Stalna težnja vlasti da pored dubinske kontrole nad službama bezbednosti i policijom, razvija posebne paradržavne i parabezbednosne strukture, vidljiva je najpre kroz uspešne operacije pacifikovanja navijačkih grupa i formiranja novih poput one Belivukove, kaže za Radar Predrag Petrović, direktor istraživanja Beogradskog centra za bezbednosnu politiku. Prema njegovim rečima, regularne službe bezbednosti u Srbiji funkcionišu u sadejstvu sa onim paradržavnim, gde ove druge obavljaju najrizičnije poslove, dok zvanične institucije na neki način služe kao štit za nesmetano obavljanje tih poslova, i praktično im samo asistiraju:
„Najdrastičniji primer tog sadejstva videli smo u Pionirskom parku. Tamo imamo gomilanje jedne paravojske među kojom ima i osuđivanih kriminalaca, gde se nalazilo hladno a po nekim svedočenjima i vatreno oružje, a da policija zapravo ne reaguje, odnosno i ne pokušava da istraži šta se tu zaista događa, nego obezbeđuje čitav taj prostor. Sve nasuprot obavezi policije i BIA čija je dužnost da obezbeđuju i zgradu Predsedništva. Mi smo imali takvu situaciju u vreme SFRJ kada je i tadašnja Državna bezbednost koristila kriminalce za svoje prljave poslove, ucene pa i politička ubistva. Ipak tada je to bio instrumentalan odnos, gde se znalo ko je gazda a ko je izvršilac.
Ovde je došlo do mnogo jače sprege između kriminala i vlasti. Mi vidimo kao paravojsku onaj najniži ešalon kriminala, ali situacija je mnogo ozbiljnija. Taj najniži ešalon ima svoje uporište u mnogo snažnijim kriminalnim strukturama koje su mnogo bolje uvezane sa vrhom vlasti. Imamo jedan paralelni sistem upravljanja društvom i državom, što pojedini politikolozi nazivaju mafijaškom državom, jer je čitava država organizovana i njom se upravlja po principu mafijaške organizacije. Na vrhu imate šefa koji upravlja državom uz pomoć sebi lojalnih ljudi, bez obzira na to koju oni formalnu funkciju zauzimaju. Oni crpe svoju moć iz bliskosti sa vrhom te piramide i tako zapravo to funkcioniše, dok zvanični bezbednosni aparat služi samo za zaštitu tog paralelnog sistema upravljanja.
Kakva su vaša saznanja o njihovom delovanju i kakve su posledice izmeštanja monopola sile van institucija?
Posledice su katastrofalne. Možemo na osnovu javnih podataka da sumnjamo da je sve ono što se dešavalo 15. marta, dakle govorimo o upotrebi soničnog oružja, išlo neformalnim kanalima. To oružje jeste u posedu žandarmerije, ali naredba za upotrebu i realizacija išla je zaobilaznim putem. To i jeste suština cele stvari, da se smanji ili eliminiše pisani trag. Vi kada u okviru policije koristite neko sredstvo prinude, o tome mora da postoji pisana naredba, zatim o njegovom korišćenju mora da postoji izveštaj, dok kada koristite neformalne veze i naredbe i neformalni sistem, svega toga nema. Tako smanjujete odgovornost za ono što ste učinili, što je suština logike oslanjanja na paradržavne i parabezbednosne snage. Posledice su mnogo ozbiljnije, pored konkretnih koje smo videli kroz događaje 15. marta, jer takav način upravljanja jede državu iznutra. Ona ostaje prazna ljuštura ispunjena kriminalnim sadržajem, zato se to još zove tihi državni udar. Možemo da napravimo paralelu sa Banjskom jer smo i tu imali klasičan primer upotrebe parabezbednosnih snaga. Nakon toga kao posledicu imamo potpunu delegitimizaciju i kriminalizaciju Srba na severu Kosova i njihov položaj se drastično pogoršao.
Suština logike oslanjanja na paradržavne i parabezbednosne snage jeste da se smanji odgovornost za ono što čine. Posledice su mnogo ozbiljnije jer takav način upravljanja jede državu iznutra. Ona ostaje prazna ljuštura ispunjena kriminalnim sadržajem
Dakle, izmeštanje centara moći za posledicu ima potpuni gubitak prava građana…
Može se reći tako. To zapravo i jeste potpuni gubitak građanskih prava, jer su građani prepušteni na milost i nemilost takvih centara. Suština je da vi od građana koji imaju svoja prava, jer plaćaju porez i finansiraju državu, napravite podanike, robove. Ljudi moraju da rade sve ono što ti centri moći traže na mig i to za jako male pare. To vidimo po načinu kako vladajuća stranka tretira svoje članstvo i simpatizere – kako to sve izgleda. Suština je da se stvori poslušništvo, da niko ne postavlja pitanja. Svi slepo izvršavaju naređenja. U tom svetlu možemo da tumačimo pretnju policajcima i tužiocima da će biti zamenjeni ukoliko ne budu branili poredak. Naravno, to nije poredak definisan Ustavom i zakonom već onaj koji je uspostavljan dolaskom SNS na vlast. Oni sve ljude u bezbednosnom sistemu posmatraju kao šrafove koji mogu biti veoma lako zamenjeni nečijom slobodnom voljom ili samovoljom.
Usled ogromnog nepoverenja prema svima, pa i prema koalicionim partnerima, uspostavljene su duple komande nad policijom, što izaziva nezadovoljstvo u policiji, o čemu je svedočio napad na pukovnika žandarmerije u civilu ispred RTS, ali i godinama upražnjeno mesto direktora policije. Ko zapravo upravlja policijom, pošto to očigledno nije Ivica Dačić?
Bilo je potpuno jasno, još kada je Dačić postavljen na mesto ministra, da on neće moći da upravlja policijom, i da je SNS po dubini uspostavila kontrolu još od vremena Dijane Hrkalović. Ona je imala zadatak da po dubini operativno obavlja poslove koji su najvažniji za vladajuću partiju i mi i danas imamo taj sistem na delu. Tako da to ne predstavlja iznenađenje. Sve to je samo ilustracija da se državom ne upravlja u skladu sa Ustavom već neformalnim pravilima koje je uspostavio SNS. Mi nemamo direktora policije, nismo ga imali tri godine, a sada imamo vršioca dužnosti, a policija ne funkcioniše, već deluje neformalni aparat prinude koji radi po nalozima vladajuće partije.
Imamo saznanja o kojima je svedočio policijski inspektor iz Niša Nebojša Blagotić, koji je baveći se privrednim kriminalom utvrdio da je BIA koristila svoje resurse kako bi upozorila neke kontroverzne biznismene, povezane sa vladajućom partijom, da su istrage protiv njih u toku
Da li o tome govori primer upotrebe soničnog oružja? Kako je ono uopšte nabavljeno ako znamo da nije legalno, po važećem zakonu o policiji?
Taj događaj je zaista zastrašujući jer se desio u momentu odavanja pošte stradalima. Niko nije činio nikakav akt nasilja niti izazivao nered. Zato se može tumačiti kao akt demonstracije sile, ali ne i moći. To je zapravo odraz njihove bespomoćnosti, jer mi poslednjih meseci imamo iskustvo da se pored brojnih akata nasilja protiv građana, protesti omasovljuju. Zato ovakvi akti demonstriraju nemoć režima. Čitava ideja korišćenja zvučnog topa bila je da se ljudi zastraše i obeshrabre u suprotstavljanju korumpiranoj vlasti. Imamo informacije da je upotreba zvučnog topa bila zapravo deo jednog plana da se izazove veće nasilje, čime bi se opravdala šira upotreba policije, možda čak i vojske, što je propalo dobrom organizacijom studenata i ljudi koji su im pomagali u organizaciji skupa. Kada taj plan, koji je i sam predsednik najavio, nije uspeo, onda se ponovo delovalo iz te nemoći, jer je očigledno da ova vlast ne može da isporuči ono što je sama planirala ili najavila. Na kraju, jedna od posledica njegove upotrebe je širenje straha i panike među ljudima, te stoga tu definitivno imamo elemente krivičnog dela terorizma.
Nabavke za obaveštajne i bezbednosne potrebe su poverljive, i vi onda nemate kontrolu nad njima pa je tako moguće da nabavite jedno takvo sredstvo, iako nema zakonske osnove u smislu njegove upotrebe. Ukoliko nemate mogućnost da koristite nešto, zašto biste ga nabavili? A moglo je da se nabavi, zato što ne postoji nikakva kontrola, jer su nabavke za bezbednosne službe izuzete iz režima javnih nabavki.
Sumnjamo da je upotreba soničnog oružja išla neformalnim kanalima. To oružje jeste u posedu žandarmerije, ali naredba za upotrebu i realizacija je išla zaobilaznim putem. To i jeste suština cele stvari, da se smanji ili eliminiše pisani trag
Korišćenje takvog oružja zahteva obuku, da li postoje informacije o tome da je obuka obavljena?
Pretpostavljam da jeste, nije neuobičajeno da sami proizvođači imaju tutorijale i obuke, ili oni koji dobavljaju to naoružanje ili opremu. Prema nekim saznanjima javno dostupnim, to oružje jeste isprobano od strane žandarmerije i policijske brigade. Veliko je pitanje i kako ide saradnja između službi bezbednosti između Srbije, Rusije, Belorusije ili Kine s obzorom na to da se radi o autokratskim državama. Srbija je potpisala ugovor o saradnji u borbi protiv „obojenih revolucija“ sa Ruskom Federacijom i za sve ovo vreme (ne samo od novembra naovamo) već se skoro tri godine priča o „obojenoj revoluciji“ u Srbiji. Mi ne znamo koliko je tu bilo razmene informacija i veština.
U takvom kontekstu, saradnje sa autokratskim režimima, a sa saznanjem da je u Kini na primer razvijeno ovakvo sonično oružje u portabl verziji u formi puške koja može da se koristi autonomno, bez stabilnog izvora energije, da li je moguće da je neko eksperimentalno oružje testirano na građanima Srbije, 15. marta u Beogradu?
Nije nemoguće, jer vi kada pogledate na Jutjubu dejstvo zvučnog topa, to su snimci uglavnom stari po 10, 12 godina, gde su ti uređaji veliki i montirani na specijalizovana vozila, a u međuvremenu su se pojavili i prenosivi uređaji tog tipa, za koje ne znamo kako deluju. Tako da me ne bi iznenadilo da je Srbija bila jedna od test stanica za ovo oružje u realnim uslovima. To oružje se koristi protiv pirata već neko vreme, ali njegovo dejstvo na moru sigurno nije isto kao u urbanim uslovima.
Partijski kadrovi na čelu BIA pretvorili su je u političku policiju. Da li je uopšte moguća reforma BIA ili je potrebno, kao što kažu sagovornici Radara, da novi direktor umesto u svoj kabinet prvo ode u trafostanicu da ugasi struju pre nego što sve radnike BIA pošalje kući, da bi samo neki bili pozvani da se vrate na posao.
Za koji god se metod neka buduća vlast bude opredelila, bilo da je raspusti ili pokuša da je duboko reformiše, potrebni su ozbiljni rezovi, pre svega u ljudskim resursima. Na osnovu podataka dostupnih u javnosti brojni su primeri veza kriminala i nezakonitog postupanja agenata BIA i vi zapravo morate da utvrdite krivičnu odgovornost tih ljudi za nezakonito postupanje. Svakako predstoji veliko preispitivanje uloge BIA i njenog učinka po bezbednost države, ali i građana, uključujući tu i utvrđivanje štete koja je pričinjena. Odatle će se doneti zaključak kakva bezbednosna agencija će Srbiji u budućnosti biti potrebna. Mi imamo saznanja o kojima je svedočio policijski inspektor iz Niša Nebojša Blagotić, koji je baveći se privrednim kriminalom utvrdio da je BIA koristila svoje resurse kako bi upozorila neke kontroverzne biznismene, povezane sa vladajućom partijom, da su istrage protiv njih u toku. Primeri i modaliteti su različiti ali je suština da se BIA ne bavi poslom za koji je namenjena: zaštitom ustavnog poretka, zaštitom bezbednosti države i svih građana, odnosno borbom protiv organizovanog kriminala.
Imamo informacije da je upotreba zvučnog topa bila zapravo deo jednog plana da se izazove veće nasilje, čime bi se opravdala šira upotreba policije, možda čak i vojske, što je propalo dobrom organizacijom studenata i ljudi koji su im pomagali u organizaciji skupa
Srbija je na trećem mestu po organizovanom kriminalu u Evropi. Imali smo brojne druge primere veza između radnika BIA i organizovanog kriminala, poput Marka Parezanovića i Sky ECC prepiske, koje pokazuju da je on bio u vezi sa Darkom Šarićem i njegovom grupom. Tako da verujem da će zaista biti veoma teško reformisati tu službu i mislim da je bolje početi sve iz početka.
Osvrnimo se za trenutak na problem enkriptovane prepiske preko Sky ECC prepiske. Zbog čega mi dobijamo samo delove i detalje informacija o toj komunikaciji? Da li je tu reč o tehnološkim ograničenjima, ili se te informacije svesno doziraju na kašičicu sa nekim praktičnim ciljem?
Stiče se utisak da se radi o doziranom dostavljanju tih informacija i da se jednostavno na taj način želi izvršiti pritisak na aktuelnu vlast. Nije neuobičajeno da službe bezbednosti koriste takve informacije koje mogu nekome da naštete, kako bi ga ucenjivale i kako bi pridobile neku korist za sebe. Mi imamo dosta razloga da sumnjamo da je to u pitanju i u ovom slučaju. Posebno kada imamo u vidu činjenicu da su iz nama, građanima, nepoznatih razloga, zapadne države, posebno države EU, veoma blage prema sadašnjoj vlasti, iako ona postupa u suprotnosti sa principima na kojima počiva sama Evropska unija.
Aleksandar Vulin je nedavno zahvalio Sergeju Šojguu za pomoć Rusije u borbi protiv „obojenih revolucija“. U kom svojstvu je on to učinio i zbog čega?
Pričali smo već o neformalnom načinu upravljanja državom i Aleksandar Vulin je tu jedan od mehanizama, i jedan od glavnih ljudi za održavanje veza sa istočnim autokratijama. On je u svojstvu predstavnika sadašnje vlasti zahvalio ruskim službama. Dakle, ne kao ministar unutrašnjih poslova ili direktor BIA, već kao čovek kome je dodeljen zadatak da održava te veze i odnose po tom konkretnom pitanju.
Čini se da sadašnja vlast nije mogla u dovoljnoj meri da veruje specijalnim policijskim jedinicama, kako bi mogla da realizuje takve operacije koje je želela da čuva u velikoj tajnosti. Čemu ona sada služi takođe možemo da nagađamo iz slika sa brojnih protesta gde smo viđali vozila bez tablica i ljude sličnog odela i postupanja
Šta, po vašim saznanjima, trenutno radi jedinica za hapšenje u BIA, koju je Vulin formirao u vreme koje je proveo na čelu BIA?
Logično bi bilo da takva jedinica služi za visokorizična hapšenja ili ona za koja je potrebna visoka doza tajnosti kako bi bila izvedena bez kompromitacije. To je sada veliko pitanje zbog čega je postojala potreba da se ta jedinica formira u okviru BIA jer mi imamo na primer specijalnu antiterorističku jedinicu. Iako je BIA zadržala sva policijska ovlašćenja, posle njene transformacije 2002 – dakle pravo hapšenja, to je do sada najčešće radila policija. Čini se da sadašnja vlast nije mogla u dovoljnoj meri da veruje specijalnim policijskim jedinicama, kako bi mogla da realizuje takve operacije koje je želela da čuva u velikoj tajnosti. Čemu ona sada služi takođe možemo da nagađamo iz slika sa brojnih protesta gde smo viđali vozila bez tablica i ljude sličnog odela i postupanja, gde oni bez bilo kakvog naloga ili objašnjenja hapse odnosno kidnapuju ljude i odvode ih na razgovore u BIA.
Vojska Srbije ima dve agencije između kojih postoji rivalitet koji je nedavno okončan neformalnim preuzimanjem VOA od strane VBA, koja se nametnula kao udarna pesnica režima?
VBA je potpuno pod kontrolom vladajuće partije. Već je opšte mesto da je Đuro Jovanić, direktor ove agencije, imao napredovanje u karijeri od kapetana do generala, koje do sada nije bilo poznato ni u ratnim uslovima. To se nije desilo zahvaljujući profesionalnim sposobnostima već zbog lojalnosti vrhu vlasti i Aleksandru Vučiću. Sada ova agencija postupa kao prava politička policija i prema ljudima u vojsci, ali i prema civilima, za šta apsolutno nije nadležna. Imamo slučaj progona Novice Antića, obračuna sa Vojnim sindikatom, ali i progon brata Novice Antića, gde smo imali uvezivanje VBA sa drugim institucijama represivnog aparata. VBA ne postupa samo prema vojnicima već i prema civilima, za šta nije nadležna, a uz sve to dešava se i neformalno preuzimanje Vojnoobaveštajne agencije. Mnogi profesionalci smatraju da je to veoma loše jer Srbija nema jednu čisto obaveštajnu agenciju, što je bila VOA.
Mi vidimo kao paravojsku onaj najniži ešalon kriminala, ali situacija je mnogo ozbiljnija. Taj najniži ešalon ima svoje uporište u mnogo snažnijim kriminalnim strukturama koje su mnogo bolje uvezane sa vrhom vlasti
Onda je agencija okrenuta kratkoročnijim ciljevima i represiji i borbi protiv političkih neprijatelja čime mnogo slabije može da predviđa trendove i važne bezbednosne tokove u okruženju koji su veoma važni, posebno danas kada imamo velike geopolitičke promene. I pre dolaska SNS na vlast VBA je bila specifična po svojoj zatvorenosti, a dolaskom na vlast SNS postala je još mnogo rigidnija i zatvorenija. Njihov budžet je nepoznat i nije prikazan van budžeta Ministarstva odbrane. Zna se da je on u stalnom rastu. Jedan veliki deo tog rasta je uslovljen povećanjem plata u ovoj agenciji, a drugi je za nabavku tehničkih sredstava. Autokratski režimi su opsednuti tehnologijom i sredstvima nadzora nad građanima. Svaka inovacija je dobrodošla. Istočnonemački Štazi je bio poznat po dokumentovanju ljudskih mirisa, ili prisluškivanju putem radijatora. Imali su uređaje koji su kupili vibracije zvuka i tako prisluškivali ljude. Znamo da je Sekuritatea takođe koristila zvučne topove protiv građana. Za to se troše ogromna sredstva, ali je zbog negativne selekcije u takvim sistemima upotreba tih sredstava često neracionalna.
