Nemačka više nije država.
G. V. F. Hegel, Ustav Nemačke, 1802.
Tržište nije mesto na kome nastaje vrednost, tržište je samo mesto na kome je ekonomska vrednost koja nastaje drugde izražena u svom robnonovčanom obliku. Stoga, ukoliko se tržište koristi kao princip prema kome treba urediti jedno društvo, onda se priznaje da je to društvo takvo da više ne stvara bilo kakve vrednosti. Pa tako, diktatura tržišta u svim društvenim sferama doživljava svoj vrhunac u opštoj katastrofi koju danas živimo – u ime progresa, u ime vizionarskog pogleda na nekakav zamišljeni „normalni“ svet, Zapad (sa velikim Z) ili šta god treće, naše društvo se postepeno i ubrzano razgrađuje i nestaje. Na svoj red došlo je i visoko obrazovanje, tako da su izvršne vlasti Republike Srbije poslednjih dana rešile da predlože zakon koji će univerzitet isterati na tržište i do kraja ga odvojiti od društva kome on pripada.
Na predlog izvršne, promptno je reagovala zakonodavna vlast, sve je izgledalo kao da to nema ko da zaustavi. Ipak, reagovao je i Univerzitet u Beogradu i to sa pravom, reagovala je i SANU, sa jednakim pravom – usledio je samo ciničan odgovor izvršne vlasti, po kome se predlog dopune zakona neće povući, a čitava ideja je opisana kao „demografska mera.“ Mislim da pošten svet teško može da se ne sablazni pri pomisli šta bi se radilo na takvim ispostavama univerziteta, ako je njihova prevashodna svrha demografska („jujuju“ rekli bi građanski moralisti).
Diktatura tržišta u svim društvenim sferama doživljava svoj vrhunac u opštoj katastrofi koju danas živimo – u ime progresa, u ime vizionarskog pogleda na nekakav zamišljeni „normalni“ svet, Zapad (sa velikim Z) ili šta god treće, naše društvo se postepeno i ubrzano razgrađuje i nestaje
No, pored toga što je apsolutno tačno kako ovakav predlog dopune zakona baca u korpu za smeće čitav proces akreditacije kome podležu domaće obrazovne institucije i dovodi u pitanje njihovo finansiranje i opstanak – na sve to besprekorno je ukazala Konferencija Univerziteta i Odbor za visoko obrazovanje SANU – važno je dodati i kako se ovde radi o jednoj značajno široj stvari: odustanku od državnog suvereniteta u stvarima visokog obrazovanja.
Moderni univerzitet u Srbiji svoje korene ima u Velikoj školi osnovanoj u ustaničkoj Srbiji davne 1808. godine – ovu tradiciju baštini današnji Beogradski univerzitet koji je odlučno stao protiv sporne dopune zakona. Prema tome, tradicija visokog obrazovanja u Srbiji stara je preko dve stotine godina. U svim svojim državnim oblicima kroz koje je Srbija prošla od ustaničke države, pa do današnje republike, visoko obrazovanje bilo je podređeno interesima društva (ma kako oni bili određeni i percipirani). Visoko obrazovanje u Srbiji, istorijski gledano, nikada nije bilo izlagano arbitrarnosti i takozvanom „diktatu“ tržišta.
To je jedan od razloga zašto je Srbija posle raspada bivše nam zemlje nasledila jedan respektabilan i funkcionalan obrazovni sistem. Obrazovni sistem čiji kadrovi su sa lakoćom nalazili zaposlenje u „normalnim“ državama, i čija funkcionalnost se nije dovodila u pitanje kada je trebalo eksploatisati njegove proizvode. Zbog toga, u procesu opšte privatizacije i pljačke, i javno obrazovanje u Srbiji pojavilo se kao valuable asset, koji bi se mogao iskoristiti, prodati, preprodati i prilagoditi volji i potrebama naših novih gospodara.
Pod plaštom bolonjske reforme, u Srbiji je na univerzitet uveden preduzetnički duh, akademski kvalitet postepeno je ustupio mesto potrebama tržišta, a fakulteti su sve više bivali prisiljeni da se ponašaju kao preduzeća ili pružaoci usluga, bez svoje tradicionalne obrazovne i društvene funkcije. Kada se stvari postave tako, tu od univerziteta i obrazovanja ne ostaje ništa osim ljušture – ali treba u vidu imati i to da od društva i države koji na univerzitet gledaju očima tržišta, takođe ne ostaje ništa osim prazne forme i mehanizma za opsluživanje krupnog kapitala.
Konačno, reakcija Univerziteta na sporni predlog dopune zakona je ohrabrujuća – ona pokazuje kako u našoj državi i dalje postoje i te kako funkcionalne i žilave institucije. Nešto što se kontinuirano gradi duže od dva veka, ne može baš da se sravni do temelja za tri decenije. Univerzitet u Srbiji je značajno stariji od skorašnjih političkih elita i profiterskih kartela. No, ukoliko sporni predlog dopune zakona zaista nekad i prođe, i po Srbiji počnu da niču ispostave stranih univerziteta (ma kako oni bili percipirani kao „prestižni“ i „kvalitetni“) i ukoliko se prihvati da su konkurencija i tržišna vrednost jedino merilo u stvarima visokog obrazovanja, to će biti najbolji pokazatelj u kojoj meri su se naše savremene politične elite odvojile ne samo od našeg društva, već i od institucija države koju bi trebalo da štite i predstavljaju.
Kada se stvari postave tako, tu od univerziteta i obrazovanja ne ostaje ništa osim ljušture – ali treba u vidu imati i to da od društva i države koji na univerzitet gledaju očima tržišta, takođe ne ostaje ništa osim prazne forme i mehanizma za opsluživanje krupnog kapitala
Onda bi valjalo postaviti pitanje: Šta nam ostaje od tog društva i te države? Ovo pitanje pre svega treba da postave svi oni na našim univerzitetima koji su svojevremeno oberučke prihvatili laž po kojoj je bolonjska reforma isto što i komercijalizacija univerziteta. Sadašnja dopuna zakona samo je krajnja posledica takvog načina razmišljanja.
Ukoliko poslednje ne bude slučaj, onda je samo pitanje vremena kada će neko moći da primeti kako je sasvim prirodno da u državi koja je postala ispostava i univerziteti mogu da rade samo kao ispostave.
