se tiče „prozivki“ episkopa diseldorfskog i cele Nemačke, u kontekstu „izdaje Kosova“ i povezanosti sa kriminalcima, Milićević smatra da se to dešava „zato što je jedini i isključivi posao tih tzv. medija – proizvodnja i distribucija ’prljavog veša’“. Dodatni zadatak je „targetiranje svakoga ko se drzne da kaže kako je car go“.
Ipak, našeg sagovornika bi rastužilo „kada bi se ispostavilo da patrijarh ima neke veze sa tim tabloidnim blatom“. On, uostalom, veruje i da patrijarh voli i poštuje vladiku Grigorija, kao i vladika njega (za šta se može naći daleko više dokaza, prim. nov.)
S druge strane, na pitanje čini li mu se očiglednim da SPC i sam njen poglavar lakše tolerišu pedofiliju u svojim redovima, nego što bi trpeli žene u sveštenstvu, kao i rodno senzitivni jezik, njegov lakonski odgovor je „da“. Temi besprizornog bogaćenja klira nema mesta u ovom tekstu, dok smo o sprezi crkve i države mnogo puta govorili, dolazeći do zaključka da je ona jasno uočljiva, i pogubna po društvo.
Kakve individue, i kakvu društvenu klimu grade opisani stavovi samog vrha SPC? Grade „društvo podanika, društvo intelektualaca koji se prodaju za ’špricer i kavurmu’, društvo u kojem se ne razlikuju političari od žbirova, privrednici od mafijaša, policajci od huligana, vojnici od plaćenika i ratnih zločinaca“, po Milićevićevom mišljenju.
Takvi stavovi prave okruženje „u kojem je patriotizam, kako je odavno rekao Semjuel Džonson (engleski pisac i pobožni anglikanac), poslednje i najpouzdanije utočište hulja“, sve do pedofila u mantiji, u našem slučaju.
Izraženo desničarstvo koje se gaji u crkvenom okrilju, umreženom sa civilnom vlašću, „proizvodi nepodnošljivo razarajuću atmosferu u društvu“, sa gledišta profesorke emerite. „Ako građani nemaju dovoljno verskog znanja i ubeđenja, dobre volje da se svet uredi tako da svako pronađe svoje mesto, onda ovoliko buke svaki dan, svaki dan, svaki dan, dovodi do gluhoće. Pa i za bližnje“, Savić ističe.
Tu se onda negde gubi i Božija zapovest „ljubi bližnjeg svoga kao samoga sebe“, jer se bližnji prepoznaju samo u dilovima, gde je „ja“ prevashodno. I dizanje „buke svaki dan, svaki dan, svaki dan“ služi samo da se skrene pažnja javnosti sa okvira tih dilova, kao i identiteta i stanja snaga njihovih učesnika.
