Iako je uža specijalnost Slobodana Sadžakova, profesora Univerziteta u Novom Sadu, veoma široka, obuhvatajući sve aspekte etike, u medijima se obično oglašavao o pitanju zadiranja Srpske pravoslavne crkve u domen svetovne politike, često komentarišući i „pakt“ između državne i crkvene vrhuške. Nakon jednoipogodišnje pauze u javnim nastupima, Sadžakov ponovo glasno kaže za Radar: „SPC je strpljivo, još od osamdesetih godina prošlog veka, nastojala pojačati svoj uticaj u društvu i to je i ostvarila, uz pomoć vlasti. Ona je danas važan faktor i u političkom i uopšte društvenom smislu. Našim političarima je važno pridobiti podršku SPC, imati je na svojoj strani, jer od nje se zazire. Tako ogroman uticaj i podrška naplaćuju se od države, i čuva se privilegovan položaj. Reč je, u suštini, o klasičnom trgovačkom odnosu.“
Na koji način se oseća uplitanje SPC u sve segmente života u Srbiji, koja je po Ustavu sekularna država?
Proces narušavanja principa sekularizacije dugo traje, posebno je uočljiv od vremena vladavine Vojislava Koštunice, a svoj puni zamah dobija u poslednjih 15 godina. Bez obzira na otpore, sadašnja situacija je takva da su pomenute tendencije ostvarile svoj veliki uspeh, da je došlo do ukidanja značajnog broja tekovina sekularizacije, da je takvo stanje ,,normalizovano“ i da mali broj građana vidi u tome nešto problematično.
Veći deo onoga što se danas odvija pod firmom vere je njena parodija, od ,,pastira“ u audijima do ,,vernika“ koji pale gume za Božić, bacaju petarde, bahato paradiraju…Većina nije ni videla, a kamoli pročitala Novi zavet
Glasovi koji se protive tome, ukazujući na opasnosti onoga čemu to vodi, usamljeni su. Vlast je omogućila narušavanje sekularnosti, a i u opozicionim redovima gotovo da nije bilo otpora, to ih ne tangira, što je i očekivano ako znamo da su mahom zastupnici desničarske ideologije. Najgore u svemu tome je što je pomenuto narušavanje postalo nešto samorazumljivo. Tobožnja ,,obnova duhovnosti“ i ,,vraćanje tradicionalnim vrednostima“ doveli su do sofisticirane verzije srednjeg veka, sa novim feudalcima i crkvom koja je razvila svoju moć do neslućenih razmera. To je, pre svega, posledica preko 30 godina vladavine nacionalizma, što je, kako vidimo, donelo i klerikalizaciju.
Uprkos Ustavu?
Na član 11. Ustava potrebno je, očigledno, stalno podsećati: „Republika Srbija je svetovna država. Crkve i verske zajednice su odvojene od države. Nijedna religija ne može se uspostaviti kao državna ili obavezna.“. Ustav se, i povodom drugih pitanja, krši gotovo na dnevnom nivou, a u pogledu verskog života posebno su problematični politički uticaj crkve, način uvođenja i odvijanja nastave veronauke u državnim školama, velike novčane donacije koje država neopravdano daje verskim organizacijama, a naročito SPC-u, kao i oslobađanje od čitavog niza poreza, krojenje zakona po meri crkava, sudski procesi u kojima su okrivljeni sveštenici a vode se na sporan način i zastarevaju, školske, gradske i vojne slave, način funkcionisanja Bogoslovskog fakulteta u okviru Univerziteta u Beogradu, murali kao vid zaposedanja javnog, zajedničkog prostora, zloupotreba javnih funkcija prilikom proslave verskih praznika…
Srbija danas izgleda kao prigradska kafana posle ponoći, sa pohabanim inventarom, srčom i bahatim lokalnim dripcima koji u sitne sate ,,zavode red“, sa lukavim gazdom koji zadovoljno trlja ruke jer će posle pijanog magnovenja prisutnih prebrojati novac
Po čemu je sporna veronauka?
Osnovni cilj je ,,prepariranje“ mladih još od ranih dana kako bi postali vernici. Veronauka je zasnovana na dogmatskim sadržajima i stavu vere, što je fundamentalno suprotno biti nauke. Funkcija škole nije da usmerava u pravcu neke veroispovesti, niti da plasira bilo kakve dogmatske, a samim tim i indoktrinirajuće sadržaje. Informacije o religiji mogu biti i deo nekih drugih predmeta, ali bez primesa verske propagande. Sve to je posebno osetljivo pitanje jer verska nastava kreće od najranijih dana, reč je o deci koja nisu u stanju kritički razmotriti ono što im se ,,servira“. Nameće se jednostran pogled i jednodimenzionalno shvatanje duhovnosti, a duhovnost nije samo vera, već i nauka, poezija, muzika, filozofija… Kroz celokupan društveni kontekst, ne samo kroz obrazovanje, sistematski se plasira, po mom viđenju, set krajnje sumnjivih vrednosti i pristupa.
Uverenje je da bi crkva trebalo da bude stožer moralnih vrednosti, ali kakve to vrednosti SPC propagira ponašanjem određenih vladika?
U modernom društvu, crkvene organizacije predstavljaju samo jedan segment, pa i moralnog života. One imaju pravo da organizuju svoje vernike i da im nude svoje viđenje moralnih vrednosti, što ne mora i ne sme biti obavezujuće za sve građane. To je bit moralnog pluralizma. U tom smislu, crkva nije nikakav stožer moralnih vrednosti, sem za pripadnike svoje verske organizacije. Niko nema pravo monopola na moral. Crkve imaju, naravno, pravo da iznose svoje stavove o različitim društvenim pitanjima, no problem je, u našoj situaciji, što posredstvom blagonaklonosti države, ostvaruju uticaj i privilegije koje su u suprotnosti sa Ustavom i tekovinama modernosti. Vidimo kakve su opasnosti toga od Azije do Evrope, svuda gde su verske grupacije imale uspeha u osvajanju moći i sužavanju slobode, odnosno ljudskih prava. Opasnost verskog fundamentalizma postoji i u našem slučaju. Nije slučajno što je razvijena Evropa, u određenom istorijskom trenutku, ograničila uticaj crkava da bi se mogla razvijati.
Šta je sa mitom o carstvu nebeskom, kad je veliki deo klira ogrezao u ovozemaljskom srebroljublju? Šta će njima skupi automobili i zlatni dvori ako veruju u besmrtnost duše?
To je već opšte mesto pred kojim većina ljudi zatvara oči i ne usuđuje se čak ni komentarisati. Veliki deo, posebno tzv. visokog sveštenstva, predstavlja, očigledno, potpunu suprotnost skromnosti, odricanju i milosrđu koje propoveda Novi zavet, što govori o njihovom shvatanju vere. Veći deo onoga što se danas odvija pod firmom vere je njena parodija, od ,,pastira“ u audijima do ,,vernika“ koji pale gume za Božić, bacaju petarde, bahato paradiraju… Većina nije ni videla, a kamoli pročitala Novi zavet, pa o kakvoj veri, njenom poznavanju i posvećenosti onda govorimo? Važne humanističke i moralne poruke iznete u Novom zavetu davno su zaboravljene i svedene u velikoj meri na površnost, praznoverje, prostakluk, bahatost. Podsetio bih i na to da su se svi ratni zločinci iz Haga izjasnili kao vernici.
Gde SPC vodi strategija zataškavanja krivičnih dela poput pedofilije i seksualnog zlostavljanja? Odnosno, kako jedan Pahomije može da bude unapređen u mitropolita? Kako Kačavenda može da bude odlikovan Ordenom novomučenika šumaričkih? Šta nam crkva tim postupcima poručuje?
Nijedna organizacija ne može u potpunosti kontrolisati ponašanje svojih članova, niti ga sasvim predvideti, takve stvari se svuda mogu desiti. No, odgovori na pomenute pojave u SPC nisu kazna i suočavanje već prikrivanje, čak i nagrađivanje, pa i to govori o moralnom habitusu crkve. Crkva se odavno ne bavi moralnim vrednostima, pa je ni ponašanje takvih vladika ne tangira.
U Katoličkoj crkvi su se događale iste stvari, no, ipak je, sa papom Franjom, smogla snage da se s tim suoči i nešto preduzme. Pogledajte spisak onih koji dobijaju ordene SPC i mimo sveštenika, pa će biti sve jasno. SPC odlikuje svoje pulene, sve one koji su vukli i vuku ovo društvo na dno. To je orden koji nepogrešivo dobijaju upravo takvi.
Kad tome dodamo i „posvećenja“ nekih dokazano spornih ličnosti iz Drugog svetskog rata, parastose za kvislinge kao što su Nedić i Ljotić, jasno je o kakvom se vrednosnom sistemu radi. Sve ličnosti i događaji, i u prošlosti i u sadašnjosti, kojih bi se svako normalan stideo, za njih su prihvatljivi. Osuđeni ratni zločinci za SPC su heroji.
Onda je otpor patrijarha Porfirija prema rodno senzitivnom jeziku, inovacijama u obrazovnom programu, prava sitnica prema sveukupnoj atmosferi koju crkva gradi. Ipak, kako razumete navedene istupe „prvog među jednakima“?
O tome je već bilo dosta reči u javnosti, i izložena je uverljiva argumentacija protiv propagande i pokušaja patrijarha, zarobljenog svojim shvatanjem iz 19. veka, konzervativnim, patrijarhalnim i otužnim. U suštini, namera je da žene budu i dalje u važnim stvarima degradirane, odnosno drugorazredna bića.
Nisu samo putevi i pruge ono što čini jednu državu, toga je bilo i u brojnim totalitarnim sistemima. Ovde su uništene sve pretpostavke normalnog života, i pravo, i moral, i principi demokratije, i mediji, i obrazovanje
Videli smo i kako su izgledali pokušaji da se utiče na školske udžbenike, počev od onih iz biologije. Crkva je, naprosto, reakcionarna institucija, protivnik slobode i napretka. Sve je to nastavak ideologije Nikolaja Velimirovića, poznatog po borbi protiv demokratije, ljudskih prava, radničkih štrajkova, pa i higijene. Da ne pominjemo njegov antisemitizam i podršku Hitleru. Nikolaj Velimirović je pobedio Dositeja, nakaradno shvatanje vere i nacije je pobedilo prosvetiteljstvo.
I, čini se, poništilo decenije ženske emancipacije. Kakav odnos SPC ima prema ženama, ako se u javnosti vodio rat povodom izjave vladike Grigorija da žene mogu da budu sveštenici?
U Novom zavetu postoje stavovi o jednakosti svih osoba pred Bogom, ali i uticaj patrijarhalnih okolnosti koje su oličene u crkvenom doprinosu održanju degradirajućeg položaja žena. Mnoge crkve se žilavo drže tog shvatanja da su žene bića nižeg ranga pa onda ne mogu biti sveštenice, kako se ne bi srušila konzervativno-patrijarhalna struktura moći crkve. Ne vidi se da će brzo doći do neke promene.
Šta se onda desilo sa onim „produhovljenim rokerom“ koji je doprinosio razumevanju različitih entiteta na svim svojim ranijim pozicijama, a sad, na poziciji patrijarha, kao da ne gleda dalje od svog nosa?
To je pokušaj stvaranja imidža, dok je na drugim mestima poletno pevao četničke pesme. U Zagrebu je kao mitropolit nastojao šarmirati neke tamošnje intelektualne krugove, pa se oni sad iščuđavaju otkud odjednom razgoropađeni patrijarh. Naprosto, Porfirije je, od kada je stupio na mesto patrijarha, nastavio slediti uhodane obrasce i davno trasirani put SPC, betonirajući ,,simfoniju“ sa ovakvom vlašću. Takođe, treba imati u vidu da je Porfirije decenijama „pekao zanat“ kod Irineja Bulovića, bliskog svakoj vlasti, te dobro zna mehanizme borbe za moć. On od dolaska na čelo SPC samo niže opasne izjave i postupke.
Da li je tako SPC postala saveznik vlasti koju treba „braniti“ od „neprijatelja“?
Reč je o simbiozi, o uzajamnom pomaganju, o istim interesima. Videli smo da je Vučić reagovao iz Njujorka istog dana nakon objavljivanja Apela za sekularnu državu koji su 2022. potpisale mnoge javne ličnosti. Predsednik je odmah obavestio svoje partnere u SPC da ne treba da brinu. Poznato je da vlast tako štiti i Pink, i tabloide, svoje batinaše, mafijaše i biznismene, stranačke kadrove, sve one koji čine njihovu infrastrukturu vlasti.
Dok je državna politika Srbije zasnovana na tim temeljima, postojaće i ovakvo prisustvo i uloga SPC, kao što je to, uostalom, slučaj u nekoliko poslednjih decenija. Dok se na temeljan način ne izvrši sekularizacija i država ne odvoji od upliva crkve, i u Crnoj Gori i u Srbiji, bićemo u stanju predmodernosti, crkvena lica će se baviti politikom, imaće nezaslužene ekonomske beneficije i neopravdanu pravnu zaštitu.
Iza paravana priča o patriotizmu i zaštiti nacionalnih interesa, oduvek su bujali pljačka i nasilje, permanentno upropaštavanje svega, uključujući i nestanak solidarnosti. Ova država je skrojena po meri političara, partijskih poslušnika i po meri kriminalaca
Čini se da crkva upadljivo ćuti oko pitanja Kosova ili litijuma, šta to zapravo znači? Da čeka mig sa državnog vrha ili …
SPC je, na različite načine, korumpirana, ona želi zadržati privilegije i ne želi sukob sa vlašću. Ćute i ćutaće. Oni gledaju svoje interese, čak i kad je u pitanju egzistencijalni opstanak naroda u koji se tobože kunu. Između interesa naroda i svojih interesa uvek će izabrati ovo drugo. Kod nas je na delu čudovišna smeša neoliberalizma, narušavanja sekularizacije i nastojanja da se realizuje projekat ,,srpskog sveta“. I za nas važi ono što je, povodom hrvatske situacije, istakao zagrebački sociolog Hromadžić – ,,spoj autokracije i populizma u politici, neoliberalizma u ekonomiji i kulturalnog neokonzervativizma“. SPC je važan učesnik svega toga.
U kakvoj su vezi crkva i nacionalizam?
Ta veza je najdirektnija. Crkva je jedan od stožera velikosrpskog nacionalizma. Oni su zajedno sa političarima i akademicima i odveli region u propast, u bedu i zločine. O tome ubedljivo govori knjiga Milorada Tomanića Srpska crkva u ratu i ratovi u njoj. I danas, SPC predstavlja deo nacionalističkog projekta, udarnu pesnicu velikosrpskog nacionalizma i politike ekspanzionizma. I desne političke snage i SPC su na istom zadatku održanja srednjovekovne kaljuge, kojoj smetaju ljudska prava, tolerancija i proširivanje horizonata slobode. Umesto da se nadovežemo na slobodarske tradicije ovog naroda, kao što je recimo antifašizam, mi nepogrešivo biramo pogrešno. To ima svoju cenu.
Jednom ste izjavili da je patrijarh – Vučić u mantiji. Da li i dalje stoji ta vaša ocena i možete li je obrazložiti? Ko se to na koga ugleda?
Najvažniji su u svemu tome društveni procesi, čiji su oni samo reprezenti, ne treba preceniti uticaj pojedinih ličnosti. Ni Milošević ništa nije uradio sam, reč je o sistemu, mašineriji, ideologiji. Mora se postaviti i pitanje odgovornosti svih onih koji aktivno podržavaju i održavaju postojeće stanje. I vlasti i crkvi u potpunosti odgovara ovakav kontekst, unesrećena, zatucana, opljačkana i predmoderna Srbija, mračnjaštvo, strah… Svi su oni na istom zadatku provođenja određene politike i sinhronizovani, uključujući i Dodika, srpske političare u Crnoj Gori i na Kosovu, celokupnu infrastrukturu ,,srpskog sveta“.
Da li su ovo vreme i aktuelna politika pogazili sve etičke norme? Šta je u stvari danas važno, koje su „vrednosti“ na ceni?
Ta ,,aktuelna politika“ traje skoro četiri decenije i to sa razornim posledicama. Mislim na sve ono što je ukidalo pretpostavke normalnog života, razaralo institucije i vladavinu prava, negiralo važnost morala, uljuđenosti uopšte. Sa ratovima je obezvređen i život, a ljudi pretvoreni u ,,topovsko meso“. Ostali su, uglavnom, primitivizam, agresija, autoritarnost, jedno pretpolitičko i predmoralno stanje iz koga ne možemo da se izvučemo. To je začarani krug, gde umesto izgradnje statusa građanina imamo obnovu ,,rajinskog mentaliteta“, kako je Jovan Cvijić definisao mentalitet balkanskog podaništva. ,,Vrednosti“ su poslušnost, poltronerija, partijska knjižica, dokazivanje u survavanju ovog društva u propast, pljačka… Nisu samo putevi i pruge ono što čini jednu državu, toga je bilo i u brojnim totalitarnim sistemima. Ovde su uništene sve pretpostavke normalnog života, i pravo, i moral, i principi demokratije, i mediji, i obrazovanje.
Crkva se odavno ne bavi moralnim vrednostima, pa je ni ponašanje takvih vladika ne tangira. U Katoličkoj crkvi su se događale iste stvari, no, ipak je, sa papom Franjom, smogla snage da se s tim suoči i nešto preduzme
Da li su i uverenja podložna korupciji?
Toga je bilo oduvek, a u našim uslovima dovedeno je do nepodnošljivosti. Na sceni su ljudi bez uverenja, ,,šverceri vlastitog života“, kojima je moral na poslednjem mestu, a pošto oni kroje društvenu stvarnost, nije ostalo gotovo ništa od odgovornosti, dostojanstva, uverenja, pravde, ideala, humanizma. Sve koji se suprotstavljaju tome nastoje slomiti provlačenjem kroz tabloidno blato, pretnjama, ucenama, prebijanjem… Žele sve zastrašiti, potkupiti, svesti na krpe, a znamo da ,,prazna vreća ne može stajati pravo“. Kritički orijentisani i hrabri građani su opasnost za njih.
Kako dolazi do promene etičkih merila u nekom društvu, pa se recimo altruizam i poštovanje drugačijeg pretvori u ekstremni nacionalizam, a briga o zajedničkom dobru u staranje samo o ličnoj koristi? Da li se mi to ugledamo na političare?
Nacionalizam i ratovi su doneli siromaštvo i urušavanje pretpostavki normalnog života, a to traje decenijama. Iza paravana priča o patriotizmu i zaštiti nacionalnih interesa, oduvek su bujali pljačka i nasilje, permanentno upropaštavanje svega, uključujući i nestanak solidarnosti. I dokle je sve to dovelo? Ova država je skrojena po meri političara (sa kupljenim diplomama) i partijskih poslušnika, po meri kriminalaca, po meri Željka Mitrovića, Jelene Karleuše i Jovane Jeremić, po meri najprljavijih tabloida. Oni znaju da je sad njihov trenutak i da nikada, u jednom normalnom sistemu, ne bi mogli imati takav status i privilegije. Oni znaju da je ovakav zverinjak njihova životna šansa i braniće ga, i to sve beskrupuloznije i nasilnije.
Srbija danas izgleda kao prigradska kafana posle ponoći, sa pohabanim i rasklimanim inventarom, sa srčom, sa bahatim lokalnim dripcima koji u sitne sate ,,zavode red“, sa pevačicom koja falšira, sa lukavim gazdom koji zadovoljno trlja ruke jer će posle pijanog magnovenja prisutnih prebrojati novac. I sa omamljenim pijancem čije misli lelujaju kao morska trava, kome izvlače poslednju paru i podsmevaju mu se. Sa pijancem koji ne može da ustane.