Deda je bio vojno lice, nekako dobacio do kapetana prve klase. I taman kad je trebao da bude major, malo ga je pogledala sreća pa je umesto višegodišnje „ekskurzije“ na ostrvu, poslat u penziju. Do tad je verovao samo u rad, nikako u sreću. Nikad nije postao major. Ostali su uniforma i ordenje.
Pričao mi je da je uvek nosio generalske epolete u džepu i da je uvek državu stavljao na prvo mesto, nekako odmah ispred porodice. U kući se pored skromnog dočeka Nove godine slavio 29. novembar i 22. decembar. Za ove koji su zaboravili, Dan Republike i Dan JNA. Doduše i Prvi maj, al on se slavi i sad.
Kad sam malo omatorio shvatio sam da je bio veći vernik od mene i da je u svom veku više verovao u državu nego ja u crkvu. Za razliku od njega ja sam počeo da verujem u sreću. U rad… onako.
I dalje čuvam njegov dnevnik gde je velikim slovima napisao da kad umre, da ne zovemo popa nego da imamo zadatak da javimo komandantu kasarne u mom mestu. Na mesto u koje nije verovao ispratila ga je počasna paljba. Dok je polako kopnio I gledao kako se ruši sve ono u šta je verovao, znao je da prećuti sve što ima veze sa zlatnim epoletama a za državu nikad ružnu reč nije rekao. Otišao je verujući.
Srbija nije imala puno generala, a još manje je imala direktora policije – samo tri
Spremajući se za svoje zadnje putovanje, prethodno isprativši dedu, koga je u stopu pratila skoro 70 godina, baba je počela da nas vara. Varala je kad god joj je to odgovaralo, a mi smo puštali da nas prevari, bez obzira što je pamćenje besprekorno služilo i što je sve čula. I dalje ne znam da li je to Božji dar ili Božji teret. Valjda joj je i sećanje bilo šareno. Onako. To valjda tako biraš. Puno dobrog o sebi i puno lošeg o drugima. Nisam siguran da je otišla a da je svima oprostila. Verovala je u ono u šta je i deda verovao. To je bio njen izbor. Negde sam pročitao da je prava ljubav zasnovana na izboru, a ne na potrebi.
Ovih dana Vrhovni sud je objavio presudu da je odbijena revizija Ministarstva unutrašnjih poslova i potvrđena presuda Višeg suda u Beogradu da je jedan general permanentno trpeo zlostavljanje od nadređenog direktora policije. Tako piše u presudi, „U ime Naroda“. Sudije su tako protumačile pravo. Pravdu tumači neko drugi
Ako gleda odozgo, deda zna da nikad nisam nosio generalske epolete u džepu. Shvatio sam da nemam taj šlif i da posle svih ovih godina, kad podvučem crtu, možda nešto posebno nisam ponosan na razum, koliko sam ponosan na srce. Vetrenjače i dalje stoje. Pokazalo se da borba ponekad nije najpametniji izbor, ali je uvek častan. Da, da. A kad se uđe u ciljnu ravninu života i kad grabiš svaki minut, valjalo bi da te deca pomenu po dobru i časti.
Ali ovo je priča o generalima, pravdi i pravu. Negde sam pročitao da najbolji general nije onaj koji dobija svaku bitku, već onaj koji ih izbegava.
Ovih dana Vrhovni sud je objavio presudu da je odbijena revizija Ministarstva unutrašnjih poslova te da je potvrđena presuda Višeg suda u Beogradu da je jedan general, pravi general sa pravim zlatnim epoletama, permanentno trpeo zlostavljanje od svog nadređenog direktora policije. Tako piše u presudi. Piše i „U ime Naroda“, onako, velikim slovima, na sredini. Sudije su tako protumačile pravo. Pravdu tumači neko drugi.
Nismo mi sad nešto imali puno generala. Ono malo što treba da se pomene to su oni najkvalitetniji iz saobraćajne policije za koje su kolege znali da kažu da su „otrov za žene“, odnosno da ih bije glas da ih žene obožavaju i ovih nekih drugih. I nekih što još čekaju te epolete, ali nekako im se ne da, sve za pomalo.
Još manje smo imali direktora policije. Ukupno tri i svi su dali nemerljiv doprinos jačanju srpske policije, čak i ovaj najnoviji, postavljen u teškom i turbulentnom momentu, izabran na period od pet godina, mada ove godine stiče uslov za starosnu penziju.
Kad hijerarhijski viši funkcioneri policije zauzmu „jasan stav“
Uglavnom Vrhovni sud je „U ime naroda“ doneo presudu i to objavio na zvaničnom sajtu suda. Neko je to video i kao nešto krajnje neobično poslao meni, kao nekom ko se tužio deset godina sa MUP-om. Nakon tih deset godina, troje promenjenih sudija, davanja lažnog iskaza od strane mog načelnika, sud je utvrdio da sam bio mobingovan, nekako baš u vreme kad sam radio na rasvetljavanju ubistva novinara Slavka Ćuruvije i kad je radna grupa trebala da rasvetli svašta nešto iz Sablje.
Nakon 10 godina, koliko sam se tužio sa MUP-om, troje promenjenih sudija, davanja lažnog iskaza od strane mog načelnika, sud je utvrdio da sam bio mobingovan, nekako baš u vreme kad sam radio na rasvetljavanju ubistva novinara Slavka Ćuruvije i kad je radna grupa trebala da rasvetli svašta nešto iz Sablje
Kao jedan od najlepših službenih izraza u mojoj bivšoj firmi izdvajam ovaj – „Zauzet je stav“, a to je prilično strašno da se kaže, u rangu naprimer „nagna“ i još strašnije „sadžga“. Mnogo ozbiljno, a značilo je da su hirerarhijski viši od nas, koji smo rasvetljavali ubistva novinara, zauzeli stav da smo mi nekad bili dobri, a da sad ne valjamo ništa. I čak, da ne samo da smo beskorisni, nego smo i štetni. Izvukli smo nekako živu glavu a ja sam gledao da budem najglasniji. Zviždač. Dedi da je bio živ, mada siguran sam da prati odozgo, ne bih ni smeo da kažem kojem sam se generalu zamerio. Bilo bi mu i drago da nisam ćutao.
I tako… Ko na brdo ak i malo stoji, više vidi no onaj pod brdom. Neka modernija obrada u skladu sa trenutnom situacijom i filmskom industrijom, da se približi ovoj mlađoj generaciji bila bi kao na klackalici – „Bolje u prašini, nego u visini“. Pa ja tek sad vidim da je vrh brda bio mnogo daleko od mene. Ej bre… generala, evo nema dalje, generala je permanentno zlostavljao direktor policije.
Ja sam davao izjave i pojavljivao se kao svedok pred specijalnim sudom i Tužilaštvom za organizovani kriminal. I nije neka velika šteta što sam mobingovan i što su ti koji su me mobingovali i vršili opstrukciju rasvetljavanja ubistava napredovali.
Rane zarastu, ćutanje je zlato, a narod baš i ne mora sve da zna
Ne znam dal` je tačno, ali taj general kog je permanentno zlostavljao direktor, taj je svedočio pred Haškim tribunalom. Davno je to bilo, moguće i da se zaboravilo. Pa ja sam prvi zaboravio zbog čega su neki moji ratovi i počeli. I nije nemoguće da se neka kafanska svađa ili jutarnja kafa sa ratlukom i sujetom pretvorila u rat koji će biti zaboravljen i potpuno bezbolno plaćen iz budžeta.
Pa šta ako će izgubljeni sudski spor MUP-a koštati više od tri miliona dinara, sa sve desetogodišnjim kamatama koje su, kad se sračunaju, sigurno veće od ta tri miliona. Pa šta ako je direktor osuđen za zlostavljanje generala, a sad je savetnik predsednika Srbije, i to u drugom mandatu
Rane su zarasle, sujeta je precenjena, pozicije su dobre, a ćutanje je zlato. Na mora baš narod sve ni da zna. Pa šta ako to sve košta preko više od tri miliona dinara, sa sve desetogodišnjim kamatama koje su, kad se sračunaju, sigurno veće od ta tri miliona. Pa šta ako je direktor osuđen za zlostavljanje generala, a sad je savetnik za bezbednost predsednika Srbije. U drugom mandatu. Pa šta?
Ne zna se koji je general u pitanju jer svi ćute. Ćuti general koji je doživeo da bude zlostavljan nekoliko godina, ćuti direktor koga više novinari ne progone, ćuti MUP i plaća sudske troškove.
Novi direktor, sa novim epoletama, nakon što je preživeo vašar i smotru narodnog stvaralaštva, muzički opus ministra i jariće i prasiće, jako ozbiljan obratio se novinarima. Rekao je da policija radi sve po zakonu i da je smanjen broj krivičnih dela. Mislim da za razliku od Londona, koji ima ozbiljan problem sa krivičnim delima izvršenim u metrou, Srbija daleko odskače i rečima i slovima nema ni jedno krivično delo izvršeno – u metrou. To je stvarno moglo da se pomene kao jedan lep podatak.
Nedostaju snimci nabildovanih i istetoviranih likova sa crnim kačketima
Nakon toga puštani su snimci postupanja nekih drugih policija, na kojima se videlo da su mnogo brutalniji od naše policije. Nisu puštani snimci nekih inostranih nabildovanih i istetoviranih likova sa crnim kačketima i majicama otkuvanim greškom na 90 stepeni kako naređuju policajcima, a ovi ih slušaju, kao da se pripremaju za neke ispite. Lično mi smeta što nisu pušteni snimci kako indijska policija bambusovim štapovima tuče vozače mopeda koji nemaju kacige ili voze bez sandala da bi se videlo da su i oni brutalniji od nas.
Novi direktor policije, nakon što je preživeo vašar i smotru narodnog stvaralašta, muzički opus ministra i jariće i prasiće, jako ozbiljan obratio se novinarima i rekao da policija radi sve po zakonu i da je smanjen broj krivičnih dela. Još samo da je pomenuo da u Londonu imaju ozbiljan problem sa krivičnim delima u metrou, a da u Srbiji ni jedno krivično delo nije izvršeno – u metrou
Varaju nas sve ove godine, a mi prihvatamo da budemo prevareni. Kao i moja baba, sve pamte i imaće puno toga da kažu, a to već nije Božji dar nego kazna, jer će morati da se tumači Pravda.
Siguran sam da je deda ko zna otkad bacio generalske epolete ili ih sakrio sam od sebe, a da mi to nikad nije priznao. Ja ih nikad video nisam.
