Treće osnovno javno tužilaštvo u Beogradu odbacilo je krivičnu prijavu koju je nastavnica biologije Sabrina Kuraica podnela protiv nasilne A. R., majke učenika Osnovne škole „Jovan Dučić“ koja je 13. juna ove godine fizički napala i pretila joj zbog zaključene dvojke njenom sinu. Prema rešenju Tužilaštva, „nakon sprovedene provere i razmatranja dokaza, prijava zbog sumnje na zlostavljanje i mučenje, kao i ugrožavanje sigurnosti je odbačena jer ne postoje osnovi sumnje koji bi opravdali pokretanje krivičnog postupka protiv prijavljene osobe“.
O tome za Radar govori nastavnica Sabrina Kuraica:
Posle reakcije policije i tužilaštva, najviše me je, možda, porazilo to što sam čitajući rešenje shvatila da moja reč protiv reči okrivljene nema nikakvu težinu, uprkos tome što sam državni službenik koji već dve decenije radi u prosveti i što nikada nije bilo nijednog prigovora na moj rad. Žao mi je što nisam ranije javno pričala u želji da ne ometam postupak. U prosveti se godinama unazad događaju raznorazni napadi, nasilje prema prosvetnim radnicima, i na kraju se nikad ne zna šta se desilo sa nekim ko ih je napao. Sada govorim da se to ne bi dogodilo nijednom drugom mom kolegi, jer svaki napad na nas je napad na čitav obrazovni sistem.
DVOJKA
Incident se dogodio za vreme velikog odmora. Nastavnici su bili u zbornici, deca su bila u dvorištu, hodnici su bili prazni. A. R. je došla da se žali što sam njenom sinu zaključila dvojku na kraju školske godine jer je smatrala da ima prosek za trojku. Domar mi je rekao da me traži, sišla sam i pozvala je u kabinet da joj objasnim i pokažem u elektronskom dnevniku da to nije tako. Ni slutila nisam da je svesno došla da uradi to što je uradila. Objasnila sam joj da se računaju ocene iz cele godine, ali ona to nije htela da razume. Poražavajuće je da je na moj pokušaj da joj objasnim šta su kriterijumi i kako se ocenjuje, komentarisala: „Ti ćeš da mi kažeš, ko si ti?“. Prekinula sam razgovor i uputila je kod direktora škole da se žali na moj rad. Dodala sam da je to samo predložena ocena, da konačnu odluku donosi Odeljensko veće, kao i da ima pravo na žalbu direktoru, prosvetnoj inspekciji… Uputila sam je kod direktora, krenula je, ali odmah se vratila iznenada u kabinet.
PRETNJE
Bila sam okrenuta leđima, čula sam vrata koja su se zalupila i bukvalno u istom momentu ona me je uhvatila za kosu i desnu nadlakticu. Cimnula mi je glavu, a potom i udarcem po licu zbacila mi je naočare. Pokušala sam da se otrgnem, ali je bila znatno jača i cimala me. Paralelno sa udaranjem, pretila mi je. („Ne znaš s kim imaš posla, mamicu ti je.em, na.ebaćeš“, „Cvili, niko te ne čuje, ubiću te“, „Ne znaš kome si se zamerila“, „Nećeš odavde izaći živa“, „Nećeš više nigde raditi“ „Prebiću te“…) Oborila me je na pod. Dozivala sam pomoć, ali niko nije mogao da me čuje. Kada je uradila šta je namerila i napustila kabinet, uspela sam da izađem, a kolege su je zaustavile da ne napusti školu i pozvale policiju. Mene je Hitna pomoć odvela u bolnicu.
Cimnula mi je glavu, a potom udarcem po licu zbacila mi naočare. Branila sam se i pokušala da se otrgnem, ali je bila znatno jača i cimala me. Paralelno sa udaranjem pretila je: „Ne znaš s kim imaš posla, Nećeš više nigde raditi…“
Da ironija bude veća A. R. je u zvaničnoj izjavi u Tužilaštvu tvrdila da sam ja nju napala i tukla i negirala da je izrekla bilo kakve pretnje. To je malo nelogično jer kako to da ona nema povreda a ja ih imam?
I tako je ispalo da se ništa nije desilo jer se sve dogodilo iza zatvorenih vrata, nemam svedoke, plus su mi konstatovane samo lakše telesne povrede. One su za mene u drugom planu u odnosu na poniženje koje sam doživela. Govorim o pretnjama koje su mi se vraćale danju, noću, te uvrede su me razbolele. Školska godina se sutradan završavala, otišla sam na bolovanje, potom na odmor. To je bilo dobro da se priberem, distanciram i prikupim snagu da nastavim dalje. Teško mi je bilo što je moje dete, desetogodišnjak, sa mnom sve to preživljavalo. Uz savete psihijatra uspela sam, korak po korak, da prođem kroz tu traumu i vratim se u učionicu na početku školske godine.
SOLIDARNOST
Kolege, učenici i njihovi roditelji su pokazali izuzetnu solidarnost. Dan-dva kasnije, gomila dece je stajala sa transparentima podrške. Dobila sam stotine poruka i od bivših učenika, njihovih roditelja. Uz podršku kolega, to mi je dalo snage da izguram sve. Sindikati su se osvrtali na taj događaj i protesti su izazvani dobrim delom zbog ovakvog stanja. Moram da kažem da me je prvog dana zvala ministarka prosvete da vidi kako se osećam i rekla sam da bi neko iz Ministarstva mogao da dođe da čuje i kakve sve pritiske trpimo od roditelja. Posle toga više nikad niko nije bio zainteresovan za moj slučaj. Institucionalnu podršku nisam imala, kroz sve sam prošla sama uz pomoć kolega sa kojima radim. Znam da je dolazio pomoćnik ministra za osnovno obrazovanje, po proceduri su pregledali moju dokumentaciju. Dečaku na kraju niko nije popravio ocenu, a majka ga je potom ispisala iz škole.
Šansa
I danas se pitam kako neko može da upadne na radno mesto nastavnika i napadne ga jer je nezadovoljan. Pritom, svako ko radi u prosveti zna da je to samo predlog ocene, da je zaključuje Odeljensko veće. Znači, ta ocena na nekoliko načina može da se proveri i ispravi, dete može da odgovara i pred komisijom. Nisam ja donela presudu koja je nepopravljiva. Deca uvek imaju više šansi da poprave ocene, pa baš i tog dana, i sinu A. R. postavljala sam jednostavna pitanja, a on je govorio sve vreme: „Ne znam, ne znam, ne znam“. Nisam ja samo sudija u tome, nego sva deca koja su u učionici i to slušaju.
Roditelji
Ja ne poklanjam ocene, jer da to radim ne bih mogla da se vratim u učionicu i pogledam u oči druge učenike koji su se trudili tokom cele godine. To ne bi bio dobar primer. Ali neki roditelji gledaju samo svoje dete. Mislim da nije u redu izjednačavati nečiji rad sa nečijim neradom. Ne želim da ponižavam decu koja su vredna i angažuju se tokom cele godine. Ne treba činiti nepravdu. Neki roditelji ne dolaze na „otvorena vrata“ da bi saslušali vas kao prosvetnog radnika i ono što im sugerišete u smislu poboljšanja, u želji da zajedno doprinesete napretku deteta, već žele da prevaspitavaju nastavnike.
Situacija u školi je potpuno izokrenuta. Nešto ozbiljno mora da se promeni jer ne znam da li je prosveta ikada bila u gorem položaju nego što je danas. Ovo što se sada dešava je neprihvatljivo za obrazovni sistem jedne države
Savetuju nas šta je to što mi treba da ispravimo u svom radu, a bez ikakve želje da saslušaju naše sugestije, predloge i savete za napredak deteta. Nama se pripisuju neistine. Svakako, roditelj treba da se umeša ako smatra da mu je dete ugroženo i to sve može da se reši ako postoji saradnja. Ali, nasilje nikada nije rešenje. Nije zato čudo što su prosvetni radnici tražili status službenog lica.
Prosveta
Plata prosvetnim radnicima nije primarna koliko je to katastrofalan položaj u kojem se nalazimo. Situacija u školi je potpuno izokrenuta. Nešto ozbiljno mora da se promeni jer ne znam da li je prosveta ikada bila u gorem položaju nego što je danas. Ovo što se sada dešava je neprihvatljivo za obrazovni sistem jedne države. Mnogo toga se ne poštuje, procedure koje se od vas traže iscrpljujuće su, reč prosvetnog radnika nema težinu u tužilaštvu, sve se spustilo u učionicu, gde ne možete ništa da dokažete ako nemate svedoke. Ni kamera nije validna. Ne smatram da moja reč treba da važi više, da se vrednuje, ali… Mislim da kod nas nije problem što zakona nema, nego što se ne poštuju i ne primenjuju, i što institucije ne poštuju obične ljude poput prosvetnih radnika. Korumpiran je svaki segment društva i to je najveći problem.
Žalba
Nedavno, tačnije 27. novembra u Skupštini Srbije usvojene su izmene Krivičnog zakonika kojim se predviđa sankcionisanje napada i nasilja nad zaposlenima u prosveti, zdravstvu i socijalnoj zaštiti. Ko napadne zaposlenog ili člana njegove porodice predviđa se kazna od tri meseca ili tri godine. Za lake telesne povrede od pet meseci do šest godina. Moja presuda je doneta 25. novembra. Uložiću žalbu. Moj advokat je podneo Prigovor na odbacivanje krivične prijave. Možemo da podnesemo prijavu za nanošenje lakših telesnih povreda i da pokrenemo parnični postupak za nadoknadu štete. Naravno, samo po privatnoj tužbi…
