Popularna mudrost o kružnom kretanju istorije nije sasvim tačna, ljudsko tumaranje je bolje objasnio neki tip iz Trira koji je pisao o tragedijama i farsama, ali ta mentalna slika zgodno podseća da greške mogu da se ponavljaju. Tu je lekciju svakako važno naučiti, pa smo se odlučili za napredniju varijantu – da pouku ilustrujemo, i to baš u jednom od najprometnijih komada Beograda, da niko ne može da je promaši. Neka čitalac nepristrasno oceni originalnost i promišljenost ove intervencije u prostoru, ove pokretne, samoobnavljajuće naučno-umetničke instalacije: prvo smo sa zakrčene raskrsnice bulevara Mihajla Pupina i Nikole Tesle – popularno „kod Ušća“ – poskidali semafore i raskrsnicu pretvorili u kružni tok. Gužva je ostala ista, ali to je i bio plan. Kada su ljudi uvideli da se tuda opet prolazi brzinom sprovoda, nastupio je čas da ponovimo grešku i vratimo semafore, i da uz njih zadržimo kružni tok kako bi poruka bila očiglednija. I drugi gradovi, sve od Santijaga do Vladivostoka, imaju tržne centre, imaju parkove, imaju sve što ima kod Ušća, pa i gužve, ali filozofsku gužvu – e to nema niko. Problem je samo u tome što nije svako rad filozofiranju.
„Njih treba (cenzurisano)! Oni su za (cenzurisano)! Kakav kružni tok ako ga od 24 sata bar deset sati regulišu patrole?! Napravi se gužva, ljudi uleću jedni drugima u trake, i sudari svaki dan“, tako je, sve u uzvičnicima, mislio jedan beogradski taksista dva dana pre povratka semafora.
Taksiranje u metropoli delatnost je koja vodi pravo u nervno rastrojstvo, primetio je Umberto Eko još 1988, a za akutni napad besa u Beogradu više nije potreban radni dan. Nije potrebno ni ići ka Ušću. Bila je subota, i zaglavili smo se negde u Takovskoj. Odatle smo skrenuli u zajednički lament nad fudbalom, i time izašli iz okvira ove reportaže osim ako se setimo da fudbal, kao svaka borba, čoveku daje filozofsku perspektivu. Iz nje mogu da niknu i ratobornost i miroljubivost, a naš taksista od petka, onaj koji je zaista vozio do Ušća, bio je od miroljubivih.
Svaki grad ima iskopine, Beograd ima i raskopine. Kao i pokusno stanovništvo, tvrdi jedan novobeogradski vozač
„Pa ide nekako, samo ljudi treba da pogode traku…“
Pao je mrak, prošao je špic, i išlo je nekako, da. Barem u smeru ka Novom Beogradu. U suprotnom – kao na paradi automobila. Parada ne ide bez truba, truba ne ide bez pojačane nervoze, i vozači verovatno nisu mogli da uživaju u čarobnoj ironiji reklama na bilbordima duž Bulevara Mihaja Pupina. „Pogledaj dom svoj, anđele“, komedija, igra se u „Odeonu“. Otvoreni turnir Beograda u tenisu igra se u Areni, dok se onaj zatvoreni igra na ulicama.
Predstava na sporednoj sceni
Istorija kaže i da ne treba propuštati sporedne scene zbog glavnih, pa valja obratiti pažnju i na jednu usku ali solidnu pešadijsku prepreku iskopanu širinom pešačke i biciklističke staze kraj dela kružnog toka koji se odvaja ka Sajmištu. Vozač jedne poznate firme za dostavu uspeva da mopedom pređe preko nje i da u prolazu dobaci „Šta je ovo? Buše gume, a?“, i nastavlja, valjda neprobušenih guma. Čovek na električnom trotinetu nije avanturista tog kalibra, pa mu ostaje da psuje sebi u bradu. Biciklista čak ni ne psuje. Rezignirano silazi sa voljenog dvotočkaša i vodi ga u kratku šetnju. Svaki grad ima iskopine, Beograd ima i raskopine. Kao i pokusno stanovništvo, tvrdi jedan novobeogradski vozač.
Ide nekako, što bi rekao miroljubivi taksista. No poenta je u tome da nije trebalo da ide nekako, već dobro.
„Nisam stručan, studirao sam pogrešan fakultet, ali mi deluje da kružni tok ima smisla na raskrsnicama na kojima nije veliko opterećenje. Ovde to očigledno nije slučaj, pa bih rekao da je u pitanju prilično hrabar eksperiment na živim ljudima, i to finansiran njihovim sopstvenim parama.“
Čovek je takve struke da zna da se danas može eksperimentisati i kompjuterskim simulacijama, pa sarkastično primećuje da postoje i druge metode pored metoda bezuspešnih pokušaja. Ti Novobeograđani, čini se, postaju nezaustavljivi kada ih misao povede u krug. Zaključuje da rešenje – u tom trenutku još nesprovedeno – simbolično miri dve Srbije. Kružni tok simbolizuje ovu naprednu, semafor onu komunističku. Onako uzgred, kad već govorimo o ranijim epohama, naša sagovornica, takođe Novobeograđanka, uspela je da se priseti i da je nedavno gledala dokumentarac iz sedamdesetih u kome neki gradski stručnjak upozorava da Beograd odmah mora da sprema nove saobraćajnice, jer u suprotnom sprema katastrofu. Otprilike pola veka posle tog upozorenja suprug naše sagovornice šaljivo primećuje da je pre odlaska „u grad“ najvažnije otići u toalet; jer vožnja od Ulice španskih boraca do centra, a preko Ušća, ume da traje i tri četvrt sata. Ne traje uvek, naravno, kaže to i sam, to jest ide nekako, što bi rekao miroljubivi taksista. No poenta je u tome da nije trebalo da ide nekako, već dobro.
Povratak na veliku raskrsnicu
I zato smo u ponedeljak vratili semafore. Ležali su pre podne na pešačkom ostrvu u Bulevaru Nikole Tesle, nenametljivo, kao da se izvinjavaju zbog prisustva, svesni da su samo oruđe filozofske greške. I bez njih, prelazak jednog čoveka sa štapom preko bulevara bio je dovoljan da zaustavi i autobus sa linije 704 i da – uz malo hiperbole – lančano utiče na otprilike isti broj automobila, i podseti da je ideja o neprekinutoj cirkulaciji vozila bila iluzija. Samo stotinak metara dalje, u parku, prolaznik ili namernik može da se ponaša kao da sav taj haos ne postoji. Kesten i lipa, jasen i bor blagonaklono prigušuju buku koju složno proizvode beogradski četvorotočkaši, Beograd put i beogradsko kruženje istorije. Trojica mladića, stranci, uvežbavaju fudbalske veštine, između ostalog i trčanje u duelu, što će reći da pokušavaju da ostanu na nogama dok jedan drugog guraju. Ta bi veština nesumnjivo bila korisna i vozačima, ali ni najmoćniji automobili, avaj, nisu za to predviđeni. Kasnije po podne, baš u pravo vreme, u špicu, radnici Beograd puta u Bulevaru Nikole Tesle zatvaraju jednu, pa drugu, pa treću traku, već po tome koji semafor nameštaju. „Ne bismo mi…“, pokušava jedan od njih da se uz osmeh izvini zaglavljenom vozaču.
Njegove srećnije kolege su u kranu, iznad situacije. I opet – ne bi bilo fer reći da baš nikako ne ide. Ali o tome da „nekako ide“ već smo govorili. Život „ide nekako“ i na jugu Libana, bez obzira na to što je moguća saobraćajna gužva jedan od manjih problema kada se porodično beži od bombardovanja. U Bulevar Mihajla Pupina nekako skreće i autobus sa nalepnicom „obuka vozača“, a neka čitalac od toga napravi šalu po svojoj volji. Usputni sagovornik ima vremena da pomene i Vučića i Šapića i glasače i konstantni predizborni ciklus i neimare, ne baš uvek u pristojnom kontekstu. Drugi predlaže da se semafori postave i sa unutrašnje strane kružnog toka, pa da se lepo vrtimo ukrug, kao na karuselu, dok se ne upali crveno; ili semafor ili usijanje, dodajemo sami. U podzemnom prolazu kašlje prosjak. Na kartonu piše da moli za hranu. To je tragedija koja nikada nije farsa, za razliku od one koju smo tako majstorski napravili na Ušću.