U trenutku kada su se studenti voždovačkih fakulteta okupili na kružnom toku na Autokomandi, dakle oko šesnaest časova, bilo ih je nekoliko stotina. Kada su u petnaest do šest odlučili da se upute ka Vrhovnom javnom tužilaštvu, a potom i zgradi RTS, bilo ih je nekoliko hiljada, zajedno s okupljenim građanima. Na jednog studenta FON, FPN, Saobraćajnog i Farmaceutskog fakulteta, kao i Visoke škole elektrotehnike i računarstva, dakle, u ta dva sata stvorilo se još najmanje deset, a parola s početka skupa, „Nećete nas gaziti“, čula se i bez pomoći megafona.
Neposredan povod ovog đačkog sastanka bio je napad automobilom na studentkinju na Novom Beogradu; žena za volanom uhapšena je i optužena za ubistvo u pokušaju, a stanje devojke koja je završila na asafltu se nakon duge dijagnostike utvrdilo: kontuzija, bez životne ugroženosti.
Ali to se nije znalo za vreme samog skupa. „Ima li novosti, kako je“, neretko se čulo, uz sleganje ramenima sagovornika. „Smučilo mi se kad sam videla snimak“, rekla je jedna devojka drugoj, a potonja je u neverici odmahnula glavom. „Mislim da je nije namerno udarila, valjda je htela da prođe“, odgovorila je, pa uputila nisku psovki, zaključivši: „Ali nije ni stala. Čak vidim da je posle udarila još ljudi. Ne znaju više ljudi šta rade, prsli smo svi.“
Pravi uzrok okupljanja, naravno, poznat je – pad nadstrešnice u Novom sadu u kojem je nastradalo petnaestoro osoba, uz dve teško povređene, kao i opstajanje sistema koji je tako nešto uopšte dozvolio bez podnošenja odgovornosti. Mesto okupljanja, Voždovac, pak, ima specifičnu težinu.
Zašto je Voždovac značajan
Ne samo zato što je jutros grupa roditelja ispred OŠ „Veselin Masleša“ zaustavila autobuse u Kumodraškoj ulici koji su se, pričalo se, zaputili za Jagodinu, gde je predsednik Srbije Aleksandar Vučić napravio svojevrsni kontramiting na daljinu, na bezbednom, gde se pričalo o formiranju Pokreta za narod i državu, koji god naziv na kraju poneo. Ili zato što su studenti malo kasnije pokušali da učine isto u Bulevaru oslobođenja, pa se pojavila policija, koja je na dan generalnog štrajka, a zapravo masovne građanske neposlušnosti, švrljala brdovitom opštinom, uzduž i popreko. Ili zato što se na njenoj teritoriji nalazi vinarija u kojoj je Danilo Vučić svojevremeno radio za pet stotina evra, kako je pričao njegov otac. Čak ne ni zato što je sada već famozni crveni srednjak svoju premijeru imao na zidovima VIŠER-a, pre no što su studenti u blokadi te ustanove uspeli da osujete naprednjačke ulične umetnike.
Ne, specifično je zato što Voždovac bio prva beogradska opština na kojoj je SNS osvojio vlast, i to na vanrednim lokalnim izborima održanim u decembru 2009. godine. Vrlo blizu kružnog toka tada se okupilo članstvo sa simpatizerima, od kojih su mnogi bili autentično optimistični, bezmalo uvereni da Srbija na početku 2025. neće izgledati kako izgleda.
A studenti su se potrudili da, po običaju slikovito, ponude svoju perspektivu. „Mašinci protiv mašinerije“, „Nas je ipak više“, „Nema spavanja pred istinom“, „Evo, ovde troje blokira“… i na čelu povorke, sklepani, uvećani prikaz pakovanja legendarne čokolade Životinjsko carstvo na kojem su – (vučićevska) kobra, (ekonomski) tigar i bizon, kome dodatna referenca nije potrebna.
Ljudi i psi
Prsten okupljenih širio se i popunjavao, a kada mu se konačno pridružila i prva od dve studentske povorke iz smera Vračara, demonstranata je bilo previše da bi stajali samo na kolovozu, niz koji su se protezale stotinama metara duge kolone zaustavljenih automobila i autobusa. Mnogi su se vozači okrenuli i otišli dalje; mnogi su i izašli, neki da protegnu noge, neki u mirnom stavu, neki da bi videli šta se dešava.
„Koliko će ovo da traje“, pitao je jedan deka, naslonjen na krov crvenog opela, a kad je dobio odgovor – ne zna se – dodao je: „Ne, ne, sve je u redu, podržavam vas sve, nego pitam samo…“
Malo dalje, dva vlasnička psa počela su da reže jedan na drugog, pa da laju. Jedan je u vlasništvu neupadljivo odevene devojke, drugi starijeg muškarca, koji je svom mešancu rekao: „Av, av, to ti je u Jagodini, nismo otišli tamo.“ Ker nije uvažio njegove argumente, pa je vlasnik na koncu saopštio:
„Idemo mi, da se oni ne pokolju.“
I tu se krije glavno nepostavljeno pitanje skupa na Autokomandi, ali i generalnog štrajka uopšte, koji je samom svojom masovnošću već ostvario glavni cilj, naime, masovnu karnevalsku mobilizaciju nezadovoljnih. Jer, svi objekti na obodu kružnog toka su radili – menjačnica, nekoliko cvećara, grilovi i pekara, prodavnice, kao i čuvena kafana „Sport“, iz koje su neretko izlazili pojedinci koji evidentno nisu želeli da budu tu, ali su, po nečijem zadatku, po svoj prilici, morali. Povremeno bi, doduše veoma ljubazno, molili okupljene da se sklone i ne zaklanjaju im prozor lokala, odnosno pogled na skup.
Značajan deo Srbije je danas stao, ali nije cela, i trebalo bi biti oprezan sa sličnim generalizacijama; nisu ni svi oni koji se nisu odazvali na poziv na štrajk deo naprednjačke škvadre, a takve procene su se mogle čuti među omladinom i treba ih sagledati kroz prizmu (ne)iskustva. Niti su sedeli pred svojim televizorima, gde su, na primer, na kanalu Pink televizije, koji sat kasnije mogli da gledaju dve ikone nekih davnih vremena – Ljubišu Ristića i Nebojšu Krstića – kako najavljuju skup u Jagodini.
Ruku na srce, daleko češće su se među okupljenima razmenjivale poruke podrške. „Mi imamo vremena, imamo jedni druge, a oni svega imaju sve manje“, rekao je jedan momak, i u tome je, čini se, u pravu – na poziv studenata, značajan deo Srbije odlučio je da makar pauzira. Do sledećeg puta, koji je za neke bio iste večeri ispred VJT. A ko je odgovoran za to što se rečenica „Idemo mi, da se oni ne pokolju“ može s nivoa sukoba pasa transponovati na nivo čitavog društva, odgovor je dugo poznat. I treba ga ponavljati, i sebi i drugima.
