Između buncanja o medijima koji pričaju da su mu deca hologrami i neodređenim ljudima koji su mu tri puta tražili nekakav seksualni čin (ako pitate Večernje novosti, to se zove „Vučić razobličio licemerje EU o slobodi medija“), predsednik Srbije je veoma zbunjenom ambasadoru EU prošlog meseca izneo i nešto što liči na argument. Pritisci na medije ne postoje, jer on sam nikada nije tužio novinare koji su o njemu iznosili „najgore laži“. A to je valjda važno jer je, kako je podsetio prošle nedelje u još neprijatnijem „razgovoru“ sa novinarem N1 Mladenom Savatovićem, i on „neki nadležni organ“.
U godišnjem izveštaju Evropske komisije o Srbiji, koji je ambasador Andreas fon Bekerat bezuspešno pokušao da prezentuje predsedniku, eksplicitno je konstatovano nazadovanje u oblasti slobode izražavanja i jednako nedvosmisleno zahtevano od visokih zvaničnika da prestanu sa verbalnim napadima na novinare, kao i da se brzo reaguje na sve slučajeve pretnji i nasilja. Ipak, uprkos obećanju da će Srbija, kao „ozbiljna i odgovorna zemlja“ pažljivo razmotriti izveštaj, već je jasno da od toga nije bilo ništa.
Prema evidenciji Slavko Ćuruvija fondacije, baš takvih verbalnih napada bilo je 154 u novembru (tek devet manje nego u oktobru) i samo je poslanik SNS-a Nebojša Bakarec uspeo da u njihovoj učestalosti nadmaši drugoplasiranog Vučića. Istovremeno, mediji su optuživani da su ispostave stranih agentura, pogoni mržnje, štabovi terorističkih organizacija, sredstva za urušavanje države… Što ni kvalitativno nije ništa bolje od etiketa iz prethodnih meseci, kada su ih državnici nazivali fašističkim smećem ili mrziteljima Srbije. Iz tog beskrajnog niza kleveta, verovatno najozbiljnija je izjava ministra Darka Glišića povodom oružanog napada ispred Narodne skupštine da je „ta mračna medijska kuhinja kriminalca Šolaka i svih onih koji su kreatori obojene revolucije stvorila jednu atmosferu da je potpuno normalno ubiti nekog ko drugačije misli“.
Kakvu atmosferu su stvorili takvi nastupi funkcionera napredne stranke, najbolje pokazuje statistika evropskog projekta Mapiranja medijskih sloboda po kome je ove godine ubedljivo najviše slučajeva napada na novinare i sprečavanja da rade svoj posao zabeleženo u Srbiji – gotovo dvostruko više nego u ratom pogođenoj Ukrajini. I neće biti da je slučajnost da je preko pedeset pretnji i napada bilo usmereno upravo na novinare iz te „mračne medijske kuhinje“, odnosno N1, Nove, Danasa i Radara i da nijedan od njih nije rasvetljen, iako ni ostali nezavisni mediji nisu uživali nikakvu institucionalnu zaštitu.
Čak ni kada je napad došao od jedne strane službe, na šta bi se od države koja toliko voli da se predstavlja kao „nezavisna i suverena“ očekivala snažna reakcija. Ali nije je bilo kada je Spoljna obaveštajna služba Rusije objavila spisak medija koji pripremaju „srpski Majdan“ i „ispiraju mozak srpske omladine“, na kome su se našli FoNet, Vreme i više lokalnih redakcija. Uključujući Storyteller, čiju je urednicu u ponedeljak žandarmerija „zarad njene bezbednosti“ držala zatočenu u krugu sa još dvadesetak građana Bačke Palanke, da se ne bi slučajno neko od njih približio Vučiću ili predsedniku Slovačke.
Ali da li EU može da učini išta, sada kada je pribeležila sve probleme sa kojima se suočava novinarstvo u Srbiji?
„Kada smo, nakon posete Srbiji, u okviru platforme Media Freedom Rapid Response napisali izveštaj u kome smo preporučili EU da razmotri zamrzavanje pregovora o poglavlju 23 dok se ne obezbede medijske slobode i bezbednost novinara, nekoliko dana kasnije je Ursula fon der Lajen odobrila neku finansijsku pomoć. Čini mi se da je kada je Hrvatska ulazila u EU bilo više uslovljavanja, a takođe je na svim nivoima postojala iskrena želja za pristupanjem, dok ljudi koji upravljaju vašom zemljom malo bi, malo ne bi, po potrebi. Ali, sve i da je ta želja jaka, nema više te snage i nema tih mehanizama kojima Evropa, oslabljena sukobima, može pritisnuti jednog Aleksandra Vučića. Novi ciklus izbora Saveta REM-a je to potvrdio, gde nisu otklonjene nepravilnosti uprkos svim usaglašenim pritiscima i razgovorima jer nema prave političke volje. A kako ćemo onda očekivati da se zaštiti Vuk Cvijić? Kako ćemo očekivati da se zaštite kolege i koleginice iz N1, kad ih targetiraju upravo Aleksandar Vučić, Ana Brnabić i ostali. I cilj im je da ućutkaju ono malo slobodnih glasova koji su uspeli preživeti i koji se odupiru pritiscima“, kaže predsednica Evropske federacije novinara Maja Sever.
Posledice takvog targetiranja sa vrha države osećaju se kroz sve institucije, pa je tako na prijavu zbog nazivanja televizija N1 i Nova S „NDH1“ i „Nova SS“ od strane Siniše Vučinića na Studiju B, čiji voditelj nije reagovao, stručna služba REM-a odgovorila da je to puki „sud o uređivačkom delovanju“. Štaviše, da takve kvalifikacije „nisu imale za cilj da izazovu, niti su izazvale nasilje protiv podnosioca prijave“. Potpuno u skladu sa reagovanjem policije na primer takvog, po REM-u nepostojećeg nasilja, kada je stanovnik Ćacilenda nedavno razbio kameru N1. Već prisutni službenici MUP-a odlučili su da ne preduzmu ništa dok ne dođe druga ekipa, a kada je stigla, poručili su novinarima da ipak odšetaju u policijsku stanicu i tamo prijave slučaj.
Tužilac Branko Stamenković je izneo podatak o zabrinjavajućem porastu broja prijava – četiri puta više fizičkih napada nego prošle godine – i prepoznao teret odgovornosti za suočavanje sa takvom situacijom
I ne radi se o izolovanom incidentu – NUNS je od marta zabeležio još 18 slučajeva neadekvatnog reagovanja ili potpunog nereagovanja policije u situacijama kada je svedočila napadima na novinare, a još više zabrinjava broj od 54 slučaja u kojima je policija fizički napala novinare, neosnovano ih privodila ili neprimereno legitimisala.
„Postoji par slučajeva u kojima deluje da u Sektoru unutrašnje kontrole (SUK) jesu ozbiljno shvatili naše prijave i preneli nadležnost na tužilaštvo zato što sumnjaju da ima elemenata zlostavljanja od strane službenika policije. Ipak, SUK uglavnom prenosi postupanje na područne policijske jedinice, pa tako imamo situacije da recimo žandarmerija obustavi postupak jer nije uspela da utvrdi identitet policajca koji je to počinio. Što je nemoguće, oni u svakom momentu znaju ko se u kom delu grada kreće, koja je to jedinica, ko komanduje… Policija očigledno stoji iza nasilnih policajaca, ali treba istrajati jer smo primetili da im smeta da se takve pritužbe podnose, zato što to ostaje upisano i sutra postoji mogućnost da i ti inspektori iz SUK-a odgovaraju zbog toga što postupak nisu vodili kako treba“, kaže Rade Đurić, pravnik NUNS-a.
Ono što daje izvesnu nadu jesu signali koji stižu iz tužilaštva. Iako ni njihovi problemi u radu nisu novi (prošle godine policija nije postupila po nalogu tužilaštva u više od polovine slučajeva ugrožavanja bezbednosti novinara), barem su spremniji o tome da govore. Tako je tužilac Vrhovnog javnog tužilaštva Branko Stamenković prošle nedelje izneo podatak o zabrinjavajućem porastu broja prijava (čak četiri puta više fizičkih napada nego prošle godine) i prepoznao teret odgovornosti za suočavanje sa takvom situacijom.
„Očigledno je da postoji sukob Vrhovnog tužilaštva sa izvršnom vlašću i da oni preduzimaju neke korake. Lično ću im pružiti podršku, a to znači da ćemo podnositi više prijava i dostavljati dokaze u meri u kojoj možemo, iako se plašim da izvršna vlast i dalje može da se dogovori sa njima, a mi opet budemo izigrani. Ali na nama je da vršimo pritisak jer se pojavljuje sve više pojedinačnih tužilaca koji su slobodniji u svom postupanju i spremni da se obračunavaju sa predstavnicima vlasti, pogotovo sa policijom koja u velikom broju slučajeva namerno ne želi da prikupi dokaze i informacije potrebne tužiocima da uopšte oforme predmete“, kaže Đurić.
Ali biće neophodno i da se pređe put od dobre volje da optužnica i kažnjavanja (ovogodišnji bilans je 117 prijava, a samo dve presude) jer trenutna situacija je takva da je Milan Jovanović iz Žig infoa ocenio da je znatno teže nego pre sedam godina, kada mu je zbog obavljanja novinarskog posla zapaljena kuća.
