Na zaključak Višeg tužilaštva u Beogradu, donetog nakon istrage duge oko tri i po minuta, da u slučaju izvoza birača iz Male Krsne u opštinu Voždovac nema „krivičnog dela“, oglasili su se tužioci sa integritetom i pitanjem – da li se šalite? Objasnili su da je za formiranje predmeta više nego dovoljno što se na snimku N1 vidi građanin koji tvrdi da mu je nuđeno 2.000 dinara da promeni prebivalište, a na sajtu Udruženja tužilaca pojavile su se reči Gorana Ilića: „Tužilaštvo će nastaviti da ćuti do političkog miga“.
Za to vreme na sajtu Društva sudija Srbije nije se pojavilo ništa. Bar ništa što bi imalo veze sa izbornim inženjeringom ili pritiscima režima da pravosuđe amnestira svaku krađu i svaki kriminal koji je počinila vlast, ali jeste gomila saopštenja u kojima se mediji i javnost osuđuju da „vrše nedozvoljeni pritisak na sudije“ jer komentarišu presude poput one za ubistvo Ćuruvije ili osude Krika u sporu koji je vodio Predrag Koluvija. Među njima se ni lupom nije moglo naći bar jedno u kom se osuđuje pritisak koji vlast vrši na sudije, pa čak ni na optužbe predsednika Vučića da je sudija Miodrag Majić „najveći pokvarenjak koga je video“ jer prima pare od države (dakle, ne zarađuje platu već ga časte da bi im služio) a onda je ogovara. Samim tim je sasvim očekivano da nije bilo ni osude kolega koji nisu uradili posao u slučaju sumnje da policija nezakonito vrši upis birača.
„Sud blago rečeno ne postoji, a u nekim situacijama poput ove bi morao da progovori. Viši sud u Beogradu je zadužen za sprovođenje zakona o prebivalištu i mogao je da postavi nadzor nad policijskom stanicom Voždovac ispred koje smo videli da su organizovano dovođeni građani iz Male Krsne“, kaže Vida Petrović Škero, bivša predsednica Vrhovnog suda.
U februaru 2022. slučaj Belivuk je dodeljen veću Vinke Berahe Nikićević iako se znalo da u našem pravosuđu ne postoji šansa da se u roku od dve godine, a toliko je sutkinji nedostajalo do starosne penzije, završi ni spor koji bi se odnosio na podelu dvorišta između zavađenih komšija
Imajući u vidu da je Društvo sudija nastalo devedesetih, nakon što je sudija Zoran Ivošević javno rekao „ne pristajem“ i povukao struku za sobom, postavlja se pitanje – šta se dogodilo sa sudijama u međuvremenu iako su zakonom daleko zaštićeniji od svojih kolega u tužilaštvu?
Osetljivi predmeti
„U vreme Miloševića je počelo i dugo je primenjivano da čim se pojavi osetljiviji predmet koji je medijski zanimljiv ili uključuje politiku i veliki novac, bude dodeljen istim sudijama. U svakom sudu je postojao jedan ili dvoje sudija koji su to rešavali onako kako im je naloženo. Anomalija je danas mnogo veća jer predmeti više ne moraju da dođu kod tih dvoje sudija, mogu da pripadnu bilo kom sudiji, a bitno je jedino da ne dođu kod onih drugih dvoje koji i dalje rade svoj posao. Zbog toga veoma malo sudija biva pozivano telefonom da bi im se pretilo ili nešto nudilo, u najvećem broju slučajeva znaju šta je poželjno ponašanje i sami rade autocenzuru. Uvek ima nekoliko izuzetaka, poslednji je sudija Milimir Lukić koji je smenjen u slučaju Šarića, na koga ni preko Veća nisu mogli da izvrše pritisak, pa su ga smenili“, kaže advokat Aleksandar Olenik.
Taj manjak sudija spremnih da se pobune zarad sopstvenog integriteta je verovatno razlog zbog kog u sudu imamo daleko manji broj primera „disciplinovanja“ nego u tužilaštvu i tek poneki sporadični poziv sa „pravog mesta“. Recimo, sudija Vladimir Vučinić je 2013. tvrdio da ga je tadašnji predsednik Višeg suda u Beogradu Aleksandar Stepanović pritiskao da promeni odluku o tome da vrati pasoš biznismenu Miroslavu Miškoviću, kome je sudio, i da je zbog toga na kraju morao da pređe u advokaturu. Kao nekadašnji sudija Specijalnog suda, pozivajući se na dvadesetogodišnji staž, ipak je 2021. ponovo pokušao da se vrati i prijavio se na konkurs koji je raspisao Visoki savet sudstva za sudiju Vrhovnog kasacionog suda, uz nadu da je to „šansa da se ispravi profesionalna nepravda koja mu je učinjena“. Pa, pokazalo se da nije – procenjeno je da nije dovoljno kvalitetan za to mesto.
Poziv je 2018. primila i sutkinja Osnovnog suda u Šapcu Biljana Mraović od koje je predsednik suda Milorad Maletić tražio da u postupku protiv tadašnjeg gradonačelnika Šapca Nebojše Zelenovića donese odluku „koja neće podići prašinu“ i upozorio je da „je predmet osetljiv i da bude pažljiva“. Izgleda da je termin „pažljiva“ pogrešno razumela, pa je donela oslobađajuću presudu za gradonačelnika Šapca, zbog čega je danima bila izložena medijskom linču koji predvode šabački naprednjaci, a koji nisu mimoišli ni njenu porodicu. Svojevremeno kada se pobunila zbog katastrofalnih reformi u pravosuđu iz 2009, takođe se našla na udaru, ali bar je bivša vlast napadala samo nju, dok je naprednjačka napad proširila i na njenu ćerku jer se na određeno vreme zaposlila u lokalnom vrtiću!
Zastarevanje predmeta
„Pritisak obično ide preko predsednika suda od kojih je većina u v. d. statusu, pa uvek mogu da budu smenjeni. Ako pogledate zakon, predsednik suda ne bi trebalo da ima nikakvu posebnu moć, on bi trebalo da se bavi organizacijom i budžetom, ali je većina njih direktna transmisija vlasti i oni umeju da naređuju. Ne na papiru, ali telefonom. I što je najgore, imate sudije koje dobrovoljno dolaze da pitaju predsednike suda“, kaže Olenik.
A kojim kanalima se stiže do predsednika suda jednom prilikom je u Skupštini objasnila Marinika Tepić: „Jedan od najviših funkcionera, opet SNS, Branko Malović, znate šta radi pred svedocima? Zove telefonom sudiju Višeg suda u Pančevu Vesnu Vuković i naručuje presude, pred svedocima.“
Zato je po režim jedino bitno ko vodi sudove. Na čelo najvišeg suda u zemlji, Vrhovnog kasacionog, izabrana je sutkinja Jasmina Vasović, poznata po tome što je i „Vučiću poznata“, ali i po nekoliko kontroverznih postupaka, kao što je bila oslobađajuća presuda Stanka Subotića za šverc cigareta. I najpoznatija po tome da je jedina koja je na takvu funkciju izabrana bez protivkandidata, a pravosuđe nije imalo želje ili snage da se pobuni iako odluku o njenom imenovanju nije pratila procedura. Odmah ispod nje je na mesto v. d. predsednika Višeg suda u Beogradu postavljen sudija Dragan Milošević, koji je takođe oslobodio Stanka Subotića, što se pokazalo kao neizostavna referenca za napredovanje i poželjni model ponašanja – miniraj predmete dok ne zastare. A on je na tom mestu zamenio svojevremeno „Vučiću još poznatijeg“ Aleksandra Stepanovića koji je i patentirao tu neophodnu praksu razvlačenja osetljivih predmeta. Tako su za njegovog mandata na čelu Višeg suda slučajevi poput suđenja Darku Šariću ili „valjevskoj grupi“ trajali duže nego njegov devetogodišnji mandat.
Sutkinji Osnovnog suda u Šapcu Biljani Mraović je predsednik suda Milorad Maletić tražio da u postupku protiv tadašnjeg gradonačelnika Šapca Nebojše Zelenovića donese odluku koja neće podići prašinu i upozorio je da je predmet osetljiv
I tu dolazimo do glavne karakteristike koje sudije koje žele da napreduju pod naprednjacima moraju da imaju – uz neophodnu podobnost isto tako je neophodna i kreativnost u razvlačenju predmeta.
Ako pogledamo sve politički osetljive slučajeve koji su se nekako probili kroz tužilaštvo (dakle samo oni koje ni dvojac Dolovac-Stefanović nije uspeo da gurne u fioku), jedini posao koji predsednici sudova imaju je da rade na njihovom razvodnjavanju – do zastarelosti ili do momenta u kom se svi dokazi pogube pa osuđujuća presuda postane nemoguća.
Upravo taj scenario smo imali prilike da vidimo 15. marta kada je Visoki savet sudstva doneo odluku da suđenje Veljku Belivuku i članovima njegove kriminalne grupe krene iz početka jer predsednica sudskog veća Vinka Beraha Nikićević odlazi u penziju. Iako je hapšenje ove grupe optužene za sedam ubistava i niz drugih krivičnih dela Aleksandar Vučić objavio na spektakularan način (u društvu premijerke i ministra unutrašnjih poslova, uz morbidne fotografije koje javnost nikada ne bi smela da vidi i reči koje niko ne bi trebalo da čuje), bilo je gotovo nemoguće pronaći sudiju koji bi postupao u ovom predmetu. Slučaj je prvo dodeljen sutkinji Zorani Trajković, ali je ona odmah nakon toga otišla na bolovanje i mesecima se nije dešavalo ništa. Nakon toga je Viši sud promenio sudije u postupku i u februaru 2022. slučaj dodelio veću Vinke Berahe Nikićević iako se znalo da u našem pravosuđu ne postoji šansa da se u roku od dve godine (toliko je sutkinji nedostajalo do starosne penzije) završi ni spor koji bi se odnosio na podelu dvorišta između zavađenih komšija. A teško da je iko očekivao da će Belivuk sedeti skrštenih ruku i klimati glavom na optužbe bez pokušaja da u predmet uvrsti sve veze (nebitno da li stvarne ili izmišljene) koje je od Savamale i predsednikove inauguracije imao sa vlašću.
Svemoguća fioka
„Ne znam šta su hteli time da postignu i ko to može da smatra normalnim? Svima je jasno da u tom periodu takav predmet ne može da se završi. Apsolutno ne može. Niko ne može da tvrdi da je to urađeno da bi se predmet prolongirao i da bi se izgubili neki dokazi, ali je normalno što je mnogima ta ideja u podsvesti. Recimo, u Jovanjici su poslednji zapisnik o merenju marihuane potpisala neovlašćena lica, što takođe može da bude slučajno, ali će svaki građanin posumnjati u to jer vidi da mic po mic u tom slučaju nestaju dokazi. Čak i da je sve to slučajno, ipak imamo problem – stvara se utisak da pravosuđe ne radi kako treba. I onda se nameće pitanje da li je smisao svega toga da se izgubi poverenje u pravosuđe“, kaže Vida Petrović Škero.
Pre će biti da je već izgubljeno imajući u vidu da su nakon četvrt veka od ubistva novinara Slavka Ćuruvije svi optuženi definitivno oslobođeni krivice. Iako su predistražne radnje počele 2007, a Specijalni sud u Beogradu tek 2015. i zvanično potvrdio optužnicu za ubistvo Slavka Ćuruvije, ipak je delovalo da će četvorica okrivljenih pripadnika Državne bezbednosti biti osuđena. Tačnije, tužilaštvo je optužilo nekadašnjeg načelnika Resora DB Radomira Markovića, šefa beogradskog centra DB Milana Radonjića, glavnog obaveštajnog inspektora u Drugoj upravi Resora Ratka Romića i pripadnika rezervnog sastava tog resora Milana Kuraka, a oni su dva puta prvostepenom presudom osuđivani na ukupno 100 godina zatvora. Međutim, Apelacioni sud je imao drugačiju ideju. Oslobađajuću presudu doneo je još 19. aprila 2023, a onda je držao u fioci sve do februara 2024, verovatno čekajući da prođu ne samo izbori već i da se izduvaju protesti zbog izborne krađe, pa da se presuda plasira u politički pogodnom trenutku.
Marinika Tepić je u Skupštini rekla da jedan od najviših funkcionera SNS Branko Malović zove telefonom sudiju Višeg suda u Pančevu Vesnu Vuković i naručuje presude, pred svedocima
„Tom presudom je više poslata poruka građanima nego novinarima – eto, možemo da ubijamo i dalje i sudije nam ne mogu ništa jer mi vršimo stvarnu i efektivnu vlast. To je, takođe, poruka – sad smo se vratili u devedesete i možemo otvoreno da vladamo onako kako mislimo. Pritom se stiče utisak da su članovi veća u ovom slučaju birani tako da bi BIA sudila BIA/DB-u“, kaže Olenik i podseća da je predsednica veća bila Nada Hadži Perić koja je učestvovala u oslobađanju atentatora na Vuka Draškovića iz iste ekipe iz BIA, a da je u veću bila Dušanka Đorđević, žena bivšeg šefa VI uprave DB (BIA), a sada advokata Aleksandra Đorđevića.
Takvi i slični komentari su ipak doprli do Društva sudija i pomerili ih iz nirvane u koju su ušli kada su se sa vlašću dogovorili oko ustavnih reformi. I ne, nisu se pobunili kao što je to uradilo Udruženje tužilaca uz napomenu da su „džaba krečili“ ako je ovo oslobođeno pravosuđe, već su uputili kritike ka svima koji sudije smatraju odgovornim za takav ishod. Pa, možda i mogu da dokažu da su krivi policija i tužilaštvo koji im nisu obezbedili dokaze, ali ne i kako to da nisu primetili da je presuda čučala devet meseci u fioci isključivo odlukom sudija.
