Trebaju nam istinske studije seksualnosti u školi. Valja aplaudirati ovdašnjim edukatorima i vaspitačima koji još buše neke rupe u mentalnim daskama zatucanosti i tabua ovog društva – ali nam treba još više hrabrosti. „Još jedan napor ako želimo da budemo republikanci“, kako je to pisao Markiz de Sad. Seksualno vaspitanje nije i ne sme da se svodi jedino na borbu protiv mikroba i/ili borbu protiv bele kuge, jer srednjoškolci nisu ni studenti medicine ni demografije. Zdravlje pojedinca isuviše često završava u diskursima o zdravlju nacije, a to je već klizav i kontroverzan teren društvenog inženjeringa i neslobode.
Istinske studije seksualnosti moraju da budu orijentisane na saznanja o tome šta to sve seksualni odnosi i seksualnost jesu. Čovek je jedna od najseksualizovanijih životinja na planeti. O seksualnosti se može učiti i preko analize evolucionih osnova seksualne privlačnosti, preko antropoloških izučavanja različitih seksualnih praksi u različitim kulturama, socioloških analiza o međuodnosu seksualnosti i društvenih klasa i društvene moći, preko psiholoških učenja o emocijama stida, ljubavi, ekstaze, preko bavljenja istorijom seksualnosti, razmatranjima motiva seksualnosti u umetnosti i književnosti itd. Bolesti, kontracepcija i reproduktivni sistem muškarca i žene na onim poprečnim presecima su jedno, ali seksualnost čine i emocije, privlačnost, zavođenje, masturbacija, orgazmi, erotika i pornografija, fantazije, fetiši i ostalo.
Seksualnost adolescenata
Pojednostavljeno rečeno, adolescente interesuje kako voljenu osobu dovesti do orgazma, a ne kako izgleda hlamidija pod mikroskopom. Seks je pre svega zadovoljstvo, a tek onda opasnost. Telo je prvo zabavni park, a tek onda ambulanta. Ili inkubator za mikrobe. Propustiti ili skrajnuti ovu nastavnu jedinicu – zadovoljstvo, umesto opasnosti – znači dozvoliti tinejdžerima da nanjuše obmanu i laž. I izgubiti poverenje. Seksualno vaspitanje će ostati moralističko sve dok se seksualnost adolescenata već jednom ne prihvati kao normalna i divna stvar, a ne kao društveni problem ili slična babaroga.
Adolescente interesuje kako voljenu osobu dovesti do orgazma, a ne kako izgleda hlamidija pod mikroskopom. Seks je pre svega zadovoljstvo, a tek onda opasnost. Telo je prvo zabavni park, a tek onda ambulanta. Ili inkubator za mikrobe
Uzimajući u obzir i socioistorijske aspekte i savremene političke kontroverze, činjenica je da se seksualno obrazovanje nalazilo i nalazi pred važnim i opasnim izazovima. S tim u vezi, neophodno je usmeriti seksualno obrazovanje podalje i od eksternog i od internog konzervativizma. Lakše je stati u odbranu seksualnog obrazovanja pred izazovima eksternog konzervativizma, odnosno napada ekstremne desnice i crkve. Uostalom, podaci sa terena i iz drugih država su neumoljivi – seksualno obrazovanje naprosto ne promoviše ranije stupanje u seksualne odnose, niti te odnose čini rizičnijim, već naprotiv. Ali i mi edukatori moramo da se pripazimo onog našeg internog konzervativizma i paternalizma i moralisanja kada mlađima govorimo o seksualnosti.
Na kraju, u Vojvodini je svojevremeno postojao odvažni projekat seksualnog obrazovanja, zabašuren kao „Zdravstveno vaspitanje o reproduktivnom zdravlju“ (pod rukovodstvom tadašnje pokrajinske sekretarke Marinike Tepić). Uprkos u mnogome medikalizovanom nazivu, ovaj poduhvat je uspešno odoleo navedenim izazovima. Prolazeći kroz priručnik („udžbenik“) pronašao sam zadivljujuće, impresivno malo ili nimalo moralisanja, kao i niz izuzetno progresivnih, savremenih i naučno (a ne politički) utemeljenih stavova o seksualnosti. Seksualnost i seksualni odnosi se definišu kao nešto što je „prijatno“, „lepo“, „izvor zadovoljstva“, „uvećava sreću“, „doprinosi bliskosti“ – a ne nešto što je strašno i opasno.
Po ugledu na najrazvijenija društva
Takođe, dat je i jedan izbalansirani pogled na ljudsku seksualnost iz ugla i prirodnih i društvenih nauka. Dakle, uspešno su izbegnute zamke medikalizacije i naturalističke pogreške („prirodno jednako dobro“), uz brojne podatke o različitim i raznovrsnim seksualnim praksama, aranžmanima i avanturama u različitim kulturama i među različitim ljudima, a bez moralne osude. Posebno su inspirativne rasprave o „normalnom“ i „patološkom“, gde se jasno iznosi da su ovakve kvalifikacije kulturno relativne i da je zapravo, kada je o seksu reč – „prihvatljivo sve ono što se radi dobrovoljno“. Pa, bravo! U tom smislu, slave se različitosti, tolerancija, informisanost, i sloboda individue da radi sa svojim telom šta poželi. Pojedinac, mlada osoba, i njegove ili njene informisane odluke zasnovane na znanju su u centru pažnje, i tako treba i da ostane.
Projekat je ubrzo ugušen.
u Vojvodini je svojevremeno postojao odvažni projekat seksualnog obrazovanja, zabašuren kao „Zdravstveno vaspitanje o reproduktivnom zdravlju“ pod rukovodstvom tadašnje pokrajinske sekretarke Marinike Tepić. Projekat je ubrzo ugušen
Ne treba da ustuknemo pred kontroverzama. Jer, mladi su oduvek bistriji i razboritiji od nas matorih i šatro iskusnih. Ovo iskustvo nas uči da je moguće da seksualno obrazovanje ne bude problematično ili konzervativno, naprotiv. Nastavimo tim tek pomalo utabanim putem, do krajnjeg cilja – ovako konceptualizovanog seksualnog obrazovanja kao izbornog predmeta u svim školama, u što nižem uzrastu, po ugledu na najrazvijenija društva Evrope. Svima, a mladima i adolescentima posebno, je i te kako potrebno više znanja o tako važnoj sferi ljudske egzistencije kao što je seksualnost. Ali upravo znanja koje je nepristrasno, objektivno, kao i sveobuhvatno i celovito, a ne znanja koje je usko, uskogrudo, parohijalno, zdravističko i koje morališe. Potrebna je drugačija i nadasve hrabrija paradigma kada je o seksualnom obrazovanju reč. Umesto „treba“ i „ne treba“, neophodno je više „jeste“ i „nije“. Više prosvećivanja, a manje pridikovanja, nadzora i kontrole. Na polzu čovečanstva.
