Srbija je davno izgubila korak u mnogim tehnološkim oblastima, a pogotovu u oblasti moderne nuklearne tehnologije. Posle katastrofe na nuklearnoj elektrani Černobilj (1986), u bivšoj Jugoslaviji je 1989. godine usvojen Zakon o zabrani izgradnje nuklearnih elektrana u Socijalističkoj Federativnoj Republici Jugoslaviji, takozvani moratorijum na izgradnju nuklearnih elektrana i to bez neke veće naučne diskusije, a potpomognut strahom građana. Republika Srbija je ponovo 2005. godine produžila trajanje ovog „moratorijuma“.
Zanemareno je obrazovanje novih kadrova u nuklearnim tehnologijama i nuklearnoj energetici. Kao direktan rezultat ovog „moratorijuma“, na Univerzitetu u Beogradu su bazično ukinuti svi predmeti vezani za oblast nuklearnih tehnologija, a u institutima i istraživačkim centrima je prekinuto finansiranje programa u ovoj oblasti. Odsek za tehničku fiziku sa usmerenjem na nuklearnu tehniku, koji sam ja završila, ugašen je na Elektrotehničkom fakultetu u Beogradu otprilike u isto vreme.
Institut za nuklearne nauke „Vinča“, gde sam radila od 1977. do 1985. godine, takođe je pretrpeo katastrofalne promene, od pokušaja da se od „nuklearne“ Vinče napravi „zelena“ Vinča, od gašenja dva eksperimentalna nuklearna reaktora, od odnošenja visokoobogaćenog uranijumskog goriva pod misterioznim uslovima (ovo gorivo je neprocenjive vrednosti, jer više nikada Srbija neće imati pristup ovakvom gorivu), do nasilnog cepanja Instituta i formiranja bespotrebnog Javnog preduzeća „Nuklearni objekti Srbije“. To je dovelo do odlaska velikog broja nuklearnih stručnjaka i istraživača u inostranstvo – da se nikada ne vrate, i napravilo ogromnu „rupu“ od nekoliko decenija u obrazovanju nove generacije stručnjaka.
Na Univerzitetu u Beogradu su bazično ukinuti svi predmeti vezani za oblast nuklearnih tehnologija, a u institutima i istraživačkim centrima je prekinuto finansiranje programa u ovoj oblasti
Čak i kada bi Srbija (volšebno) u ovom momentu odlučila da se posveti izgradnji nuklearne elektrane, morala bi da počne sve od početka: ne postoje odgovarajući zakoni niti potrebna regulativa, ne postoji obrazovani kadar i to ne samo u oblasti nuklearne tehnike, već i u srodnim oblastima neophodnim za izgradnju i upravljanje nuklearnim elektranama (od mašinskih inženjera, građevinaca, hemičara i biologa, do zavarivača specijalizovanih za rad na nuklearnim elektranama), ne zna se ko je tačno nadležan za zaštitu od jonizujućeg zračenja, nezavisne regulatorne agencije se ukidaju a osnivaju se nova regulatorna tela sa nestručnjacima i političkim nameštenicima na čelu, osnivaju se javna preduzeća za rukovođenje nuklearnim objektima koji u Srbiji više ne postoje, a strategija energetskog razvoja se uglavnom bazira na korišćenju lignita neujednačenog kvaliteta i izgradnji (skupih) obnovljivih izvora.
Nedavno je i Međunarodna agencija za atomsku energiju (MAAE) izdala tehnički dokument o preduslovima i detaljnim koracima neophodnim da se sprovedu u zemljama koje planiraju izgradnju nuklearne elektrane. Ukoliko jedna zemlja želi da se posveti izgradnji nuklearne elektrane na svojoj teritoriji, ta zemlja mora da:
prepozna da ova odluka donosi dugogodišnje obaveze i posvećenost nuklearnom programu; pripremi celokupnu nacionalnu infrastrukturu za ovaj poduhvat; razvije sve neophodne resurse (zakonske, kadrovske, finansijske, nadzorne, operativne) koji će omogućiti siguran i bezbedan dugogodišnji rad nuklearne elektrane i bezbedno odlaganje istrošenog goriva.
U dokumentu MAAE se naglašava:
„Odluka da se započne sa planiranjem izgradnje nuklearne energetske infrastrukture mora sadržati garancije da će se korišćenje nuklearne energije zasnivati na principima sigurnosti, bezbednosti i mirnodopskog korišćenja. Ove garancije zahtevaju razvoj održive nacionalne infrastrukture, koja omogućava državnu, zakonodavnu, regulatorsku, upravljačku (organizacionu), tehnološku, kadrovsku, industrijsku i finansijsku podršku za nuklearni energetski program u toku celokupnog „životnog ciklusa“.
Ne postoje odgovarajući zakoni niti potrebna regulativa, ne postoji obrazovani kadar i to ne samo u oblasti nuklearne tehnike, već i u srodnim oblastima neophodnim za izgradnju i upravljanje nuklearnim elektranama, ne zna se ko je tačno nadležan za zaštitu od jonizujućeg zračenja
U osnovi razvoja međunarodno prihvatljivog nuklearnog programa je striktno prihvatanje i sprovođenje svih međunarodnih propisa i uputstava u pogledu standarda u nuklearnoj sigurnosti, bezbednosti i zaštiti. Neophodna infrastruktura uključuje ne samo instalacije i uređaje, već i ljudske resurse i finansije i zakonodavni i regulatorni okvir, u okviru koga ovaj program može da se nesmetano odvija.
Takođe se naglašava da „životni ciklus“ u nuklearnom programu ne znači posvećenost ovom programu u toku 20 do 30 godina, već ciklus od 100 godina: od planiranja, razvoja infrastrukture (kako je široko definisana u prethodnom pasusu), izgradnje elektrane, bezbednog upravljanja radom elektrane u toku njenog veka od 40 do 60 godina, do dekomisije i dugoročnog bezbednog odlaganja visokoradioaktivnog istrošenog goriva, kao i srednje i nisko radioaktivnog otpada. Ovaj dokument bi trebalo da bude obavezna literatura za sve koji razmišljaju o izgradnji nuklearne elektrane u Srbiji.
Na energetskoj konferenciji ECOS2011, koja je održana u Novom Sadu 2011. godine, bilo je par radova iz Slovenije u kojima su detaljno izneti njihovi planovi za izgradnju nove nuklearne elektrane, okvirni vremenski period i koraci koji moraju da budu preduzeti.
Po slovenačkom scenariju, prvi korak je javna rasprava, iza koje sledi politička odluka. Paralelno mora da se razvija stručni kadar, za koji po njihovoj proceni treba minimum 10 godina. Sledeći korak je formiranje kompetentnog regulatornog tela (pet godina), razvoj neophodne zakonske regulative (pet godina), pronalaženje investitora (?), odabir lokacije za izgradnju (pet godina), ekološka analiza (dve godine), preliminarna analiza sigurnosti elektrane (tri godine), raspisivanje tendera (jedna godina), odabir proizvođača (jedna godina), priprema dokumentacije o sigurnosti (tri godine), predaja celokupne dokumentacije regulatornom telu i odobravanje izgradnje (dve godine). Svaki ovaj korak zahteva velika finansijska i kadrovska ulaganja, kao i ekspertizu u nuklearnoj tehnologiji, i donošenje neophodnih standarda, zakona i propisa na nacionalnom nivou u skladu sa važećim međunarodnim propisima. Sama izgradnja može da traje od pet do deset godina.
Od ove konferencije je prošlo 13 godina, i prilično je jasno da Slovenija još nije puno odmakla u svojim planovima za izgradnju druge nuklearne elektrane, iako imaju daleko bolje preduslove od Srbije.
Došlo je do odlaska velikog broja nuklearnih stručnjaka i istraživača u inostranstvo – da se nikada ne vrate, i stvorena je ogromna „rupa“ od nekoliko decenija u obrazovanju nove generacije stručnjaka
Imajući u vidu trenutnu situaciju u Srbiji u pogledu raspoloženja javnosti, političku situaciju, kao i nedostatak stručnih kadrova, zakonske regulative i opšte infrastrukture, najkraći rok da se veći deo zahtevanih koraka ispuni je bar 20 do 30 godina, i to pre početka same gradnje nuklearne elektrane. Zato tvrdim da su šanse da Srbija u dogledno vreme izgradi bilo „veliku“ ili „malu“ nuklearnu elektranu, ravne nuli. Ne treba obraćati pažnju na predizborne govore političara, koji potežu pitanje nuklearne energetike kada god treba da se skrene pažnja sa drugih gorućih problema. Umesto veoma dugog i skupog procesa izgradnje nuklearne energetske infrastrukture u Srbiji, mnogo bolji pristup je da Srbija napravi dogovor sa jednom od susednih zemalja koje planiraju da grade nuklearne elektrane u skoroj budućnosti (Mađarska je najbolja opcija) i investira deo izgradnja elektrane, uz dobijanje srazmernog udela u proizvodnji električne energije.
U svakom slučaju, pre nego što se donese bilo koja odluka sa dugoročnim posledicama, Srbija mora da dobro analizira šta se trenutno dešava u svetu u pogledu nuklearne energetike, koji tipovi komercijalnih reaktora se grade i gde, koje su proverene a koje su eksperimentalne tehnologije, koje zemlje trenutno imaju najviše iskustva u izgradnji komercijalnih reaktora, i koje zemlje nude najbolje „pakete“. To svakako nije Bil Gejts i njegov najnoviji brzi reaktor, koji je još u povoju, i to svakako nije Francuska.
Mora da se oformi komisija stručnjaka na nacionalnom nivou, koja treba da donese objektivne procene i odabere najbolje opcije. Na primer, u slučaju da se donese odluka da Srbija treba da krene u pripremu za izgradnju nuklearne elektrane, ona mora da se opredeli samo za zemlje koje nude „kompletne pakete“ – od najpovoljnije cene izgradnje, mogućnosti dobijanja povoljnih kredita, pomoći u obuci kadrova, do proverenih tehnologija, najpovoljnijih cena svežeg goriva, pomoći u nadzoru i upravljanu nuklearnom elektranom, i preuzimanja istrošenog goriva. Srbija ne sme da se zaleće u izbore neproverenih tehnologija i nepouzdanih obećanja. Takođe, Srbija nema permanentno odlagalište istrošenog radioaktivnog goriva, i najbolje je rešenje saradnja sa zemljama koje u okviru „paketa“ izgradnje nuklearne elektrane nude preuzimanje istrošenog goriva. Dok Francuska prihvata da preradi istrošeno radioaktivno gorivo iz drugih zemalja, ona strani radioaktivan otpad po zakonu ne može da skladišti na svojoj teritoriji, nego ga vraća u zemlju porekla.
Srbija mora da dobro analizira šta se trenutno dešava u svetu u pogledu nuklearne energetike, koji tipovi komercijalnih reaktora se grade i gde, koje su proverene a koje su eksperimentalne tehnologije, koje zemlje trenutno imaju najviše iskustva u izgradnji komercijalnih reaktora, i koje zemlje nude najbolje „pakete”
Što se tiče reaktora male snage, ponovo se ne treba zaletati na neproverene tehnologije. Mada i u SAD i u Francuskoj postoji razvoj reaktora male snage, još nijedan nije izgrađen. U Francuskoj je zadnji reaktor velike snage pušten u pogon daleke 1999. godine. Najnoviji reaktor velike snage (Flamanville 3, 1650 MWe gross), čija je izgradnja počela 2007. godine, još nije počeo sa radom. To gradilište sam posetila pre par godina, kao i ostale nuklearne instalacije u Francuskoj, uključujući i podzemno skladište koje se gradi. Zbog kašnjenja u izgradnji ovog reaktora, cena je rasla drastično, od četiri milijarde evra u 2008. godini, do 13 milijardi evra u 2022. godini, sa daljom tendencijom rasta. Za razliku od SAD i Francuske, Rusija i Kina nisu prestajale da grade nuklearne reaktore velike snage, a takođe i nekoliko tipova reaktora male snage.
Određen broj stručnjaka našeg porekla još uvek radi u ovoj oblasti širom sveta. Da bi se oni vratili i posvetili razvoju nuklearne energetike u Srbiji, potrebno je da se ispuni niz preduslova: jedan je svakako ozbiljnost i dugoročna posvećenost ovoj oblasti kao što je opisano na početku ovog teksta; drugi je depolitizacija stručnog i naučnog dela, pogotovu kada su u pitanju prioritetna ulaganja u budući razvoj energetike.
*Autorka je redovni profesor i prva žena dekan katedre za nuklearni inženjering na Univerzitetu Kalifornije u Berkliju. Osnivač je Centra za nuklearna istraživanja, čiji je i direktor
