U svetu prezasićenom ratovima, nepravdom, političkim, migrantskim, ekonomskim i drugim krizama, mnogi se mediji okreću ideji Slobodne Republike Verdis, iako zvanično još nepriznate. O predsedniku te zemlje, dvadesetogodišnjem Australijancu Danijelu Džeksonu, trenutno sa staništem u Doveru u Engleskoj, pisali su poslednjih meseci Gardijan, Njujork post, Diario AS, Ekonomik tajms...
Radi se o nekoj vrsti „ničije zemlje“, budući da se Srbija i Hrvatska još nisu dogovorile o razgraničenju na Dunavu, jer imaju drugačija gledišta na buduće granice. Pa, dok Srbija zastupa stav da bi međunarodna međa trebalo da ide sredinom reke, Hrvatska se zalaže za poštovanje katastarskih granica opština iz vremena Austrougarske. Zbog toga oko 11.000 hektara teritorije ima status terra nulliusa (ničije zemlje) iz međunarodnopravnog ugla.
Neraščišćeni računi
Ako bi se primenio hrvatski rezon, Verdis bi bio srpski, ali bi Hrvatskoj pripalo oko 10.000 hektara poljoprivrednog zemljišta od Apatina do Bačke Palanke. Usvajanjem srpskog argumenta, Verdis bi pripao Hrvatskoj, kao i nekolicina močvarnih ada na desnoj, hrvatskoj obali, ali bi joj tada ostali plodni poljoprivredni hektari. Pregovori se vode već četvrt veka, bez izgleda da se uskoro okončaju.
Ovu rašomonijadu (i njene benefite), za većinu nejasne, Džekson je shvatio kad mu je bilo svega 14 godina. Igrajući na kartu neraščišćenih čarki, kao i besmisla graničnih sporova, proglasio je 2019. Republiku Verdis, i četiri godine kasnije (oktobra 2023) ovde došao sa nekolicinom saradnika.
„Cilj im je bio da utvrde geološki sastav tla i mapiraju teren, kako bi se pristupilo izgradnji stambenih objekata, a potom i naseljavanju“, kaže nam Domagoj Budetić, ministar odbrane i spoljašnjih poslova Verdisa. Međutim, nije sve išlo glatko kako su očekivali.
Prve noći udario je grad, sledeće veče se pred šatorima pojavio mrki medved, dok je jutro posle došla hrvatska pogranična policija i uhapsila ih. Naselje su razrušili, govori o prvim danima republike i njenim osnivačima Domagoj Budetić, ministar odbrane i spoljnih poslova Verdisa
„Prve noći udarila je tuča (grad), smočivši ih do gole kože, sljedeće veče izašao im je mrki medvjed pred šatore, pa su ga otjerali vatrom, dok je jutro poslije došla hrvatska pogranična policija i uhapsila ih. Naselje su razrušili, a jedan policajac obrisao blatnjave ruke o našu zastavu“, objašnjava mladi ministar, pun rezignacije.
„Potom su ih držali u stanici u Belom Manastiru, tobože na informativnom razgovoru, tvrdeći da su bili na hrvatskom teritoriju, koji inače ne priznaju. Nisu im omogućili advokata, ni pomoć prevodioca, premda je samo jedna policajka jedva natucala engleski. Ignorirali su pamflete, štampane na dva jezika, u kojima su se budući naseljenici pozivali na međunarodno pravo o tretmanu ’ničije zemlje’“, ističe Budetić.
Naime, prema principu priznatom od Međunarodnog suda pravde, moguće je zauzeti prostor koji zvanično ne pripada nijednoj državi. „Ali, tako je kolonizovana Australija“, primećujemo podozrivo. „To nikako nije isti slučaj, jer Australija je okupirana zanemarujući prava Aboridžina, a Verdis nikad nije bio naseljen“, ministar ima spreman odgovor.
U stvari, taj komad „ničije zemlje“ graniči se s jedne strane sa Dunavom, a sa druge, Parkom prirode Kopački rit, katastarski mu ne pripadajući. Ipak su Džekson i njegova ekipa dobili kazne zbog noćenja u šatorima na ničijem delu poluostrva, a sam predsednik doživotnu zabranu ulaska u Hrvatsku. Sada, kao „pretnja po bezbednost“ ove zemlje, Verdisom upravlja „iz egzila“. Fokusiran na širenje ideje o „istrajnom osobnom i kolektivnom napretku“, kako je Budetić opisuje.
U tu svrhu pozvana je i ekipa Radara da čamcem iz Apatina priđe spornoj teritoriji. „Ne možemo izaći na kopno, jer su nakon incidenta hrvatske vlasti svuda postavile kamere, što je neko višeg ranga ipak odobrio, iako se radi o ’ničijoj zemlji’“, upozorava nas ministar. Plovidbu uz desnu, hrvatsku obalu, uz Park prirode, niko ne može da nam zabrani, jer Dunav je internacionalni vodeni put. Stoga smo isprva sasvim opušteni.
Policija na gotovs
Ali, taman kad zastanemo u blizini 300 metara duge peščane obale Verdisa, da bi Budetić razvio zastavu (sa dva svetloplava polja koja označavaju nebo i čistu reku, i belim poljem između, sa simbolikom mira), za potrebe fotografisanja, čamdžija zapazi patrolni hrvatski čamac, ukotvljen uz peščani sprud. I brzo pali motor, te bežimo ka Srbiji. Policajci su brži, što stvara dodatnu tenziju. Ipak nas samo fotografišu (relativno udaljeni).
Dokopavamo se srpskog tla, jer čamdžija predlaže da ovde, u gustišu, sakrijemo zastavu, „zbog mogućih neprilika“. Spremamo alibi razgovorom sa izvesnim pecarošem, koga više brine to što „danas šaran ne radi“ od međunarodnih razmirica. Patrolni čamac se vraća na prethodnu poziciju, ali čim se odvojimo od kopna, opet nam se preteći približava.
Sada uniformisani slikaju registarski broj našeg plovila, sa manje razdaljine. Nije nam svejedno, jer mogu i da nas legitimišu, kako sugeriše čamdžija. Onda naglo menjaju pravac, glisirajući ka hrvatskoj strani, ka poslednjoj uzvodnoj tački Kopačkog rita. „I oni znaju gde su granice Verdisa“, pobedonosno kaže ministar.
Srba se ne boji, kaže, jer dogod je ovo terra nullius, oni ne reaguju (znajući šta mogu da izgube).
Predsednik Danijel Džekson i njegova ekipa dobili su kazne zbog noćenja na ničijem delu poluostrva, a on sam – doživotnu zabranu ulaska u Hrvatsku. Sada, kao „pretnja po bezbednost“ ove zemlje, Verdisom upravlja iz egzila
„Ima nečeg i do toga što naša pogranična policija nema dovoljno benzina, pa retko izlazi na teren“, dodaje čamdžija, koji „za svaki slučaj“ ne bi da se predstavi. Jer, ovo možda „više nisu ratna vremena, ali nije ni normalni mir“, kako zaključuje, prilagođen situaciji.
To ludilo koje vlada između nas i naših prvih suseda, jedna je od stavki kojom će se Verdis baviti kad ga prizna međunarodna zajednica. „Tu će predstavnici Srbije i Hrvatske moći mirno sjesti i riješiti svoje konflikte“, Budetić obrazlaže. Rečnu policiju obe države, Verdis će koristiti za odbranu reke od krivolova, krađe čamaca i blokade rečnog puta, eventualno sprovedene kako bi se sprečio dolazak turista. „Turizam je privredna grana na koju će se osloniti naša ekonomija“, kaže naš sagovornik.
Nakon što se izgradi infrastruktura (postavljanjem montažnih objekata od do 300 kvadrata), okrenuće se misiji zaštite ekologije, ali i humanitarnim akcijama, koje su i spojile Budetića i Džeksona. Pa dok je prvi nastojao da podrži Ukrajinu preko društvenih mreža, drugi je skupljao novac da bi opremio dečiji vrtić u Užgorodu, na krajnjem zapadu ove zemlje, a kao „protivnik svih vojnih dejstava“.
Posle je tu sliku njega sa kupljenim inventarom „zloupotrebio hrvatski RTL, vadeći je iz konteksta, i koristeći je da ilustruje predsjednika države ’iz svoje glave’“, ističe ministar. Posebno ga ljuti što je voditelj vest najavio kao „rubriku iz kiselih krastavaca“.
Bez ideologije
Tome nasuprot, oni su sve detaljno promislili, pa „u Verdisu neće biti ideologije, kako bi se građani vezali za samu državu“. Što i ne bi, kad se u njoj „svi smatraju jednakim, bez obzira na veroispovest, nacionalnost, etničku pripadnost“. I svako ima pravo glasa, slobodno od vladine represije, pa neki uređenje porede sa direktnom demokratijom. Ovde sasvim mogućom, s obzirom na optimalni broj stanovnika od 4.000.
Trenutno ih ima 400, dok je 15.000 zahteva za državljanstvo odbijeno. „Mi hoćemo najbolje od najboljih“, Budetić tumači pristup izdavanju pasoša. Plavih za obične građane, crvenih za diplomate, dok su crni rezervisani za e-građane. Razlike ima i u ličnim kartama. „Sve te dokumente, kao i zastave, sami proizvodimo, na sopstvenim štampačima, posebnim bojama koje se ne mogu falsifikovati“, on navodi.
Taman kad zastanemo u blizini 300 metara duge peščane obale Verdisa, da bi naš domaćin razvio zastavu, čamdžija zapazi patrolni hrvatski čamac, ukotvljen uz peščani sprud. I brzo pali motor, te bežimo ka Srbiji
Trenutno se Verdis finansira na nekoliko načina – internet prodajom stikera, majica, šolja… sa državnim simbolima, preko donacija simpatizera i građana, ali i trgovinom autentičnom kriptovalutom – verdis koinom, koji staje 0,000023 dolara, pa ga „mnogi kupuju iz štosa i u znak podrške Verdisu“. Izumitelju valute ide samo jedan procenat, po sopstvenom zahtevu.
Državu donira i sam predsednik, od izdavanja internet domena i angažmana u IT sektoru. Ministarske funkcije su volonterske, kao i predsednička, a pare se troše prvenstveno za potrebe marketinga, pa će nama novinarima „platiti smještaj, kavu, objed“, a svoj deo sami pokriti. „Nivo tolerancije na korupciju je nula“, jedan je od osnovnih postulata Verdisa.
Novac stiže i od taksa na zahteve za državljanstvo, u visini od 80 dolara, osim za žitelje Srbije i Hrvatske, s kojima „kane najtesnije surađivati“, te će im ih besplatno davati, ako zasluže. „I Srbi i Hrvati su nezadovoljni, ali se vi Srbi makar borite i protestujete na ulicama“, ističe Budetić sa simpatijom.
Čekajući priznanje
Njegove reči treba ozbiljno da se shvate, jer on je i koordinator za uspostavljanje dobrosusedskih odnosa, s obzirom na to da živi i radi u Osijeku. I ostali ministri su sa raznih meridijana, održavajući redovne onlajn sastanke. Aktuelni su zaduženi za infrastrukturu, unutrašnje poslove, finansije i turizam, dok ministar bez portfelja „svim ostalim pomaže“. Verdis nema potpredsednika ni premijera, da ne bi bilo šuma u komunikaciji predsednika sa ministrima.
„Kad budemo priznati, raspisaćemo izbore, a Džekson će se povući sa svoje funkcije“, Budetić svedoči nešto nama nezamislivo. Ali, takva će to zemlja biti.
U Verdisu se svi smatraju jednakim, bez obzira na veroispovest, nacionalnost, etničku pripadnost. I svako ima pravo glasa, pa neki uređenje porede sa direktnom demokratijom
Budući da „ljudi glasaju novčanikom“, ovde će se „uspostaviti normalni kapitalizam, uz državnu regulaciju tržišta, da se ne bi stvorili monopoli”.
Naglašavajući epitet „normalni“ uz odrednicu „kapitalizam“, ministar bi hteo da napravi distinkciju od obližnjeg Liberlanda, takođe smeštenog na ničijoj zemlji, tridesetak kilometra uzvodno od Verdisa. Jer, tamošnji predsednik Vit Jedlička, češki desničar, vodi se gotovo anarhističkim pristupom ekonomiji, što Verdisu nije blisko. Pa „samo razmenjuju informacije“ oko međunarodnog priznavanja.
Verdis je takav zahtev podneo lane, ali i lobira preko mnoštva mladih ljudi iz UN, a naročito Amerikanaca, posebno osetljivih na pitanje slobode građana. Mladima se obraćaju zato što su stariji najčešće ograničeni predubeđenjima i navikama, te sporije prihvataju napredne ideje Verdisa.
„Mi nismo mikronacija, kako nas često zovu u medijima“, naš sagovornik je izričit. Mikronacija ima na stotine, zapaža, a besmisao pojedinih ilustruje primerom Ajronlenda, koji je „osnovao jutuber Kristifor, zahvatajući teritoriju od oko 3,6 kvadratnih metara oko skulpture pegle u Ešvilu (Severna Karolina u SAD). Silend, opet, zauzima napuštenu naftnu platformu u Sjevernom moru, a bio je poprište državnog udara, sa sve talačkom krizom. Mi smo suvremena država, a ne simbol“, naglašava naš sagovornik.
Državi donira i sam predsednik, ministarske funkcije su volonterske, a sve dokumente, kao i zastave, republika proizvodi sama, na sopstvenim štampačima, posebnim bojama koje se ne mogu falsifikovati
Brigu za svoje stanovništvo Verdis ispoljava i preko osnovnog zdravstvenog osiguranja, kao i obaveznog osnovnog i srednjeg obrazovanja. Jedan od njihovih aduta je nepostojanje istorije, koja se toliko puta pokazala pogubnom po normalan život stanovništva. „Jer, kad-tad dođe do pitanja ko je prvi počeo sa sukobom i svojatanjima.“ A posebno na Balkanu, čemu je primer tihi spor između Srbije i Hrvatske, oko teritorije Verdisa, ali i drugih, daleko većih prostora.
Taj primer ukazuje i na princip „nit kost glođe, nit je drugom daje“, preko isterivanja onih što bi da se nasele na Verdisu. A koji se mogu smatrati simbolom generacijskog bunta i težnje ka alternativnim modelima društva, što mi, konkretno, odlično možemo da razumemo.
