Vrelo leto ne prestaje da nas zasipa vrućim temama, pa je sada u fokusu nuklearna energija, kako kroz potpisan sporazum o saradnji u toj oblasti sa Francuskom, prilikom posete predsednika Emanuela Makrona, tako i putem javne rasprave o Zakonu o izmenama i dopunama Zakona o energetici, okončane 10. septembra, koje se takođe tiču „energenta budućnosti“.
Ovome je prethodio u aprilu potpisan Memorandum o razumevanju sa Francuskom elektroprivredom (EDF) o uspostavljanju saradnje u energetskoj tranziciji. Zatim je, u julu, ministarka rudarstva i energetike Dubravka Đedović Handanović potpisala Memorandum o razumevanju u oblasti primene razvoja nuklearne energije sa predstavnicima pet ministarstava i 20 fakulteta, naučnih instituta i energetskih preduzeća. A sve za vreme trajanja moratorijuma na izgradnju nuklearki.
Pripreme za nuklearnu budućnost
U međuvremenu se pregovaralo i sa slovačko-češkom kompanijom Aspiro, a možda i drugim sličnim, po pisanju Forbsa, a raspisan je i javni poziv za izradu preliminarne tehničke studije radi razmatranja mirnodopske primene nuklearne energije u Srbiji, težak 14,16 miliona dinara. Ukupna najavljena cena od 7,5 milijardi dolara za izgradnju četiri mala srpska reaktora lako je premašiva, prema iskustvu daleko verziranijih graditelja.
„Pobrojani koraci naše vlasti govore da je država odlučna da nuklearnu energiju uključi u svoj energetski sistem, i ukine moratorijum na izgradnju nuklearki, donet pre 35 godina, nakon što se desio akcident u Černobilju“, za Radar kaže Miloš Zdravković, elektroinženjer i ekspert za energetsku efikasnost.
Zdravković, inače poslovični kritičar vlasti, sada je siguran da smo na pravom putu, jer „nuklearna energija je najčistija od svih energetskih izvora“. I, u stanju je da opskrbi sistem svih 365 dana u godini, za razliku od sunca, vetra i vode. Rezerve lignita, opet, smanjuju se rapidno u celom svetu (a kod nas glavnina leži na Kosovu), drastično zagađujući okolinu tokom i posle prerade. Ipak, rok za prestanak eksploatacije uglja pomera se sa 2025, preko 2045, na deceniju kasnije, što svedoči da „promene u načinu snabdevanja energijom nisu ni lake, ni jeftine“, kako Zdravković zapaža.
Srbija je davno izgubila korak u mnogim tehnološkim oblastima, a pogotovu u oblasti moderne nuklearne tehnologije
Jasmina Vujić
Konkretno, u Srbiji, koja je „davno izgubila korak u mnogim tehnološkim oblastima, a pogotovu u oblasti moderne nuklearne tehnologije“, kako je za Radar govorila Jasmina Vujić, redovna profesorka i dekanka katedre za nuklearni inženjering na Univerzitetu Kalifornije u Berkliju, „nema dovoljno stručnog kadra, jer su nakon uvođenja moratorijuma (1989) na Beogradskom univerzitetu ukinuti svi predmeti vezani za nuklearnu tehnologiju“. Nema ni specijalizovanih majstora, kao ni zakonske regulative, dok su svi razvojni programi obustavljeni. I (jedini) Institut za nuklearne nauke Vinča „pretrpeo je katastrofalne promene“ u „zelenim“ pokušajima koji su doveli do gašenja dva eksperimentalna reaktora, kako je upozoravala Vujić.
Duga lista (ne)rešivih problema
Ukinute su i nezavisne regulatorne agencije, a osnovana nova tela sa nestručnjacima i političkim nameštenicima na čelu. O budućim upravljačima tih moćnih pogona ne treba ni pričati, jer naši direktori javnih preduzeća mahom su stranačke, a ne ekspertske ličnosti.
Većina navedenog nije teško prebrodiva, uveren je Zdravković. Izmenjeni Zakon o energetici biće krovni dokument za propise nižeg ranga koji se mogu osloniti na evropske. U skladu sa njima, obrazovaće se tela potrebnih profila. Elektro, mašinski, tehnološki… inženjeri mogli bi se doedukovati u inostranstvu, gde su ostali mnogi specijalizovani u oblasti pod pažnjom Radara, nakon što su ovde ostali bez posla i budućnosti.
Najveći problem – izgradnja nuklearnih postrojenja (koja se od klasičnih termoelektrana razlikuju samo po pogonskom gorivu i načinu njegove obrade) – rešiv je po principu saradnje sa vrhunskim stručnjacima iz drugih zemalja, čemu pribegavaju i mnogo razvijenije države od Srbije, kako navodi naš sagovornik. I to se odvija „uz punu svest o opštoj opasnosti, ali i o neophodnosti prelaska na nuklearni vid energije“.
Predskazanja da će proći i čitav vek dok ne napravimo svoje pogone, Zdravković smatra preteranim, dajući primer Belorusije koja je uspela da napravi nuklearku za samo deceniju. Inače, prosek izgradnje nuklearki je 15 godina, a nužda za njima skratiće trajanje paralelnih procesa o kojima je Vujić govorila, prema uverenju sagovornika Radara.
Kad je u pitanju nabavka visoko obogaćenog uranijuma, kao i skladištenje opasnog otpada, zabrinutost koju iskazuje deo stručne javnosti nije utemeljena, po njegovom mišljenju. „O tome se veoma vodi računa, posebno nakon terorističkog napada na SAD, 11. septembra 2001, kada su velike nuklearne sile – SAD, Rusija, Velika Britanija, Francuska i Kina, donele odluku da su kompanije koje opskrbljuju resursima dužne i da ih islužene adekvatno pohrane nakon isteka radnog veka date elektrane (40-50 godina), a pod nadzorom Međunarodne agencije za atomsku energiju (MAAE). Tako se predupređuje rizik od pravljenja oružja na bazi osiromašenog uranijuma i tzv. prljavih atomskih bombi“, poručuje ovaj stručnjak.
Uzdanje u međunarodnu zajednicu
MAAE je brana i kad se radi o postavljanju direktora pogona, koji ne smeju i neće biti kojekakvi vlasnici klanica, već odgovarati visokim kriterijumima te međunarodne organizacije. „Veliki udeo u ceni nuklearnih sistema upravo se odnosi na pitanja bezbednosti, koja nije lokalnog već mnogo šireg obima“, Zdravković napominje.
Da su garancije MAAE neophodne, tvrdi i Miodrag Kapor, stručnjak iz oblasti energetske politike i geopolitike. „Da li su one i dovoljne, pokazaće vreme nakon što nam svetska agencija da ’zeleno svetlo’ za izgradnju bilo modularnih, bilo konvencionalnih nuklearki“, on ovo pitanje ostavlja otvorenim.
Za njim sledi drugo – da li će ta aklamacija umanjiti strah srpske javnosti, uzrokovan raznim faktorima? Sudeći po dosadašnjoj praksi, Radar može da zaključi da će to zavisiti od broja turneja predsednika Vučića po srpskim domaćinstvima, uz mogućnost referendumske odluke na temu o kojoj glasači zapravo nemaju pojma.
„I još im se stalno svesno plasiraju medijske dezinformacije, delom zbog nerazumevanja same tematike, ali i da bi vlast lobirala za projekat sa, za po nju, velikom lukrativnošću. S druge strane, primena nuklearne energije u svetu zapravo je u opadanju poslednjih decenija, uprkos sveopštim tvrdnjama ’stručnjaka’ po našim glasilima“, naglašava Kapor.
Naravno da nuklearne elektrane imaju svojih prednosti, emitujući zanemarljivo male količine CO2 u poređenju sa termoelektranama na ugalj, ali i dalje veće od recimo hidroelektrana ili elektrana na sunce i vetar, kako Kapor dodaje. Domaći potencijal geotermalne energije i energije biomase prestižan je u evropskim okvirima, te ga valja iskoristiti, po njegovom mišljenju.
„S obzirom na negativan demografski trend i vrlo skromno predviđanje industrijskog rasta, a uz usku saradnju sa EU na povećanju energetske efikasnosti, Zapadni Balkan relativno lako može da izvrši dekarbonizaciju energetskog sektora u skladu sa Pariskim sporazumom o klimatskim promenama iz 2015“, Kapor zaključuje.
Bez relevantne opozicione snage, naša vlast učiniće sve za ideju koju forsira, delom i zbog velikog prostora finansijsko-političkog oportuniteta za donosioce odluka u Srbiji
Miodrag Kapor
Još nešto je, po njemu, vrlo značajno, a to je ekonomska (ne)opravdanost projekta „nuklearizacije Srbije“. Sporno je i posledično usporavanje „povećanja učešća obnovljivih izvora energije u energetskom miksu države“.
I Zdravković se zalaže da se iskoristi „svaki foton sunca, dašak vetra, molekul vode“, premda je za njega idealna vizija našeg energetskog prosperiteta Đerdap 3, koji bi trebalo da gradimo s Rumunima, kombinujući nuklearnu elektranu i reverzibilnu hidroelektranu. Ali – na prostoru Nacionalnog parka Đerdap, što stvara nove skepse. „Činjenica je da je voda, nakon što ohladi reaktore, bogatija kiseonikom, što povoljno utiče na biodiverzitet“, ističe Zdravković.
Društveni dijalog već poznat
I dok nauka nije saglasna oko dobrih i loših posledica ulaženja u svetske nuklearne tokove, završava se javna rasprava o izmeni Zakona o energetici, koji će biti obogaćen čitavim poglavljem o nuklearnoj energiji. Koji će sve prigovori na javnom uvidu biti dati i prihvaćeni, još se ne zna, ali Kapor nudi očekivani rasplet „društvenog dijaloga“. „Bez relevantne opozicione snage, naša vlast učiniće sve za ideju koju forsira, delom i zbog velikog prostora finansijsko-političkog oportuniteta za donosioce odluka u Srbiji“, on poentira.
„Izgradnja velikih infrastrukturnih projekata pod državnom kontrolom kroz istoriju, odlika je autoratarnih režima, poznata pod terminom ’beli slon’, budući da se realizuje nauštrb tzv. nevidljivih ulaganja u osnovnu infrastrukturu poput kanalizacije, pogona za prečišćavanje otpadnih voda i sličnog“, kaže ovaj stručnjak.
Od populističkih poteza kao što je gradnja sportskih stadiona ili auto-puteva – umesto tzv. brzih cesta, još su štetniji potezi poput potencijalnog padanja u nuklearno ropstvo. Očekivano usled zavisničkog odnosa prema zemljama iz kojih bismo uvozili tehnologiju, pogonsko gorivo i stručnjake za održavanje same elektrane. Pobeđivanje straha kod naroda, ili nametanje svojih zamisli, „donelo bi trenutnoj vlasti dodatne bodove u relevantnim međunarodnim krugovima, na obostrane partikularne interese“, Kapor podvlači.
A zašto baš Francuska, ako na svom tlu nije podigla nijednu nuklearku u poslednjih 30 godina? Delom zbog dobrog rejtinga, ozvaničenog pripadnošću Klubu nuklearnih sila, a potvrđenom nemanjem akcidenata u svojim pogonima. A drugim delom jer je i ovo jedna od (geo)političkih igrarija, gde se zna mesto za inferiorne.
