Prvo sećanje: Godina 1982. Elegantno odevena majka, ostavlja me u vrtiću i odlazi na posao. Prestrašen sam prisustvom dece u povećoj sobi. Plaši me i to što majka odlazi. Sedim uz sama izlazna vrata. Na njima staklo prefarbano masnom farbom. Moja odlučnost da malo-pomalo ostružem farbu sa njih. Zašto? Da bih kroz rupicu što duže mogao pogledom da pratim majku kako zamiče iza ugla u svojoj bež pelerini sa leptir kopčom od dva ametista na obe strane.
Rez (godinu dana kasnije): Moj otac, zamenik direktora lokalne filijale velikog farmaceutskog lanca u bivšoj SFRJ, jednog popodneva dolazi sa posla namršten i pripit. Dok svi sedimo za stolom, on naširoko i napeto priča majci o korupciji koju je otkrio u firmi. Smišlja plan kako da zaustavi lopovluk. Već je obavio razgovore sa pojedinim rukovodiocima, ali na svoje zaprepašćenje, shvata da su svi oni na neki način umešani. Dok ga slušam i gledam njegovo od straha i bespomoćnosti izobličeno lice, ne mogu da jedem. Majka me opominje. Ubeđujemo se, ali ja ne mogu i ne mogu. Na to otac izgovara rečenicu koja će zauvek prerezati moj duh: „Skloni ovaj nož sa stola da ga sad ne ubijem.“ Majka sklanja nož. Moj otac, koji me je nedavno pre ovoga podučavao da vozim bicikl i vodio na koncerte u gradski muzej, iznenada je za mene postao neko ko želi da me ubije. Razgovor se završava tako što otac strogo upozorava majku da nikome ne sme ni reč da pisne o korupciji dok se slučaj ne razreši.
Reakcija: Nekoliko dana posle tog ručka, na televiziji gledam naučni program koji prikazuje „nevidljivi svet bakterija i virusa“. Iznenada postajem opsednut pranjem ruku. Uzimam majčinu četku za pranje veša i praškom za veš trljam ruke. Mnogo godina kasnije moj psihijatar će mi to ovako rastumačiti: „Kažite mi, šta znači kad neko kaže – perem ruke od svega?“. Jasno mi je da je reč o nečasnom postupku. „A odakle vama nečasne misli?“, skraćeno prenosim razgovor koji je u realnosti trajao mesecima. Postepeno shvatam da sam opsesivno-kompulzivno ponašanje razvio kao reakciju na sopstvenu želju za osvetom ocu, ali i kao osećaj da držim pod kontrolom svoj preplavljujući strah. I danas, trideset godina kasnije, još uvek imam mnoge elemente ovog ponašanja.
Moji i tvoji: Kako tenzija u porodici raste, tako majka počinje da se okreće svojoj rodbini. Sve češće se javlja svojoj sestri. Bliskost između njih dve raste. Otac se okreće svojoj sestri i roditeljima. Počinje nezdrava dinamika „moji-tvoji“ i ko koga više ceni i voli. Majka razvija ljubomoru prema očevoj bliskosti sa njegovom sestrom. Kako vreme odmiče, majčini razgovori sa njenom rodbinom postaju sve ležerniji. Kočnice popuštaju i u jednom razgovoru se kao tema potkrala već pomenuta korupcija. Nekoliko dana kasnije, u rano jutro me budi očev prodoran glas: „Kurvinjska posla! Kad ne znaš da čuvaš tajnu, sve ću da vas raz()ebem!“
Višestruka igra: Od tog jutra više ne strahujem samo za svoj život, nego i za majčin. Oca sve više mrzim. Jedini prijatni trenuci su oni kad on nije kod kuće.
Poziv za pomoć: Psihijatru sam se prvi put obratio u srednjoj školi. Iz našeg grada smo se porodično dovezli do klinike „Dragiša Mišović“ u Beogradu gde nas je primio dr Vojislav Mirić. U večernjim satima nas je uveo u neobično mračnu ordinaciju gde je svetlo dolazilo samo od njegove stone lampe. Dok sam ja sedeo i govorio svoje tegobe, majka je stajala iza mene i slušala.
Postiđena mojim intimnim ispovestima, majka se stidljivo osmehivala.
„A šta je vama, gospođo, smešno“, upitao je doktor oštro. Meni se dopala njegova opaska. Konačno da moju dominantnu majku neko spusti na zemlju.
Ta rečenica presudila je da majka, sveznajuća magistarka farmacije, reši da ovaj čovek nije odgovarajući izbor za mene. Tako smo umesto započetog lečenja otišli korak unazad. Ponovo sam ćutke trpeo svoje simptome, a tih simptoma je bilo sve više i više. Plašio sam se mraka, nisam smeo da spavam sam u krevetu u svojoj sobi. Ruke sam i dalje opsesivno prao dok mi koža ne bi prokrvarila.
Škola: Iako najbolji đak u razredu, na pojedine opaske profesora bih toliko planuo (poremećaj kontrole impulsa/besa), da bi me ovi izbacivali sa časa. Očas posla bi se moj bes premetnuo u plač. Stajao bih pred učionicom i ridao. Dešavalo se nekad da po ceo dan na časovima plačem zbog kazne koju sam dobio za neprimereno ponašanje. Moje roditelje niko o tome nije obaveštavao. Profesori su u komunikaciji sa njima održavali nasmejanu (malograđansku) glazuru reda i mira. Ni ja im ne bih prenosio, jer sam od detinjstva učen da je trpljenje i samo trpljenje jedina normalna reakcija.
Poluepilog: Moj otac širi saznanja o korupciji sve do Ministarstva zdravlja. Kao posledica toga, biva prebačen na novu funkciju u drugi grad. S puno poštovanja, moram da kažem. Međutim, tako sam prisiljen da menjam školu i da izgubim i ono malo prijatelja sa kojima sam komunicirao.
Rat u meni i oko mene: Godine 1998. u Dnevnom telegrafu slučajno naletim na vest o nekakvoj „OVK“. U neverici ponovo čitam taj kratki članak. Do tada nisam čuo da je iko pričao o OVK. Čitam roditeljima tu vest, na šta oni uzvraćaju da ne treba da kupujem taj ogavni tabloid koji izmišlja svašta. Zabrinuto shvatam (iznenada!) da ratu u našoj zemlji još nije došao kraj i da u tom momentu on traje već duže nego što je trajao Drugi svetski rat. Moj tinejdžerski um panično poredi ove cifre. Počinjem da se intenzivnije zanimam za politiku. Više mi ni Naša krmača (satirične novine) uopšte nije smešna. Počinjem da čitam tada vodeće opozicione novine, Vreme i NIN. Tražim izlaz. Mozgam. Diskutujem sa vršnjacima.
Vojni odsek: Jednog dana, dok smo sedeli na času matematike, u učionicu ulazi simpatična devojčica (bio sam zaljubljen u nju) sa nekakvim spiskom u rukama. Očekujem da čujem nešto prijatno. Recimo da najavljuje odlazak u Beograd na pozorišnu predstavu, što smo sa školom redovno radili. „Važno saopštenje“, čita ona ozbiljnim glasom, „Vojni odsek (ime grada) poziva regrute. Prezimena sa početnim slovima od A do K da se jave tog-i-tog datuma…“.
Iako planiram da se upišem na fakultet i time odgodim odlazak u vojsku za nekoliko godina, prestravljen sam da je rat ovako mirno, kroz usta ove krasne devojčice, ušetao i u moj život. I inače spadam u one ljude koje razne sorte nacionalista zovu „rozekošuljaši“. Hoću reći, vojsku prezirem i ovakvu kakva je, a i generalno kao ideju. Verujem, posve nepatriotski, da je jedini pravi patriotizam svečovečanski. Kad si spreman da kreneš u „rat“ da braniš svakog čoveka od svakog nasrtaja jačeg, mnogoljudnijeg i bahatijeg.
Regrutacija: Ulazimo u prostranu sportsku halu gde mlađa psihološkinja sama sedi za jednim stolom i to nasred prostorije. Bez pozdrava, grubo nam naređuje da sednemo prekoputa nje. Nas nekoliko ulazi zajedno. Na sve nas prisutne dođe jedna olovka kojom rešavamo testove. Ona otima tu olovku od jednog regruta da bi je dala drugom. Pruža nam papire kojima nas testira. Požuruje nas kako bi sledeći ispitanik stigao na red. „Nacrtaj mi svoju porodicu“, vikne na mene. „Završio si“, prilazi mi. „A gde su ovde lica?!“. Oboje iznenađeno gledamo šta sam nacrtao. Zaista, sve sam lepo predstavio, osim lica. Na mom papiru je troje ljudi sa detaljno iscrtanom odećom, cipelama, čak i frizurama, ali lica nedostaju – kao u nekoj jezivoj Bergmanovoj sceni. „Zašto si to uradio“, viče ona. „Je l’ se ti foliraš, ili je ovo stvarno neka teža patologija u pitanju“, nastavlja. Momčići oko mene se smejulje. Kunem joj se da sam zaboravio da iscrtam lica. Stidim se što pred svima govori da sam teže bolestan. S nepoverenjem i prezirom me šalje psihijatru u kancelariju niz hodnik.
Prezrivo, s visine: Vojni psihijatar me prilično ljubazno moli da odem kod našeg lokalnog psihijatra na detaljnije ispitivanje. Sa tim papirima, kaže mi, treba da dođem u sledećem regrutnom roku, kada će moći da da svoj krajnji sud. Kako bih izbegao stigmu, umesto u svom gradiću, za pomoć psihijatra se ponovo obraćam dr Miriću u Beogradu. Ovog puta u njegovoj privatnoj ordinaciji. Roditelji se sada ne pitaju da li to žele ili ne. Sa dr Mirićem viđam se redovno narednih nekoliko meseci. Postepeno uviđam gde je i šta pošlo po zlu u mom životu. Moji roditelji mrzovoljno pitaju šta je doktor rekao. Na gotovo sve njegove konstatacije, oni reaguju negacijom, prezrivo ponavljajući kako psihijatri samo mistifikuju priču da bi se čovek osećao bespomoćno i da bi morao ponovo da ide na tobožnje lečenje. A sve zbog para, razume se. Navode psihijatre koje poznaju i sa nipodaštavanjem prenose anegdote. „Taj se jednom zaključao u WC i slučajno mu je ispao ključ u WC šolju. I oni nekoga da leče“. „O, draga, veruj, to što pameću krste ljudi, često je samo kratkoumlje tašto”, rekli bi oni da su čitali Fausta.
Misterija zapečaćenog pisma: Za potrebe vojnog odseka, doktor mi piše poduži izveštaj, ali me moli da ja ne čitam sadržaj. Papire zapečati u jedan koverat i moli me da ih ne otvaram, nego da tako diskretno predam njegovom kolegi psihijatru. Tako sam i učinio. Psihijatar u vojnom odseku otvara koverat, čita sve papire naglas, vadi klasifikaciju bolesti. „Da vidimo šta je to F60. Težak poremećaj ličnosti!“, kaže on dok mi srce preskače od zaprepaštenja. Dr Mirić, naime, nije želeo da ja saznam svoju dijagnozu. „Pa nije vam valjda naglas čitao?“, pita me Mirić kasnije. „Nemojte bukvalno shvatiti dijagnozu. Dijagnoza nije bitna. Bitno je da vi shvatite svoje emocije, da shvatite svet oko sebe. Dijagnoza samo olakšava komunikaciju među nama, psihijatrima. Inače je možda i bespotrebna“, tešio me je.
Pilule: Doktor mi je po prvi put u životu prepisao lek, antidepresiv. „Od ovoga će vam biti bolje“, rekao je. Bukvalno su mi suze krenule od sreće kad sam lek podigao u apoteci. Jer „meni će biti bolje“! Toliko sam bio nesrećan i anksiozan da sam odmah otvorio kutiju i na suvo progutao malecku tabletu. Gledao sam oko sebe veselo, čekajući da se iznenada promeni. Da se sve promeni. Mislio sam, dečački nepromišljen, kako ljudi oko mene ni ne znaju za ova „ćiribu“ rešenja. Da oni pate, a ja više neću patiti.
Danas: Od tada sam popio i promenio lekova da im se ni imena ne sećam. Vremenom sam prihvatio svoju dijagnozu, ali baš onako kako ju je dr Mirić predstavio. Kao jedan grubi opis stanja. Čitanje članaka i gledanje videa o toj dijagnozi pomaže mi da bolje razumem sebe. Dominantna je danas škola mišljenja koja kaže da za poremećaje ličnosti nema izlečenja, ali da se oni mogu držati pod kontrolom (u remisiji, stručno rečeno). S godinama sam stekao nekoliko dobrih prijatelja. Od njih ne krijem svoje tegobe. Trudim se da ne preteram sa jadanjem. Umesto toga, posvećujem svoju pažnju njihovim životnim izazovima. Sa roditeljima se povremeno viđam. Ne živimo u istom gradu. Dok sam u ranoj mladosti bio ožučen na njih, danas im prilazim pomirljivo. I oni su samo ljudi. I oni nose na leđima ovaj „lepi i strašni život“ (Branko Ćopić).
