Apelacioni sud u Kragujevcu nedavno je stavio tačku na višegodišnje suđenje dvojici optuženih za ekploziju u fabrici „Milan Blagojević Namenska“ u Lučanima u kojoj su, 14. jula 2017, poginula dvojica radnika tog preduzeća, Milomir Milivojević i Milojko Ignjatović. Pravosnažnim sudskim rešenjem bivši rukovodilac pogona Raketna goriva Vladimir Lončarević oslobođen je optužbe, dok je ondašnjem rukovodiocu Sektora bezbednosti i zaštite na radu Tomi Spajiću kazna smanjena za tri na dve godine zatvora. Obojica su, prethodno, u Osnovom sudu u Ivanjici bili osuđeni na po tri godine zatvora. Prvooptuženi u ovom slučaju, trodecenijski generalni direktor fabrike iz Lučana, Radoš Milovanović preminuo je pre tri godine.
Pravni punomoćnik porodice poginulog radnika Milomira Milivojevića, advokat Vladimir Todorić, ustvrdio je nakon izricanja presude Apelacionog suda u Kragujevcu da je taj sudski postupak, započet još 2019, bio prevelik zalogaj za srpsko pravosuđe. On je ocenio da je presuda Apelacije „solomonska pravda“, odnosno da nije pravda, jer je „selektivna, delimična, trgovačka i da ostavlja gorak ukus u ustima“. Otac stradalog Milomira, Milovan Milivojević, kazao je da je presuda Apelacionog suda u Kragujevcu „bruka i sramota“ i da je „ogledalo Srbije Aleksandra Vučića“. Poručio je da ne želi da se u Lučanima i bilo gde na svetu dogodi ono što se njemu i njegovoj porodici dogodilo 14. jula 2017, ali je podsetio da je u lučanskoj fabrici baruta i raketnog goriva do sada poginulo više od 20 radnika.
Crna statistika
Prema zvaničnim informacijana, međutim, u fabrici „Milan Blagojević“ u Lučanima, od 1949, kada je osnovana, do 2017, poginula su ukupno 32 radnika, od čega 21 tokom 28-godišnjeg direktorskog mandata u međuvremenu preminulog Radoša Milovanovića. Čak 18 radnika i radnica poginulo je na radnom mestu od 1995. do 2017.
Povređenih je mnogo više, ne samo u „Milanu Blagojeviću“, već i u ostalim domaćim vojnim fabrikama, ali se tačan broj, zbog skrivanja informacija, pouzdano ne zna. Ono što se zna jeste da su za manje od godinu i po dana, preciznije tokom prošle godine i u prvih pet meseci ove u četiri fabrike, u Krušiku iz Valjeva, „Milanu Blagojeviću“ u Lučanima, Ede pro u Leštanima i Trajalu iz Kruševca poginula dvojica, a povređeno još 28 radnika, od kojih je najmanje trećina zadobila teške povrede.
Poslednji akcident dogodio se prošlog petka u Krušiku, kad je u Kapislani te fabrike, u ranim jutarnjim satima, u eksploziji detonatora povređeno sedmoro valjevskih oružara. Bila je to peta po redu eksplozija u Krušiku u poslednje dve godine. Izvori Radara iz Krušika osnovano pretpostavljaju da je učestalost eksplozija u toj fabrici u poslednje dve-tri godine, gotovo izvesno, u vezi sa pojačanim izvozom Krušikovih mina, granata i raketa u Ukrajinu, koji preko posrednika iz Turske, Češke, Poljske, Bugarske i još nekih zemalja organizuju državno preduzeće Jugoimport SDPR, a još više privatni trgovci oružjem, bliski režimu SNS-a i Aleksandru Vučiću. Pre svih firme koje kontroliše Slobodan Tešić i njegova kćerka. Porodica Tešić uspela je, uz pomoć vlasti, da iz oružarskog biznisa istisne svu ozbiljnu konkurenciju, tako da već duže kontroliše najveći deo plasmana domaćeg oružja i municije.
Poslednji akcident dogodio se prošlog petka u Krušiku, kad je u eksploziji povređeno sedmoro oružara. Bila je to peta po redu eksplozija u Krušiku u poslednje dve godine
Kako u Ukrajini završava najveći deo u Srbiji proizvedene artiljerijske i raketne municije, to se u Krušiku, tamo negde od sredine 2022. naovamo, radi danonoćno. U pogonima u kojima se radi sa eksplozivnim sredstvima potrebna je, tvrde poznavaoci ove problematike, „skojevska radna i tehnološka disciplina“, što u Krušiku baš i nije slučaj. Naprotiv, no to je već neka druga priča.
O značajno većem obimu srpskog izvoza municije u Ukrajinu u kojem, pored Krušika, učestvuje veći deo domaće vojne industrije, svedoči i to što je ruska Spoljnoobavešajna služba minule sedmice poslala ozbiljno upozorenje vlastima u Beogradu. U oštrom saopštenju koje je, tvrde upućeni, moralo da prođe redakturu Kremlja, navodi se, između ostalog, da srpska vojna industrija „profitira na krvi bratskih naroda“. Interesantno je da Rusi nimalo nisu vodili računa o „prolivanju krvi bratskih naroda“, kad su početkom 90-ih do zuba naoružavali Hrvatsku u ratu na prostoru nekadašnje Jugoslavije.
Zataškavanje istine
Kako god, eksplozije i nesreće u Krušiku i ostalim domaćim vojnim fabrikama sve su učestalije. Pretposlednji slučaj te vrste zabeležen je u „Milanu Blagojeviću“ 31. marta ove godine, kad je teže povređen jedan radnik. Ni prošla godina nije prošla bez bar jednog incidenta, jer je 7. februara 2024, u pogonu za proizvodnju jednobaznih baruta lučanske fabrike rano pre podne buknuo požar i izazvao eksploziju, u kojoj je povređeno šestoro radnika, od kojih je troje zadobilo teže opekotine lica i ekstremiteta.
Slobodan Tešić i njegova kćerka su uz pomoć vlasti iz oružarskog biznisa istisnuli konkurenciju i već duže njihove firme kontrolišu najveći deo izvoza domaćeg oružja i municije
U Krušiku je 3. avgusta prošle godine, u pogonu za elaboraciju mina povređeno osmoro radnika. Poslovodstvo fabrike pokušalo je da umanji i prikrije posledice akcidenta, saopštenjem da je usled eksplozije mine povređeno troje radnika. MUP je, međutim, u obraćanju javnosti naveo da je tog dana u valjevskoj fabrici povređeno osmoro radnika, dok je u Urgentnom centru valjevske bolnice rečeno da se toj ustanovi toga dana javilo desetoro radnika Krušika. Javnost je na kraju prihvatila saopštenje MUP-a kao relevantno.
U pogonima privatne fabrike za proizvodnju raketa i raketnog goriva Ede pro u Leštanima, pored Beograda, koji svaki čas lete u vazduh, 27. aprila prošle godine izbio je požar u kojem su povređena dvojica radnika, od kojih je jedan, tridesetogodišnjak poreklom iz Indije, tokom potonje hospitalizacije – preminuo. Početkom prošle godine, 17. januara 2024, u eksploziji u Trajalu iz Kruševca poginuo je osamnaestogodišnji radnik, dok su četvorica njegovih kolega povređena. Bio je to od početka 80-ih sedmi akcident u kruševačkoj fabrici za proizvodnju eksploziva i pirotehničkih sredstava, prvi sa smrtnim ishodom.
Za sve nesreće samo jedna pravosnažna osuđujuća presuda
U minule nepune dve deceniju, preciznije od 2006, kad su u Prvoj iskri Barič smrtno stradala trojica radnika, a isto toliko njihovih kolega ozleđeno, do 31. marta ove godine, kad je u „Milanu Blagojeviću“ jednom radniku teško povređena ruka na presi za dehidraciju – u akcidentima i tragedijama u fabrikama domaće vojne industrije – Prvom partizanu iz Užica, „Milanu Blagojeviću“, Slobodi iz Čačka, Tehničko-remontnom zavodu Medna u Kragujevcu, Ede pro iz Leštana, Krušiku, Prvoj iskri, Trajalu i vojnom skladištu „Karađorđe“ kod Paraćina – prema javno dostupnim podacima, poginuo je 21 radnik, dok je broj povređenih višestruko veći. Indikativno je da za sve te eksplozije, pogibije i obogaljivanje radnika gotovo nikada i niko nije odgovarao, tako da je nedavno izrečena dvogodišnja zatvorska kazna jednom od rukovodilaca u fabrici iz Lučana, bar koliko je javnost upoznata, prva pravosnažna osuđujuća presuda u takvim slučajevima, decenijama unazad.
U eksploziji u Trajalu iz Kruševca 17. januara 2024. poginuo je osamnaestogodišnji radnik. Bio je to od početka 80-ih sedmi akcident u toj fabrici, prvi sa smrtnim ishodom
Postupak u svim slučajevima ove vrste je manje-više isti: nadležno osnovno ili više tužilaštvo, u zavisnosti od težine akcidenta, pokrene istražni postupak, Ministarstvo odbrane pošalje inspekciju, neretko formira i stručnu komisiju. Potom uslede meseci, godine i decenije ćutanja. Sve do nove tragedije i tako ukrug!
Poslednja eksplozija sa smrtnim ishodom u „Milanu Blagojeviću“ nedavno je, napokon, dobila kakav-takav pravosnažni sudski epilog, zahvaljujući i nadljudskoj upornosti porodice, oca, majke i sestre poginulog Milomira Milivojevića, koji su od 2019, kad je postupak pokrenut. do 14. maja ove godine, kad je okončan, prošli svojevrsnu golgotu na više od 160 ročišta na sudovima u Ivanjici i Kragujevcu.
Posle nesreće nadležno tužilaštvo pokrene istražni postupak, Ministarstvo odbrane pošalje inspekciju, a onda uslede godine ćutanja. Do nove tragedije i tako ukrug
Neretko vređani i šikanirani, ne samo od rukovodstva lučanske fabrike, nego i od kolega njihovog pokojnog sina, pa i samog predsednika Srbije Aleksandra Vučića, koji je svojevremeno ocu poginulog Milomira, Milovanu Milivojeviću, koji je i sam dugo radio u lučanskoj fabrici, arogantno i bezdušno objašnjavao prirodu posla u vojnoj industriji, tvrdeći da rad u vojnoj fabrici nije isto što i onaj na modnoj pisti.
Odugovlačenje procesa dok se ne zaborave ili zastare
Svi ostali slučajevi relativno brzo su zaboravljani, jer nije bilo zainteresovanih da dobiju sudski epilog. Čelni ljudi tih preduzeća zataškavali su akcidente i nesreće, a i sindikati su – osim ASNS, koji se oglasio i nakon prošlonedeljne eksplozije u Krušiku i pozvao poslovodstvo fabrike na odgovornost – uglavnom ćutali ili držali stranu poslovodstava, dok su pravosuđe i ostali nadležni državni organi razvlačenjem i neradom dovodili do toga da započeti postupci zastare ili padnu u zaborav.
U većini slučajeva, čelni ljudi preduzeća zataškavali su akcidente i nesreće, a i sindikati su, čast izuzecima, uglavnom ćutali ili držali stranu poslovodstava, dok su pravosuđe i ostali nadležni državni organi razvlačenjem i neradom dovodili do toga da započeti postupci zastare ili padnu u zaborav
Nesreće u domaćoj vojnoj industriji svojevremeno je, nakon eksplozija u Slobodi iz Čačka, komentarisao bivši ministar odbrane, a sadašnji ambasador Srbije u Vašingtonu Dragan Šutanovac, koji je dvodnevne akcidente u čačanskoj vojnoj fabrici, u junu 2021, pokušao da dovede u vezu, odnosno u isti kontekst sa prethodnim eksplozijama u fabrikama namenske proizvodnje u Češkoj i Bugarskoj, za koje su nadležni u tim zemljama optužili ruske tajne službe, nakon čega su i proterale određen broj moskovskih „diplomata“ sa svojih teritorija.
Deo javnosti, međutim, smatrao je i smatra da eksplozije u domaćim vojnim fabrikama teško da mogu da se dovode u vezu sa ruskim tajnim službama, iz prostog razloga što je Srbija godinama jedan od poslednjih, ako ne i poslednji vojno-politički satelit Rusije na Balkanu, pa i istočnoj i srednjoj Evropi. Situacija se u međuvremenu promenila, utoliko što značajan deo proizvodnje srpske vojne industrije završava u Ukrajini, zarad odbrane te zemlje od Rusije, ali to nikako ne može da se dovede u vezu sa poslednjim akcidentima u njenim pogonima. Rusi te „poslove“, daleko bilo, rade mnogo temeljnije, ističu poznavaoci.
Zataškava se ili je već zataškan i famozni slučaj Krušik, vezan za malverzacije sa prodajom proizvoda te fabrike privatnim trgovcima oružjem bliskim Srpskoj naprednoj stranci i državnom vrhu koji je, takođe imao razorne posledice po valjevsku fabriku, njeno poslovanje i egzistenciju radnika. Valjevski uzbunjivač Aleksandar Obradović prvi je obavestio javnost o malverzacijama i šteti koja se nanosi valjevskoj fabrici prodajom njenih mina i granata povlašćenim kupcima, Slobodanu Tešiću i privatnoj firmi GIM, dok je u njoj bio angažovan pokojni Branko Stefanović, otac tadašnjeg ministra policije Nebojše Stefanovića, po proizvodnim cenama, ponekad i po nižim od troškova proizvodnje, bez obavezne uplate avansa, neretko i bez plaćanja preuzete municije. I umesto da nadležni istraže njegove navode, u septembru 2019. Obradović je uhapšen zbog sumnje da je „odavao službene tajne“. Do danas nije zvanično optužen. Skoro šest godina kasnije Obradović je zaboravljeni heroj građanske Srbije i talac Vučićevog režima, do guše upletenog u malverzacije sa trgovinom oružjem. I dok istraga o pljački Krušika tapka u mestu, profiti privatnih trgovaca oružjem iz godine u godinu rastu. I taj biznis, očito, neće zaustaviti ni sve češće nesreće u fabrikama namenske industrije.
