U Srbiji su narativi vezani za komemoracije često preplavljeni preterivanjima, dnevnom politikom, predizbornom atmosferom i partijskim prisvajanjem žrtava. Istovremeno, izostaje briga za one koji su i dalje među nama – diskriminisani na različite načine, bez tačne statistike, bez napora da se prebroje, imenuju (s izuzetkom napora Veritasa) da se nestali pronađu i identifikuju.
U Hrvatskoj, Srpsko narodno vijeće, zajedno sa drugim srpskim organizacijama i organizacijom Documenta, predano radi na komemoracijama i stvaranju arhiva sa imenima i podacima o stradalima u Oluji, kao i tokom celog rata u Hrvatskoj.
Ove godine, komemoracija je održana u Donjem Žirovcu, na putu kojim se tokom Oluje kretala izbeglička kolona između Gline i Dvora, izložena neprekidnim napadima hrvatske vojske i granatiranju. Ubijeno je 78 ljudi.
Iz Srbije nije bilo visokih zvaničnih predstavnika, osim predstavnika Ambasade Srbije u Zagrebu i narodnih poslanika iz Zeleno-levog fronta, Pokreta slobodnih građana i jednog poslanika u Skupštini Vojvodine.
Put do Donjeg Žirovca mogao bi da bude hodočašće savesti. Kod Novske se skreće ka Jasenovcu – najvećem stratištu iz Drugog svetskog rata, gde su ustaše ubile dosad poimenično popisano gotovo 100.000 ljudi – najviše Srba, Jevreja, Roma i antifašističkih Hrvata. Uvek me obuzme duboko uznemirenje pri poseti ovom mestu – ne zbog ranijih školskih izleta, već zbog savremenih pokušaja revizije istorije: minimalizovanja, iskrivljavanja i banalizacije zla. Osećaj je kao da se sve žrtve iznova ubijaju, pred našim očima, i da to nikada neće prestati.
U dolini Une priroda oduzima dah, ali zlo i dalje preteže. U Baćinu je pronađena druga po veličini masovna grobnica u Hrvatskoj, posle Ovčare – ekshumirano je 58 tela Hrvata ubijenih 1991. godine.
Kod Hrvatske Kostajnice, na brdu Čukur, stoji prelep spomenik Gordanu Ledereru, fotoreporteru i snimatelju koji je ubijen dok je beležio akcije hrvatske vojske. To nije samo spomenik njemu, već i svim ubijenim novinarima i medijskim radnicima, koji su stradali jer su pokušavali da zabeleže istinu.
Od 78 ubijenih, 13 je i dalje neidentifikovano. Neverovatno, kao i to da dve države ne uspevaju da zajednički reše pitanje nestalih, dok još ima živih svedoka, aktera, rodbine
Dvor na Uni – krajnja tačka izbegličke kolone tokom Oluje. Mesto koje danas odumire. Jedan starosedelac reče: „Životni problemi potiskuju one ratne. Uskoro ovde neće biti nikog koga zanima tema nestalih.“ Samo iz Dvora, njih 110 sada živi na Islandu, a širom sveta – mnogo više.
U Donjem Žirovcu, ispred crkve, pod stogodišnjom lipom – moćnim, zdravim drvetom – okupili su se oni koji su preživeli kolonu, njihove porodice, meštani iz Hrvatske i Srbije. Prvi put, poslanici iz Srbije (ZLF i PSG) prisustvuju ovom pomenu. Važan korak. Kada upoznate ljude, njihove priče, kada ih saslušate, neminovno je da nešto korisno učinite.
Od 78 ubijenih, 13 je i dalje neidentifikovano. Neverovatno, kao i to da dve države ne uspevaju da zajednički reše pitanje nestalih, dok još ima živih svedoka, aktera, rodbine.
Vesna Teršelič iz Documente, svojom ljudskošću i posvećenošću, uvek je „melem na ranu“. Uz nju i Zoran Pusić, kao i brojni drugi aktivisti i antifašisti.
Milorad Pupovac, najvažniji predstavnik Srba u Hrvatskoj, ne prikriva bolnu istinu: danas je gore nego pre pet godina, kada se činilo da odnosi idu ka pomirenju. Srpsko narodno vijeće pokazuje izuzetnu vitalnost u neprijateljskom okruženju, koje postaje sve agresivnije. Bez podrške matice, osećaju se odsečeno. I ne samo da se žrtve Oluje negiraju – sve češće se izgovara teza da su „Srbi sami sebe ubijali da bi naudili Hrvatima“.
Za vreme minuta ćutanja, čula se buka desetak ultradesničara sa kontra-skupa, stotinak metara dalje. Često se kaže da su to „izolovani slučajevi“, ali onda – pola miliona ljudi na koncertu gde je ustaški pozdrav deo programa, bez ikakve reakcije vlasti. A sinoć i sa stadiona Poljud: „Ajmo, ajmo ustaše!“
Vraćamo se preko Gline, simbola stradanja Srba Banije i Korduna u Drugom svetskom ratu. Pored mesta nekadašnje crkve Rođenja Presvete Bogorodice, Srpsko narodno vijeće je podiglo Srpski kulturni centar – možda najbolji u Hrvatskoj. Bio sam tu i kad je zgrada bila ruina, kada su mladi Srbi iz Gline i Majskih Poljana govorili o planovima. Danas – to je živi centar kulture, dijaloga, okupljanja.
Na povratku, na hrvatskoj granici, policajac – Srbin – započinje razgovor o nestalima. Kaže: „To se lako može rešiti. Samo da vlasti žele.“ Svaki od više od 1.700 nestalih zahteva posebnu pažnju. Zajednički rad. Empatiju
U kancelariji zatičem Radovana Jovića, bivšeg sudiju, koga su hapsili i Srbi i Hrvati – jer je pravdu praktikovao u svim okolnostima. Danas, u ime SNV-a, pomaže obespravljenima, savetuje, zastupa. Na stolu – gomila molbi. Pitam ga za slučaj mladića iz Dvora, sada beskućnika u Srbiji, koji se plaši povratka jer je bio mobilisan u jedinicu Kapetana Dragana. Radovan se raspituje, nudi ideje, pokušava pomoći – kao u bezbroj sličnih slučajeva koje u Srbiji ne vidimo. Ili ne želimo da vidimo. Od dana kada smo kolone sa granice usmeravali na Kosovo. Dalje od Beograda.
Vraćamo se preko Petrinje. Sa nama je glumac Dejan Stojaković, koji je govorio stihove grčkog pesnika Kavafija i Palestinca Darviša o egzilu. I sam je, sa 15 godina, prošao etničko čišćenje. Njegova porodica je 5. avgusta 1995. napustila selo kod Sunje. Sa 20 maraka, stigli su u Srbiju. Novi život. Nove profesije. Danas često nastupa širom regiona i sveta. Upoznali smo se kroz njegovu ulogu Save Mrkalja. Ja mu govorim o tome kako smo mi na Radiju B92 reagovali: iako proglašavani izdajnicima, organizovali smo masovnu humanitarnu akciju: prikupljali hranu, lekove, vodu. Organizovali taksiste i druge građane koji su želeli da voze u susret koloni i da dele svima kojima je pomoć potrebna. Timovi volontera, lekara, išli su duboko, skoro do Banja Luke. Kaže, negde kod Batajnice, neka žena je delila šta je prikupila svima iz kolone. Prišla je i mami pružila teglu džema: „Samo mi je ovo ostalo za vas”. Mama „se raspala od suza”.
Na povratku, na hrvatskoj granici, policajac – Srbin – započinje razgovor o nestalima. Kaže: „To se lako može rešiti. Samo da vlasti žele.“ Svaki od više od 1.700 nestalih zahteva posebnu pažnju. Zajednički rad. Empatiju.
A u atmosferi u kojoj se patnja i zlo besramno zloupotrebljavaju, pomak je nemoguć. To najbolje znaju oni kojima je neko nestao.
Sve češće vidim, slušam, osećam i tugu i gnev – istovremeno. Naročito kada sam u Hrvatskoj. Više zbog onog što se danas događa nego zbog onog što se ranije dogodilo. Ne zato što ne tugujemo zbog onog što se dogodilo 1991–1995. nego zato što se mnogima čini da ovo što se danas događa objedinjuje sva zla koja su Srbi u Hrvatskoj iskusili u 20. veku i što i njihovu budućnost, budućnost Hrvatske, Srbije i mira u regiji čini uznemiravajuće nesigurnom.
Zato ono što rade Srpsko narodno vijeće, Documenta i svi pojedinci i organizacije koje dokumentuju istinu i neguju humanost, postaje sve važnije – kako godine prolaze, a nove rane se otvaraju.
