Prvobitna ideja urbanizacije Košutnjaka i izgradnje tri hiljade stanova na mestu šume, imala je sve očekivane odlike jednog projekta po ukusu režima – megalomaniju, prezir prema zelenilu, ignorisanje čitavog niza propisa i, naravno, obmanjivanje javnosti. Pa je tako uprkos predstavljenom planu u kome se moglo pročitati da bi od obuhvaćenih 26,8 hektara šume ostalo samo 3,2 hektara, tadašnji zamenik gradonačelnika Goran Vesić insistirao da su to izmišljotine plaćenika i da „niko nije lud“ da to radi. Jedini aspekt koji je iskočio iz tipične matrice jeste što se od čitave zamisli odustalo.
Odnosno, slično kao u slučaju Rio Tinta, češka kompanija Sebre koja je 2015. godine privatizovala Avala film i preimenovala ga u Avala studios d. o. o. samo je čekala povoljniji trenutak. A ništa nije bilo povoljnije od poklona koji je (ne samo njima) obezbedio taj isti Vesić sa mesta ministra građevine, donošenjem zakona o konverziji koji je svim kupcima nekada društvenih preduzeća omogućio da besplatno postanu vlasnici zemljišta koje u privatizaciji nisu morali da plate ni dinar. U slučaju Avala studios – čak i šumskog zemljišta, iako šume i parkovi ne bi ni mogli da budu predmet privatizacije, na šta je ukazao Savet za borbu protiv korupcije.
A pošto je imovinska situacija postala neuporedivo bolja, preostalo je još da se projekat prepakuje u nešto prijemčiviji oblik i da se pokuša ponovo. I tako je u januaru raspisan konkurs za koncept „urbane i pejzažne revitalizacije“ istog dela Košutnjaka, na kojem je prvu nagradu od 35.000 evra dobio tim predvođen dekanom Arhitektonskog fakulteta Vladimirom Lojanicom.
„Koncept prvog plana je bio na ranom javnom uvidu 2020. godine i za 15 dana koliko je trajao stiglo je 10.000 primedaba, a peticija je skupila 80.000 potpisa. Retko koji projekat pre toga je imao toliko brzu mobilizaciju javnosti i tako snažan otpor. Iako je gradski urbanista rekao da se od plana odustaje, Skupština grada nikada nije donela zvaničnu odluku o tome. Čak smo pratili program rada Urbanističkog zavoda i u svakom godišnjem programu od tada je bio naveden i nastavak izrade tog plana. Jasno je da se nikada nije odustalo, samo je bilo pitanje kako realizovati projekat, a da se nekako smanji otpor i kao jedna taktika se pojavio konkurs. Što je karakteristično za samog investitora koji stoji i iza projekta Marina Dorćol i već je pokazao da vlada raznim alatima simuliranja participacije i odgovornog pristupa, poput otvorenih vrata za komšiluk, kako bi se ljudi umirili a nezadovoljstvo neutralisalo. Mislim da je konkurs bio način da se struka zloupotrebi kako bi se obezbedio legitimitet za projekat koji ga nema, jer struka ne bi ni trebalo da diskutuje u kojoj meri graditi u šumi, da li između krošnji… To ne sme biti predmet kompromisa, Beograd već ima nedopustivo malo zelenih i šumskih površina“, kaže urbanistkinja Božena Stojić.
Zbog čega je „Filmski park“ proglašen za projekat od značaja za Republiku 2019. godine, javnost ne zna, a i vlast je verovatno zaboravila
Iako se žiri konkursa koji je sprovelo Društvo arhitekata Beograda zaista trudio da takav kompromis ne zvuči trulo, pričom o održivom razvoju, očuvanju prirodnih resursa i unapređenju kvaliteta života, teško je pozitivno reagovati na nazivanje šume „neiskorišćenim urbanim potencijalom“. Uostalom, iako je žiri konstatovao da su Beogradu potrebni projekti koji će trajno zaštititi preostale prirodne potencijale i pružiti metodologiju njihovog proširenja, nekako ipak nisu nagradili predlog koji bi povećao površinu šume na račun ruiniranih i privremenih objekata, već predlog koji je smanjuje.
No pošto je kompromis već napravljen, ostalo je bilo na državi, koja nas je prošle nedelje „obradovala“ usvajanjem odluke o izradi Prostornog plana područja posebne namene (PPPPN) koju će platiti Avala studios i biće baziran na rezultatima konkursa. Odabir vrste plana koja nam je poznata od Beograda na vodi, omogućava Vladi da potpuno preskoči sve postojeće gradske odluke i planove (recimo Plan generalne regulacije po kome je na tom mestu dozvoljena gradnja isključivo objekata javnih službi), a kao pravni osnov za tako nešto naveden je Prostorni plan Srbije koji je istekao pre pet godina, kao i Zaključak vlade iz decembra 2019. godine kojim je „Filmski park“ utvrđen za projekat od značaja za Republiku Srbiju.
Zbog čega tačno – ne znamo, a i oni su verovatno zaboravili. Zaključci se po pravilu drže u tajnosti i ne objavljuju se ni u Službenom glasniku ni na sajtu Vlade. Štaviše, u tekstu plana od koga se odustalo, tvrdilo se da je značaj projekta koji treba da pomogne razvoj filmske industrije prepoznat u Strategiji razvoja kulture, koja ne samo da nije bila doneta (a nije ni dalje) nego se ni u njenom nacrtu ništa slično ne pominje. A čak i da je postojalo neko smisleno objašnjenje, nije jasno kako bi se dva različita plana posmatrala kao isti značajan projekat, osim ako je u Zaključku pisalo „od odsudne je važnosti za filmsku industriju da se izgrade stanovi u šumi“.
Ipak, učesnici konkursa nisu mogli znati da će Vlada i Košutnjak oteti od grada (ne ceo, ali prostorni planovi teže širenju kako protiče vreme), zbog čega dodatnu dimenziju unosi pristanak prof. Lojanice da radi i na izradi najavljenog prostornog plana.
„Postoji ta stalna dilema sa kojom se kao eksperti i odgovorni građani susrećemo – da li učestvovati pa jačati institucije iznutra ili ne pristajati pa svedočiti njihovom urušavanju vezanih ruku. Bila bi sjajna vest da snaga i integritet struke uspeju da izuzetno opasan instrument kakav je PPPPN vrate u ruke javnog interesa. Ali kada pogledamo da je polazište ovog plana konkurs za zaštićenu celinu za koji nisu ni traženi uslovi Republičkog zavoda za zaštitu kulture, entuzijazam me nažalost napušta pre nego što je i stigao“, kaže urbanistkinja Ljubica Slavković.
Za dekana Arhitektonskog fakulteta, „potpuno je logično“ da Vlada bude ta koja će doneti plan, budući da njegova teritorija obuhvata i institucije poput Kinoteke, RTS-a i DIF-a, a takođe smatra i da status projekta od republičkog značaja obezbeđuje veću transparentnost i pravnu sigurnost. Ali da li kada se osvrnemo na takve planove za „značajni“ Beograd na vodi i Ekspo, transparentnost i pravna sigurnost budu prve asocijacije?
„Ne, naprotiv. Nivo transparentnosti kod izrade planova koje usvaja Vlada je daleko niži nego kod planova koji se donose na lokalu. Mi nemamo mehanizme da učestvujemo na sednicama Vlade, niti postoji bilo kakav prostor u takvom procesu gde se mogu čuti druga mišljenja. Planovi koji se usvajaju na nivou grada moraju da prođu skupštinsku proceduru i makar je moguće da se povede polemika, a postoji i mogućnost amandmana – makar ona ne funkcionisala u praksi. Ne postoji nijedno opravdanje zašto se tu koristi PPPPN, koji je država do sada zloupotrebljavala u svojim projektima, osim zbog toga što je vrlo lak i za ostvarivanje interesa investitora. I time dolazimo na još opasniji teren jer im se daje na raspolaganje takav ekspresan, centralizovan i netransparentan instrument koji im praktično garantuje realizaciju projekta. Ovim planom država je izjednačila javni interes sa interesom kompanije Sebre da ostvari profit“, kaže Stojić.
Zato valjda i ne treba da čudi što smo se već vratili obmanjivačkim izjavama, pa je Lojanica rekao da će buduća gradnja biti realizovana na temeljima postojećih objekata, bez zauzimanja novih prirodnih površina. Kako to objašnjava niz stambenih zgrada koje je njegovo rešenje predvidelo u prostoru između Crkve Svetog Luke, vatrogasne stanice i Arhiva Kinoteke, na kome se trenutno ne nalaze zgrade već drveće – nije objasnio. A arhitekta Tihomir Dičić izračunao je da će minimalno 14 hektara postojećeg zelenila biti zauzeto planiranom gradnjom.
