CIlj ove price je da se Srbija beskonacno veze za Rusiju, tako sto ce uzeti ogroman kredit i dati njenoj atomskoj industriji da gradi reaktor, koji ce potom zahtevati iskljucivo rusko gorivo itd. Takve se energetske zavisnosti zemlja velicine Srbije nikada ne moze resiti. Radi se o 10-20 milijardi dolara i monopolistickoj poziciji sto se tice izgradnje, goriva, upotrebe i odrzavanja. Domaci strucnjaci tu apsolutno nisu potrebni, sto manje znanja u zemlji to bolje za (ruske) atomske interese.
Niko ni ne misli da će neko ko ne ume kaldrmu da postavi da izgradi nuklearnu elektranu. No, „uvoz“ tuđeg nuklearnog otpada je sasvim po meri mentalnih sposobnosti i stanja pomenutih.
NIJE TAČNO….Grčić je dokazao da moze da upravlja energetskim sistemom. Mislim da ce kao istaknuti clan SNS-a biti odličan rukovodilac.
Ja odoh za Australiju.
Svaka cast profesorka, jos da nam se jave biolozi, mikrobiolozi i strucnjaci da objasne, kako i koliko smo izgubili i nazadovali sa Torlakom. Cije sve vakcine se uvoze. Naravno da nemamo poverenja u ovu drzavu.
Profesorice Jasnima, niste razumeli sustinu. Gradnja nukleraki je samo maska i pokrivalica. Srbija ce biti kanta za odlaganje nuklearnog otpada kojim ce upravljati sega – mega giga diplomci sa Oskarove akademije za talente.
Srbija apsolutno NEMA nikakve kapacitete ni tehnološko-tehnicki potencijal ni za rešenje u svim civilizovanim i normalnim državama najobicnijih KOMUNALNIH deponija ,koje su svuda oko nas,na stotine,
stotine i stotine njih…i već decenjama i decenijama slušamo iste prazne priče.
Srbija apsolutno NEMA nikakve kapacitete ni tehnološko-tehnicki potencijal da reši
DEPOPNIJE OPASNOG OTPADA koje traze mnogo STTROZIJE standarde bezbednosti od komunalnih deponija.
Srbija NI U SNU NEMA nema nikakve kapacitete i tehničko -tehnološki potencijal xa reši. ni DEPONIJE NUKLEARNOG OTPADA…
a kamo li probleme realizacije građena ,koriščenja i bezbednosti NUKLEARNIH ELEKTRANA…
Nestvarna i u Evropi u drugoj polovini 20.veka i već proteklom delu 21.veka jos nevidena BESMISLENOST I APSURDNOST u Srbiji potpuno zarobljenoj najstrozije kontrolisanim medijima postaje najnormalnija stvar i svakodnevnica.
Srbija vise ne zna ni ono sto je odavno znala, pa uvozi.strane konsaltere da vode EPS …
Šta je sledeče…posle svega ovog,letećih taksija,EXPO,..
i jos mnogo, mnogo toga ranije…?
Kosmički brod ,,Srbija,,
projektovan i proizveden u Srbiji
sa 17 srpskih astronauta
za planetu Jupiter ?
. . .najpre da formiraju državno telo da „udari temelje“ po ovoj temi, a da u njemu bude PROVERENI KADAR kao na pr : naš trenutni ambasador u SAD, Djurić, pa Gašić, pa Vulin, pa Grčić, pa Mona, pa Krkobabić i sin, pa Rističević, pa dr onaj iz bosne itd, itd, znači nijesu problem kadrovi, ima Srbija kadrova, . . .😎
Na čelu regulatornog tela, gde je Maja Gojković predsednica UO sedi čovek koji je u 48. ‘dobio’ diplomu nepostojećeg Fakulteta za pravnike i ekonomiste na rukovodećim položajima.
I on nam kroji kapu
Na pocetku da se osvrnem na njen tekst koji je vecinom objektivan i ukazuje na elementarne nedostatke i nepripremljenost koju mi kao drzava imamo za tehnologiju nuklearne energije – i slazem se u potpunosti. Imati nuklearnu elektranu je jako dug i ozbiljan put.
Njen zanimljiv doprinos lobiranja protiv zapadnjih zemalja dolazi kasnije i s obziom na njeno politicko opredeljenje (potpredsednik Dveri od 2016-2019) nije slucajnost.
Jos jedan u nizu tekstova o nukleranoj energiji u Srbiji koji dolaze od bivsih i sadasnjih clanova pokreta Dveri, prvi je bio gospodin Miroslav Parović, a sad i profesorka Vujic, koja jos u delu teksta kaze da je potrebna depolitizacija kadra, a ocigledno lobira za jedan deo „sveta“ nasuprot drugog.
Najveci proizvodjac obogacenog uranijuma (onog koji se koristi kao gorivo) i jeste Rusija, ali iskljuciti jednu ili drugu stranu tako olako kao navedeno u tekstu je lobiranje, a ne objektivnost.
Hvala Radar-u i profesorki Vujic na tekstu, kao neko iz sveta energetike, apsolutno bih voleo da vidim nukelarnu elektranu u Srbiji, ali ne Oskarovoj.
Potpuno besmislen tekst. Mučno je koliko pojedinci mrze Srbiju i Srbe. Nisu svi članovi partija (vlasti i opozicije), ima ljudi koji rade svoj posao. Ima ljudi koji imaju puno znanja. Za izgradnju NE je potrebno samo da to želimo, ne verujte dušebrižnicima koji žele da nastavimo da se trujemo ugljem
Na pocetku da se osvrnem na njen tekst koji je vecinom objektivan i ukazuje na elementarne nedostatke i nepripremljenost koju mi kao drzava imamo za tehnologiju nuklearne energije – i slazem se u potpunosti. Imati nuklearnu elektranu je jako dug i ozbiljan put.
Njen zanimljiv doprinos lobiranja protiv zapadnjih zemalja dolazi kasnije i s obziom na njeno politicko opredeljenje (potpredsednica Dveri od 2016-2019) nije slucajnost.
Jos jedan u nizu tekstova o nukleranoj energiji u Srbiji koji dolaze od bivsih i sadasnjih clanova pokreta Dveri, prvi je bio gospodin Miroslav Parović, a sad i profesorka Vujic, koja jos u delu teksta kaze da je potrebna depolitizacija kadra, a ocigledno lobira za jedan deo „sveta“ nasuprot drugog.
Госпођа Вујић је светски експерт за нуклеарну енергију, која живи и ради у Сједињеним америчким државама, са свим могућим безбедносним сертификатима. Сврставати њу у руски лоби, без обзира на причу о Дверима, је невиђена глупост. Још већа је глупост коментарисати њено мишљење о области о којој већина не зна основне ствари. На жалост, по коментарима се види да свако има мишљење и задњицу.
Треба да будемо срећни што постоји таква особа и што је спремна да помогне Србији.
Jasmina Vujić, eminentan ekspert, piše pametno i nepristrasno. Na američkim univerzitetima ne gledaju se ideološka i politička opredeljenja profesora tehničkih i naučnih disciplina. Insinuacije o ideologiji i namerama profesorke Vujić u nekim komentarima dodatno pokazuju da smo, kao zajednica, nedorasli ozbiljnim poduhvatima.
Ja do sada nisam znao da je profesorka pristupila Dverima. To samo pokazuje da politički izbor ne zavisi od obrazovanja. Ali takođe pokazuje da gospođa Vujić ima izrazit nacionalni osećaj, čim je pristupila jednoj takvoj političkoj organizaciji. Shodno tome za očekivati je da je njen prilično pesimističan stav u pogledu nuklearne energetike u Srbiji motivisan opozicionom političkom orjentacijom u odnosu na vladajuću garnituru, a ne nedostatkom patriotskog osećaja.
Mnoga pitanja se postavljaju u odnosu na nuklearnu energetiku, a sve se gleda kroz prizmu kompetentnosti vladajuće garniture i sistema koji je ona uspostavila. Mislim da je to pogrešno jer je nuklearna energetika dugoročno strateško ptanje, a u slučaju Srbije i strateški interes. Prema kome bi i gospođa Vujić trebala da se orjentiše, a ne prema političkom izboru.
Čudni su podaci o vremenskim rokovima iznetim u tekstu. Naročito na primeru Slovenije. Čudno je da je u zemlji u kojoj se električna energija proizvodi u nuklearnoj elektrani Krško od 1983. potrebno 5 godina da se oformi regulatorno telo. Zar takva država već ne poseduje regulatorno telo, kao i kadrove ? Za izbor lokacije 5 godina. Iako je opšte poznato da se lokacija za izgradnju druge NE nalazi pored postojeće na istoj lokaciji u Krškom. Takođe se i model strateškog partnerstva u izgradnji nuklearne elektrane na primeru Krškog pokazao vrlo problematičnim jer su dve strane usled nesporazuma došle do arbitraže. Autorka negira Fransusku kao kredibilnog partnera. Iako je Francuska druga u svetu (posle SAD) po instalisanoj snazi u nuklearnim postrojenjima i ubedljivo prva po procentualnom učešću iz nuklearnih izvora u ukupnoj proizvodnji. Sama autorka teksta u intervjuu serijalu Nauka 50 navodi Francusku kao napredan primer u rešavanju nuklearnog otpada.
Ukidanje obrazovnih programa iz nuklearne tehnike je velika greška. Naravno posle stavljanja moratorijuma na razvoj nuklearne tehnike, država je školovanje kadrova za rad u inostranstvu smatrala bespotrebnim troškom. Da školovanje kadrova nije prekidano, pitanje razvoja nuklearne energetike moglo je biti pokrenuto još pre 20 godina i sada, ako već ne bi imali proizvodnju energije iz nuklearne elektrane, bili bismo mnogo bliži tome nego sada. Ovako smo izgubili 35 godina i sada je pitanje ne kako ćemo i sa kim ćemo, nego da li ćemo uopšte ikada razviti nuklearnu energetiku. A to nije nevažno pitanje.
Profesorka Jasmina Vujić bi mogla da bude na čelu obnove obrazovnog programa iz nuklearne tehnologije. Hoće li i od toga nekome nešto faliti ? Obrazovni program nije trebalo ukidati i profesor Slobodan Vukosavić predsednik Odbora za energetiku SANU stava je da odmah treba pokrenuti obnovu obrazovnog programa iz nuklearne tehnologije. Stručnjaci iz te oblasti su neophodni bez obzira da li posedujemo nuklearnu elektranu ili ne. Tim pre što se više nuklearnih postrojenja nalazi u našem okruženju.
Ako je motiv za večno odbacivanje nuklearne energetike zaštita od nuklearnog akcidenta, poništen je ovom činjenicom da se u okruženju Srbije nalazi nekoliko nuklearnih elektrana. Ispada da se štitimo od nas samih. Onda to nije pitanje da li hoćemo ili nećemo da imamo nuklearnu elektranu, već da ne verujemo da se u Srbiji išta može promeniti. A ovo nam je sasvim izvesno poslednji voz da zakoračimo u nuklearnu energetiku.
Mislim poštovana gospodo da će te morati od sada pa u buduće uvek za tako važna pitanja da raspišete referendum i čujete glas naroda
OVA ZEMLJA NIJE SAMO VAŠA
Na temu reaktora koje profesorka Vujić navodi da su danas dostupni ili ne a najviše u vezi toga da brzi i reaktori male snage još nisu komercijalno spremni.
U aprilu 2013. je njeno odelenje na univerzitetu Berkli u saradnju sa još nekoliko tela iz iste oblasti (Department of Nuclear Engineering, Berkeley Nuclear Research Center i Nuclear Science and Security Consortium) organizovalo projekciju dokumentarnog filma koji se tada tek pojavio, pod naslovom „Pandora’s Promise“ (https://en.wikipedia.org/wiki/Pandoras_Promise, https://www.imdb.com/title/tt1992193/). U ovom filmu se pojavljuju nekada veliki protivnici korišćenja nuklearne energije koji sada imaju drugačiji pogled na ovu temu.
U diskusiji koja je usledila posle filma, i profesorka Vujić i drugi prisutni profesori su pominjali da se dosta očekuje od novih generacija reaktora koje su tada bile u povoju, u provom redu da budu ekonomičnije (pominjana mogućnost recikliranja goriva) i bezbednije (da čak i u slučaju ozbiljnih otkaza npr. sistema za hlađenje ne dođe do havarije nego da reaktor pređe u inertno stanje).
Ako posle 11 godina od pominjanja novih rešenja u dizajnu reaktora, a o kojima se govorilo i na pomenutoj projekciji filma, profesorka Vujić kaže da još nema komercijlano dostupnih malih reaktora i to potkrepljuje detaljima o tome u kojim državama se radi na tu temu i kako u vezi sa time stvari stoje, bespredmetno je uzimati za ozbiljno obećanja ikoga iz državnog vrha, uključujući i aktuelnog predsednika, koji mogu da kažu bilo šta bilo kada bez ikakvih posledica po njih same.
Prvo pozdrav prof Vujic, konstatacije su skoro sve tacne. Moja generacija sa Tehnicke fizike je birala smer upravo u vreme incidenta u Cernobilu. Mi smo bili vrlo brojna generacija, tridesetak. Niko, koliko znam, nije otisao na Nuklearnu tehniku, jer nam je bilo jasno da tu posla biti nece. Cujem da je par fizicara sa PMFa otislo u inostrantvo (doktoriralo tamo) i da se bave nuklearnom kontrolom za medjunarodne organizacije. I oni su pred penzijom.
Mi smo zemlja koja je posle Cernobil debakla, pravilno shvativsi da nismo u stanju da rukujemo nuklearnim materijalom na bezbedan nacin, uvela moratorijum na koriscenje nuklearne energije. Time smo zastitili sebe, svoje zdravlje i zdravlje nase dece. To se nazalost potvrdilo i kasnije – kada Japanci nisu u stanju da sprece nuklearni debakl, sta mi mozemo da ocekujemo?
Skolovanje novih kadrova u toj oblasti zahteva najmanje 20 godina. Nije dovoljno proizvesti par generacija diplomiranih studenata, prakticna iskustva u tom polju zahtevaju dve decenije rada na postrojenjima koja mi nemamo.
Neku nadu daju istrazivanja koja Kinezi rade u vezi Torijumskih reaktora, ali to mora da se pokaze u praksi, i za to ce biti potrebno najmanje 10 godina da bi o time moglo eventualno ozbiljnije da se razgovara.
Ne direktno sa ovom temom, ali po pitanju rizika po narod zamlju i zdravlje, nezeljeni efekti nuklearnog incidenta su nistavni spram nezeljenih efekata biotehnoloskog incidenta, i po broju zrtava i po duzini trajanja. Pogotovo ako su u pitanju organizmi kakvi do sada nisu postojali u prirodi, sto je sustina takozvane sinteticke biologije koja se na mala vrata uvodi preko BIO4 programa. Da li nam to treba?
Nije stvar u tome da je nuklearna tehnika toliko nepredvidljiva da ni Japanci ne mogu da spreče nuklearni akcident. Akcident u Fukušimi nije neposredno posledica ljudskog faktora. Njemu su doprinele: 1.) velike prirodne katastrofe i 2.) Pogrešne odluke u izgradnji elektrane. Desio se razorni zemljotres od 9 stepeni Rihterove skale, koji je izazvao cunami visine 15 m. Ovo drugo se moglo desiti iz istog razloga zbog koga se dešava i u Srbiji. Prekinuto je napajanje elektrane spolja, komunikacije su prekinute, talas je poplavio elektranu jer je zaštitni zid bio vsine 7m, a cunami 15m. Pumpe za cirkulaciju vode, koja je hladila reaktore su bile poplavljene. Takođe i dizel generatori i baterije jer su bili postavljeni na pogrešno mesto. Sve je to dovelo do topljenja jezgara reaktora.
Da je to moglo da se spreči pokazalo se na elektrani u Onagavi. Samo 60 km severno od Fukušime. Onagava je bila bliže epicentru zemljotresa i zapljusnuo je isti talas cunamija od 15m. Međutim oni su radili istorijska istraživanja i pronašli su kamenove iz 9. i 16. veka na kojima su bili zabeleženi nivoi cunamija. Njihovi inženjeri su to proračunali i ustanovili da visina cunamija može da dostigne 15m. Izgradili su zaštitni zid te visine, koji je potpuno izdržao. O ovome je upravo govorila prof. Vujić u serijalu Nauka 50.
Pokazalo se da i oni koji su sinonim za tačnost mogu da pogreše. Nije važno gde se i ko radi, nego kako se radi. U ovom trenutku u svetu radi 440 nuklearnih reaktora u 30 zemalja. Među kojima su i Argentina, Jermenija, Rumunija, Bugarska. Češka, Slovačka, Indija, Pakistan, Iran, Meksiko. Nisu baš imena za sinonim uređenosti. Obrazovni program treba da se obnovi. Niko se nije rodio sa iskustvom. Pre početka gradnje niko nije imao iskustvo. Svi su morali da ga stiču negde drugde gde ga ima. Pa bi tako i mi, ako se odluka o izgradnji donese. Sve bi to bio deo šireg aranžmana sa strateškim partnerom.
Zar su Slovenci bolji od nas ? Oni kojima je sprksa vojska 1918. pomogla da imaju državu, koju sada imaju. Da bi nam vratili tako što su svim neslovencima oduzeli građanska prava devedesetih. Izigrali su i hrvatskog operatera kao zajedničkog partnera u nuklearnoj elektrani Krško. Ali oni su uređena i demokratska država, koja može da ima nuklearnu elektranu.
Nije stvar u tome da je nuklearna tehnika toliko nepredvidljiva da ni Japanci ne mogu da spreče nuklearni akcident. Akcident u Fukušimi nije neposredno posledica ljudskog faktora. Njemu su doprinele: 1.) velike prirodne katastrofe i 2.) Pogrešne odluke u izgradnji elektrane. Desio se razorni zemljotres od 9 stepeni Rihterove skale, koji je izazvao cunami visine 15 m. Ovo drugo se moglo desiti iz istog razloga zbog koga se dešava i u Srbiji. Prekinuto je napajanje elektrane spolja, komunikacije su prekinute, talas je poplavio elektranu jer je zaštitni zid bio vsine 7m, a cunami 15m. Pumpe za cirkulaciju vode, koja je hladila reaktore su bile poplavljene. Takođe i dizel generatori i baterije jer su bili postavljeni na pogrešno mesto. Sve je to dovelo do topljenja jezgara reaktora.
Da je to moglo da se spreči pokazalo se na elektrani u Onagavi. Samo 60 km severno od Fukušime. Onagava je bila bliže epicentru zemljotresa i zapljusnuo je isti talas cunamija od 15m. Međutim oni su radili istorijska istraživanja i pronašli su kamenove iz 9. i 16. veka na kojima su bili zabeleženi nivoi cunamija. Njihovi inženjeri su to proračunali i ustanovili da visina cunamija može da dostigne 15m. Izgradili su zaštitni zid te visine, koji je potpuno izdržao. O ovome je upravo govorila prof. Vujić u serijalu Nauka 50.
Pokazalo se da i oni koji su sinonim za tačnost mogu da pogreše. Nije važno gde se i ko radi, nego kako se radi. U ovom trenutku u svetu radi 440 nuklearnih reaktora u 30 zemalja. Među kojima su i Argentina, Jermenija, Rumunija, Bugarska. Češka, Slovačka, Indija, Pakistan, Iran, Meksiko. Nisu baš imena za sinonim uređenosti. Obrazovni program treba da se obnovi. Niko se nije rodio sa iskustvom. Pre početka gradnje niko nije imao iskustvo. Svi su morali da ga stiču negde drugde gde ga ima. Pa bi tako i mi, ako se odluka o izgradnji donese. Sve bi to bio deo šireg aranžmana sa strateškim partnerom.
Zar su Slovenci bolji od nas ? Oni kojima je sprksa vojska 1918. pomogla da imaju državu, koju sada imaju. Da bi nam vratili tako što su svim neslovencima oduzeli građanska prava devedesetih. Izigrali su i hrvatskog operatera kao zajedničkog partnera u nuklearnoj elektrani Krško. Ali su oni uređena i demokratska država, koja može da ima nuklearnu elektranu.
Gde to u Srbiji sa ne sposobnim
kadrovima,kupljenim diplomama,zaposlenjima preko stranke i slicno.Ne dao bog da dodje do bilo kakve havarije,pocrkali bismo od radijacije.
Pri tome bi nas politicari ubedjivali da je sve OK preko video linka negde sa Kariba.Mi nemamo osnovnu putnu infrastrukturu izmedju malih gradova a da razmisljamo o nuklearnoj elektrani.
Problem je rešiv: otvoriće se privatni fakultet za nuklearnu fiziku i eto kadrova za godinu dana a taj međuperiod premostiće se kupovinom diploma.
Kuku nama i ovako a tek sa tim diplomama. Dali ste im ideju.
Jasno precizno i koncizno, veliko hvala za pravu informaciju
Šta sada imaju da kažu oni koji su uspeli i nakovanj da pokvare?
CIlj ove price je da se Srbija beskonacno veze za Rusiju, tako sto ce uzeti ogroman kredit i dati njenoj atomskoj industriji da gradi reaktor, koji ce potom zahtevati iskljucivo rusko gorivo itd. Takve se energetske zavisnosti zemlja velicine Srbije nikada ne moze resiti. Radi se o 10-20 milijardi dolara i monopolistickoj poziciji sto se tice izgradnje, goriva, upotrebe i odrzavanja. Domaci strucnjaci tu apsolutno nisu potrebni, sto manje znanja u zemlji to bolje za (ruske) atomske interese.
Koliko sam video zena radi u Ameici, zasto bi lobirala za Rusiju.
Niko ni ne misli da će neko ko ne ume kaldrmu da postavi da izgradi nuklearnu elektranu. No, „uvoz“ tuđeg nuklearnog otpada je sasvim po meri mentalnih sposobnosti i stanja pomenutih.
Tacno.
Politička priča za lakoverne i naivne.
Neko zeli da nas pretvori u nuklearnu deponiju Evrope.
NIJE TAČNO….Grčić je dokazao da moze da upravlja energetskim sistemom. Mislim da ce kao istaknuti clan SNS-a biti odličan rukovodilac.
Ja odoh za Australiju.
AI generisane ilustracije koje idu uz ovaj tekst su bas bezveze, napravite bolje, inace ostacete bez citalaca 🙂
a da pročitaš možda ispod nekih od njih ko je autor fotografije?
Svaka cast profesorka, jos da nam se jave biolozi, mikrobiolozi i strucnjaci da objasne, kako i koliko smo izgubili i nazadovali sa Torlakom. Cije sve vakcine se uvoze. Naravno da nemamo poverenja u ovu drzavu.
Profesorice Jasnima, niste razumeli sustinu. Gradnja nukleraki je samo maska i pokrivalica. Srbija ce biti kanta za odlaganje nuklearnog otpada kojim ce upravljati sega – mega giga diplomci sa Oskarove akademije za talente.
Srbija apsolutno NEMA nikakve kapacitete ni tehnološko-tehnicki potencijal ni za rešenje u svim civilizovanim i normalnim državama najobicnijih KOMUNALNIH deponija ,koje su svuda oko nas,na stotine,
stotine i stotine njih…i već decenjama i decenijama slušamo iste prazne priče.
Srbija apsolutno NEMA nikakve kapacitete ni tehnološko-tehnicki potencijal da reši
DEPOPNIJE OPASNOG OTPADA koje traze mnogo STTROZIJE standarde bezbednosti od komunalnih deponija.
Srbija NI U SNU NEMA nema nikakve kapacitete i tehničko -tehnološki potencijal xa reši. ni DEPONIJE NUKLEARNOG OTPADA…
a kamo li probleme realizacije građena ,koriščenja i bezbednosti NUKLEARNIH ELEKTRANA…
Nestvarna i u Evropi u drugoj polovini 20.veka i već proteklom delu 21.veka jos nevidena BESMISLENOST I APSURDNOST u Srbiji potpuno zarobljenoj najstrozije kontrolisanim medijima postaje najnormalnija stvar i svakodnevnica.
Srbija vise ne zna ni ono sto je odavno znala, pa uvozi.strane konsaltere da vode EPS …
Šta je sledeče…posle svega ovog,letećih taksija,EXPO,..
i jos mnogo, mnogo toga ranije…?
Kosmički brod ,,Srbija,,
projektovan i proizveden u Srbiji
sa 17 srpskih astronauta
za planetu Jupiter ?
. . .najpre da formiraju državno telo da „udari temelje“ po ovoj temi, a da u njemu bude PROVERENI KADAR kao na pr : naš trenutni ambasador u SAD, Djurić, pa Gašić, pa Vulin, pa Grčić, pa Mona, pa Krkobabić i sin, pa Rističević, pa dr onaj iz bosne itd, itd, znači nijesu problem kadrovi, ima Srbija kadrova, . . .😎
Na čelu regulatornog tela, gde je Maja Gojković predsednica UO sedi čovek koji je u 48. ‘dobio’ diplomu nepostojećeg Fakulteta za pravnike i ekonomiste na rukovodećim položajima.
I on nam kroji kapu
Na pocetku da se osvrnem na njen tekst koji je vecinom objektivan i ukazuje na elementarne nedostatke i nepripremljenost koju mi kao drzava imamo za tehnologiju nuklearne energije – i slazem se u potpunosti. Imati nuklearnu elektranu je jako dug i ozbiljan put.
Njen zanimljiv doprinos lobiranja protiv zapadnjih zemalja dolazi kasnije i s obziom na njeno politicko opredeljenje (potpredsednik Dveri od 2016-2019) nije slucajnost.
Jos jedan u nizu tekstova o nukleranoj energiji u Srbiji koji dolaze od bivsih i sadasnjih clanova pokreta Dveri, prvi je bio gospodin Miroslav Parović, a sad i profesorka Vujic, koja jos u delu teksta kaze da je potrebna depolitizacija kadra, a ocigledno lobira za jedan deo „sveta“ nasuprot drugog.
Najveci proizvodjac obogacenog uranijuma (onog koji se koristi kao gorivo) i jeste Rusija, ali iskljuciti jednu ili drugu stranu tako olako kao navedeno u tekstu je lobiranje, a ne objektivnost.
Hvala Radar-u i profesorki Vujic na tekstu, kao neko iz sveta energetike, apsolutno bih voleo da vidim nukelarnu elektranu u Srbiji, ali ne Oskarovoj.
Potpuno besmislen tekst. Mučno je koliko pojedinci mrze Srbiju i Srbe. Nisu svi članovi partija (vlasti i opozicije), ima ljudi koji rade svoj posao. Ima ljudi koji imaju puno znanja. Za izgradnju NE je potrebno samo da to želimo, ne verujte dušebrižnicima koji žele da nastavimo da se trujemo ugljem
aj’ pročitaj još jednom tekst
Na pocetku da se osvrnem na njen tekst koji je vecinom objektivan i ukazuje na elementarne nedostatke i nepripremljenost koju mi kao drzava imamo za tehnologiju nuklearne energije – i slazem se u potpunosti. Imati nuklearnu elektranu je jako dug i ozbiljan put.
Njen zanimljiv doprinos lobiranja protiv zapadnjih zemalja dolazi kasnije i s obziom na njeno politicko opredeljenje (potpredsednica Dveri od 2016-2019) nije slucajnost.
Jos jedan u nizu tekstova o nukleranoj energiji u Srbiji koji dolaze od bivsih i sadasnjih clanova pokreta Dveri, prvi je bio gospodin Miroslav Parović, a sad i profesorka Vujic, koja jos u delu teksta kaze da je potrebna depolitizacija kadra, a ocigledno lobira za jedan deo „sveta“ nasuprot drugog.
A Radar, sto bas fotografije kao da je nuklearna energija = apkolapisa?
Госпођа Вујић је светски експерт за нуклеарну енергију, која живи и ради у Сједињеним америчким државама, са свим могућим безбедносним сертификатима. Сврставати њу у руски лоби, без обзира на причу о Дверима, је невиђена глупост. Још већа је глупост коментарисати њено мишљење о области о којој већина не зна основне ствари. На жалост, по коментарима се види да свако има мишљење и задњицу.
Треба да будемо срећни што постоји таква особа и што је спремна да помогне Србији.
Jasmina Vujić, eminentan ekspert, piše pametno i nepristrasno. Na američkim univerzitetima ne gledaju se ideološka i politička opredeljenja profesora tehničkih i naučnih disciplina. Insinuacije o ideologiji i namerama profesorke Vujić u nekim komentarima dodatno pokazuju da smo, kao zajednica, nedorasli ozbiljnim poduhvatima.
Ja do sada nisam znao da je profesorka pristupila Dverima. To samo pokazuje da politički izbor ne zavisi od obrazovanja. Ali takođe pokazuje da gospođa Vujić ima izrazit nacionalni osećaj, čim je pristupila jednoj takvoj političkoj organizaciji. Shodno tome za očekivati je da je njen prilično pesimističan stav u pogledu nuklearne energetike u Srbiji motivisan opozicionom političkom orjentacijom u odnosu na vladajuću garnituru, a ne nedostatkom patriotskog osećaja.
Mnoga pitanja se postavljaju u odnosu na nuklearnu energetiku, a sve se gleda kroz prizmu kompetentnosti vladajuće garniture i sistema koji je ona uspostavila. Mislim da je to pogrešno jer je nuklearna energetika dugoročno strateško ptanje, a u slučaju Srbije i strateški interes. Prema kome bi i gospođa Vujić trebala da se orjentiše, a ne prema političkom izboru.
Čudni su podaci o vremenskim rokovima iznetim u tekstu. Naročito na primeru Slovenije. Čudno je da je u zemlji u kojoj se električna energija proizvodi u nuklearnoj elektrani Krško od 1983. potrebno 5 godina da se oformi regulatorno telo. Zar takva država već ne poseduje regulatorno telo, kao i kadrove ? Za izbor lokacije 5 godina. Iako je opšte poznato da se lokacija za izgradnju druge NE nalazi pored postojeće na istoj lokaciji u Krškom. Takođe se i model strateškog partnerstva u izgradnji nuklearne elektrane na primeru Krškog pokazao vrlo problematičnim jer su dve strane usled nesporazuma došle do arbitraže. Autorka negira Fransusku kao kredibilnog partnera. Iako je Francuska druga u svetu (posle SAD) po instalisanoj snazi u nuklearnim postrojenjima i ubedljivo prva po procentualnom učešću iz nuklearnih izvora u ukupnoj proizvodnji. Sama autorka teksta u intervjuu serijalu Nauka 50 navodi Francusku kao napredan primer u rešavanju nuklearnog otpada.
Ukidanje obrazovnih programa iz nuklearne tehnike je velika greška. Naravno posle stavljanja moratorijuma na razvoj nuklearne tehnike, država je školovanje kadrova za rad u inostranstvu smatrala bespotrebnim troškom. Da školovanje kadrova nije prekidano, pitanje razvoja nuklearne energetike moglo je biti pokrenuto još pre 20 godina i sada, ako već ne bi imali proizvodnju energije iz nuklearne elektrane, bili bismo mnogo bliži tome nego sada. Ovako smo izgubili 35 godina i sada je pitanje ne kako ćemo i sa kim ćemo, nego da li ćemo uopšte ikada razviti nuklearnu energetiku. A to nije nevažno pitanje.
Profesorka Jasmina Vujić bi mogla da bude na čelu obnove obrazovnog programa iz nuklearne tehnologije. Hoće li i od toga nekome nešto faliti ? Obrazovni program nije trebalo ukidati i profesor Slobodan Vukosavić predsednik Odbora za energetiku SANU stava je da odmah treba pokrenuti obnovu obrazovnog programa iz nuklearne tehnologije. Stručnjaci iz te oblasti su neophodni bez obzira da li posedujemo nuklearnu elektranu ili ne. Tim pre što se više nuklearnih postrojenja nalazi u našem okruženju.
Ako je motiv za večno odbacivanje nuklearne energetike zaštita od nuklearnog akcidenta, poništen je ovom činjenicom da se u okruženju Srbije nalazi nekoliko nuklearnih elektrana. Ispada da se štitimo od nas samih. Onda to nije pitanje da li hoćemo ili nećemo da imamo nuklearnu elektranu, već da ne verujemo da se u Srbiji išta može promeniti. A ovo nam je sasvim izvesno poslednji voz da zakoračimo u nuklearnu energetiku.
Mislim poštovana gospodo da će te morati od sada pa u buduće uvek za tako važna pitanja da raspišete referendum i čujete glas naroda
OVA ZEMLJA NIJE SAMO VAŠA
Na temu reaktora koje profesorka Vujić navodi da su danas dostupni ili ne a najviše u vezi toga da brzi i reaktori male snage još nisu komercijalno spremni.
U aprilu 2013. je njeno odelenje na univerzitetu Berkli u saradnju sa još nekoliko tela iz iste oblasti (Department of Nuclear Engineering, Berkeley Nuclear Research Center i Nuclear Science and Security Consortium) organizovalo projekciju dokumentarnog filma koji se tada tek pojavio, pod naslovom „Pandora’s Promise“ (https://en.wikipedia.org/wiki/Pandoras_Promise, https://www.imdb.com/title/tt1992193/). U ovom filmu se pojavljuju nekada veliki protivnici korišćenja nuklearne energije koji sada imaju drugačiji pogled na ovu temu.
U diskusiji koja je usledila posle filma, i profesorka Vujić i drugi prisutni profesori su pominjali da se dosta očekuje od novih generacija reaktora koje su tada bile u povoju, u provom redu da budu ekonomičnije (pominjana mogućnost recikliranja goriva) i bezbednije (da čak i u slučaju ozbiljnih otkaza npr. sistema za hlađenje ne dođe do havarije nego da reaktor pređe u inertno stanje).
Ako posle 11 godina od pominjanja novih rešenja u dizajnu reaktora, a o kojima se govorilo i na pomenutoj projekciji filma, profesorka Vujić kaže da još nema komercijlano dostupnih malih reaktora i to potkrepljuje detaljima o tome u kojim državama se radi na tu temu i kako u vezi sa time stvari stoje, bespredmetno je uzimati za ozbiljno obećanja ikoga iz državnog vrha, uključujući i aktuelnog predsednika, koji mogu da kažu bilo šta bilo kada bez ikakvih posledica po njih same.
Prvo pozdrav prof Vujic, konstatacije su skoro sve tacne. Moja generacija sa Tehnicke fizike je birala smer upravo u vreme incidenta u Cernobilu. Mi smo bili vrlo brojna generacija, tridesetak. Niko, koliko znam, nije otisao na Nuklearnu tehniku, jer nam je bilo jasno da tu posla biti nece. Cujem da je par fizicara sa PMFa otislo u inostrantvo (doktoriralo tamo) i da se bave nuklearnom kontrolom za medjunarodne organizacije. I oni su pred penzijom.
Mi smo zemlja koja je posle Cernobil debakla, pravilno shvativsi da nismo u stanju da rukujemo nuklearnim materijalom na bezbedan nacin, uvela moratorijum na koriscenje nuklearne energije. Time smo zastitili sebe, svoje zdravlje i zdravlje nase dece. To se nazalost potvrdilo i kasnije – kada Japanci nisu u stanju da sprece nuklearni debakl, sta mi mozemo da ocekujemo?
Skolovanje novih kadrova u toj oblasti zahteva najmanje 20 godina. Nije dovoljno proizvesti par generacija diplomiranih studenata, prakticna iskustva u tom polju zahtevaju dve decenije rada na postrojenjima koja mi nemamo.
Neku nadu daju istrazivanja koja Kinezi rade u vezi Torijumskih reaktora, ali to mora da se pokaze u praksi, i za to ce biti potrebno najmanje 10 godina da bi o time moglo eventualno ozbiljnije da se razgovara.
Ne direktno sa ovom temom, ali po pitanju rizika po narod zamlju i zdravlje, nezeljeni efekti nuklearnog incidenta su nistavni spram nezeljenih efekata biotehnoloskog incidenta, i po broju zrtava i po duzini trajanja. Pogotovo ako su u pitanju organizmi kakvi do sada nisu postojali u prirodi, sto je sustina takozvane sinteticke biologije koja se na mala vrata uvodi preko BIO4 programa. Da li nam to treba?
Nije stvar u tome da je nuklearna tehnika toliko nepredvidljiva da ni Japanci ne mogu da spreče nuklearni akcident. Akcident u Fukušimi nije neposredno posledica ljudskog faktora. Njemu su doprinele: 1.) velike prirodne katastrofe i 2.) Pogrešne odluke u izgradnji elektrane. Desio se razorni zemljotres od 9 stepeni Rihterove skale, koji je izazvao cunami visine 15 m. Ovo drugo se moglo desiti iz istog razloga zbog koga se dešava i u Srbiji. Prekinuto je napajanje elektrane spolja, komunikacije su prekinute, talas je poplavio elektranu jer je zaštitni zid bio vsine 7m, a cunami 15m. Pumpe za cirkulaciju vode, koja je hladila reaktore su bile poplavljene. Takođe i dizel generatori i baterije jer su bili postavljeni na pogrešno mesto. Sve je to dovelo do topljenja jezgara reaktora.
Da je to moglo da se spreči pokazalo se na elektrani u Onagavi. Samo 60 km severno od Fukušime. Onagava je bila bliže epicentru zemljotresa i zapljusnuo je isti talas cunamija od 15m. Međutim oni su radili istorijska istraživanja i pronašli su kamenove iz 9. i 16. veka na kojima su bili zabeleženi nivoi cunamija. Njihovi inženjeri su to proračunali i ustanovili da visina cunamija može da dostigne 15m. Izgradili su zaštitni zid te visine, koji je potpuno izdržao. O ovome je upravo govorila prof. Vujić u serijalu Nauka 50.
Pokazalo se da i oni koji su sinonim za tačnost mogu da pogreše. Nije važno gde se i ko radi, nego kako se radi. U ovom trenutku u svetu radi 440 nuklearnih reaktora u 30 zemalja. Među kojima su i Argentina, Jermenija, Rumunija, Bugarska. Češka, Slovačka, Indija, Pakistan, Iran, Meksiko. Nisu baš imena za sinonim uređenosti. Obrazovni program treba da se obnovi. Niko se nije rodio sa iskustvom. Pre početka gradnje niko nije imao iskustvo. Svi su morali da ga stiču negde drugde gde ga ima. Pa bi tako i mi, ako se odluka o izgradnji donese. Sve bi to bio deo šireg aranžmana sa strateškim partnerom.
Zar su Slovenci bolji od nas ? Oni kojima je sprksa vojska 1918. pomogla da imaju državu, koju sada imaju. Da bi nam vratili tako što su svim neslovencima oduzeli građanska prava devedesetih. Izigrali su i hrvatskog operatera kao zajedničkog partnera u nuklearnoj elektrani Krško. Ali oni su uređena i demokratska država, koja može da ima nuklearnu elektranu.
Nije stvar u tome da je nuklearna tehnika toliko nepredvidljiva da ni Japanci ne mogu da spreče nuklearni akcident. Akcident u Fukušimi nije neposredno posledica ljudskog faktora. Njemu su doprinele: 1.) velike prirodne katastrofe i 2.) Pogrešne odluke u izgradnji elektrane. Desio se razorni zemljotres od 9 stepeni Rihterove skale, koji je izazvao cunami visine 15 m. Ovo drugo se moglo desiti iz istog razloga zbog koga se dešava i u Srbiji. Prekinuto je napajanje elektrane spolja, komunikacije su prekinute, talas je poplavio elektranu jer je zaštitni zid bio vsine 7m, a cunami 15m. Pumpe za cirkulaciju vode, koja je hladila reaktore su bile poplavljene. Takođe i dizel generatori i baterije jer su bili postavljeni na pogrešno mesto. Sve je to dovelo do topljenja jezgara reaktora.
Da je to moglo da se spreči pokazalo se na elektrani u Onagavi. Samo 60 km severno od Fukušime. Onagava je bila bliže epicentru zemljotresa i zapljusnuo je isti talas cunamija od 15m. Međutim oni su radili istorijska istraživanja i pronašli su kamenove iz 9. i 16. veka na kojima su bili zabeleženi nivoi cunamija. Njihovi inženjeri su to proračunali i ustanovili da visina cunamija može da dostigne 15m. Izgradili su zaštitni zid te visine, koji je potpuno izdržao. O ovome je upravo govorila prof. Vujić u serijalu Nauka 50.
Pokazalo se da i oni koji su sinonim za tačnost mogu da pogreše. Nije važno gde se i ko radi, nego kako se radi. U ovom trenutku u svetu radi 440 nuklearnih reaktora u 30 zemalja. Među kojima su i Argentina, Jermenija, Rumunija, Bugarska. Češka, Slovačka, Indija, Pakistan, Iran, Meksiko. Nisu baš imena za sinonim uređenosti. Obrazovni program treba da se obnovi. Niko se nije rodio sa iskustvom. Pre početka gradnje niko nije imao iskustvo. Svi su morali da ga stiču negde drugde gde ga ima. Pa bi tako i mi, ako se odluka o izgradnji donese. Sve bi to bio deo šireg aranžmana sa strateškim partnerom.
Zar su Slovenci bolji od nas ? Oni kojima je sprksa vojska 1918. pomogla da imaju državu, koju sada imaju. Da bi nam vratili tako što su svim neslovencima oduzeli građanska prava devedesetih. Izigrali su i hrvatskog operatera kao zajedničkog partnera u nuklearnoj elektrani Krško. Ali su oni uređena i demokratska država, koja može da ima nuklearnu elektranu.
Gde to u Srbiji sa ne sposobnim
kadrovima,kupljenim diplomama,zaposlenjima preko stranke i slicno.Ne dao bog da dodje do bilo kakve havarije,pocrkali bismo od radijacije.
Pri tome bi nas politicari ubedjivali da je sve OK preko video linka negde sa Kariba.Mi nemamo osnovnu putnu infrastrukturu izmedju malih gradova a da razmisljamo o nuklearnoj elektrani.