Prošle nedelje odjeknula je vest Radija Slobodna Evropa da je BIA još 2015. godine tražila obnovu licence za program Cellebrite, alat koji služi za otključavanje i preuzimanje podataka sa mobilnih telefona. Ova kompanija dospela je u fokus domaće javnosti krajem prošle godine, kada je Amnesti internešnal u izveštaju „Digitalni zatvor: Nadzor i represija civilnog društva u Srbiji“ objavio da policija i BIA masovno i rutinski koriste ovaj softver u obračunu sa kritičarima režima Aleksandra Vučića.
Za upućene, ovo otkriće nije iznenađenje. Vučićev režim godinama sistematski gradi mehanizme za nasilni opstanak na vlasti, učvršćujući kontrolu nad bezbednosnim strukturama i pravosuđem postavljanjem lojalista na ključne pozicije i u dubinu institucija. Paralelno je stvarao parabezbednosni aparat sastavljen od huligana i kriminalnih grupa. Bezbednosni aparat je opremao savremenom tehnikom za suzbijanje tzv. obojenih revolucija i obučavao uz pomoć ruskih i kineskih režima sa bogatim iskustvom u gušenju građanskog otpora. Uz zvučne topove, režim je u svoj arsenal dodao i sofisticirane alate za digitalni nadzor, a Cellebrite je tek vrh tog ledenog brega.
Arhitektura tihe represije
Sadašnji režim nabavio je opremu i softver ne samo za ciljani tajni nadzor pojedinaca već i za masovno praćenje građana. Od 2017. godine vlasti su instalirale hiljade Huawei kamera u Beogradu i drugim gradovima Srbije, pokrivajući ključne raskrsnice, javne površine i glavne putne pravce. Ove kamere visoke rezolucije, uz pomoć posebnog programa za video-analitiku, omogućavaju prepoznavanje lica, registarskih tablica i predmeta, kao i analizu ponašanja u realnom vremenu. Dok stručna javnost ukazuje da je verovatno reč o Huawei softveru, vlasti uporno negiraju postojanje bilo kakvog sistema za obradu ovako prikupljenih biometrijskih podataka u Srbiji.
Režim je nabavio opremu i softver ne samo za ciljani tajni nadzor pojedinaca već i za masovno praćenje građana
Činjenica je, međutim, da režim godinama unazad stalno proširuje mrežu pametnih kamera i površine koje one pokrivaju. Takođe, istraživački novinari otkrili su da se u nabavci MUP 2022. godine našao Griffeye – softver za sortiranje i analizu ogromnih količina slika i video-zapisa – a strani izvori su pominjali i Clearview AI, program za prepoznavanje lica sa najvećom bazom podataka na svetu, koja broji više od 30 milijardi fotografija. Ovaj alat bio je predmet brojnih sudskih sporova i zabranjen je u više država zbog narušavanja prava na privatnost. Uprkos zvaničnim demantijima da MUP koristi ovakve softvere, građani koji su učestvovali u blokadama u više gradova dobijali su prekršajne prijave, iako ih policija nikada nije legitimisala. Malo je verovatno da je policija mogla da identifikuje toliki broj ljudi isključivo „ručnim“ pregledanjem snimaka i poređenjem sa fotografijama iz baze ličnih karata. Ruski režim se upravo na ovaj način obračunavao sa učesnicima masovnih demonstracija protiv Putinove vlasti u prethodnoj deceniji.
Važan deo ove infrastrukture čine i izuzetno invazivni programi za ciljani nadzor telefona, tzv. špijunski softveri, među kojima se izdvajaju svetski ozloglašeni Pegasus i nešto manje sofisticirani Predator. Ovi alati omogućavaju potpuni pristup sadržaju telefona, uključujući i nadzor u realnom vremenu, snimanje i čak povraćaj obrisanih poruka. Profesionalni novinari i organizacije za ljudska prava dokumentovali su da su oba ova programa korišćena i u Srbiji protiv pojedinaca kritičnih prema vlasti. Jedina prepreka njihovoj široj primeni jeste visoka cena. Zbog toga je BIA razvila sopstveni alat – tzv. Novi spy – verovatno samostalno ili u saradnji sa ruskim službama. Za razliku od Pegasusa i Predatora, on ne može da se instalira daljinski, već zahteva fizički pristup uređaju. BIA i policija to rešavaju tako što mete privode, kidnapuju ili pozivaju na „informativne razgovore“, prilikom kojih im oduzimaju telefone, otključavaju ih pomoću Cellebrite-a i instaliraju Novi spy, koji potom omogućava tajni nadzor.
BIA je razvila sopstveni alat, Novi spy, verovatno samostalno ili u saradnji sa ruskim službama. Za razliku od Pegasusa i Predatora, on zahteva fizički pristup uređaju. BIA i policija to rešavaju tako što mete privode, kidnapuju ili pozivaju na „informativne razgovore“
Srbija je svoj arsenal digitalnog nadzora proširila i sa dvadeset IMSI kečera – sofisticiranih uređaja koji imitiraju bazne stanice mobilnih operatora. Ovi sistemi omogućavaju vlastima da identifikuju i lociraju korisnike, ali i da masovno presreću komunikacije svih mobilnih telefona u svom dometu, koji može obuhvatiti nekoliko stotina metara. Posebnu zabrinutost izaziva njihova prenosivost: IMSI kečeri su dovoljno kompaktni da stanu u ranac, a mogu se postaviti čak i na dronove, što njihovo otkrivanje čini gotovo nemogućim.
Međutim, digitalne alate za nadzor nisu nabavljale samo bezbednosne službe i policija, već i državne institucije koje formalno nemaju bezbednosne nadležnosti. Tržišna i poreska inspekcija kupile su programe Social Links, Maltego i Mozenda, uz zvanična objašnjenja da će se koristiti za borbu protiv sive ekonomije i ilegalne trgovine na internetu. Takvo obrazloženje teško je uverljivo, s obzirom na to da mogućnosti ovih alata daleko prevazilaze ovlašćenja inspekcijskih organa. Social Links, na primer, može da istražuje zaključane profile na društvenim mrežama, identifikuje influensere i poseduje funkcije za prepoznavanje lica i analizu sentimenta. Istraživački novinari su otkrili da je čak i Elektroprivreda Srbije, pod izgovorom interne kontrole, uspostavila paraobaveštajni centar opremljen mikrouređajima za nadzor, dronovima, kamerama visoke rezolucije sa funkcijom prepoznavanja lica, ometačima signala i telefonima sa neprobojnom enkripcijom.
Prethodno navedena oprema i softver predstavljaju tek vidljivi deo arhitekture digitalne represije koju su istraživački novinari do sada uspeli da dokumentuju. Posebno zabrinjava činjenica da je prodaja većine ovih tehnologija, uključujući i pojedine sisteme za biometrijsko prepoznavanje lica, u Srbiji potpuno slobodna. Stoga je opravdano pretpostaviti da je digitalni arsenal kojim raspolažu državni organi – ali i privatne strukture bliske vlasti – znatno obimniji od onoga što je javnosti poznato.
Ogromna, a nesputana moć
Koliko su ove tehnologije moćne pokazuje uvid u spise iz sudskog postupka protiv policijskog generala Slobodana Malešića, u čiji je telefon ubačen program za tajno prikupljanje podataka. Softver je beležio sadržaj ekrana i do 20 puta u minuti, uključujući i poruke koje su bile samo započete, a zatim obrisane pre slanja. Najnapredniji programi, poput Pegasusa, funkcionišu po principu „zero-click“ – napadaču nije potreban fizički pristup uređaju, niti žrtva mora da klikne na bilo kakav link.
Danas ljudi u proseku provode oko pet sati dnevno na svojim telefonima, prenoseći na njih i privatni i poslovni život. U tom kontekstu, moć špijunskih alata je gotovo apsolutna. Ron Dajbert, profesor političkih nauka i stručnjak za sajber bezbednost, slikovito je opisao njihovu razornu snagu: „Napredni špijunski softver za nadzor je ono što je nuklearna tehnologija za oružje – kvantni skok u sofisticiranosti i moći. Najnovije verzije omogućavaju tih i neograničen pristup celokupnom obrascu života mete. To je nuklearna verzija špijunskog softvera. To je velika bomba – protiv nje ne postoji odbrana.“ Otud ne treba da čudi što represivni režimi koriste ove alate za pripremu likvidacija svojih kritičara, kao što je to bio slučaj sa saudijskim novinarom Džemalom Kašogijem.
Važan deo ove infrastrukture čine i izuzetno invazivni programi za ciljani nadzor telefona, tzv. špijunski softveri, među kojima se izdvajaju svetski ozloglašeni Pegasus i nešto manje sofisticirani Predator
Ništa manje zastrašujuća nije ni moć kamera opremljenih naprednim softverima za analizu, kojima su gradovi u Srbiji već pokriveni. Pomoću ovih sistema moguće je pratiti kretanje osoba i vozila ne samo u realnom vremenu, već i unazad – tri dana ili čak šest i više meseci – te rekonstruisati njihove kontakte, navike i obrasce ponašanja. Tehnologija omogućava i izradu posebnih lista za praćenje, pri čemu se nadzor automatski aktivira kada se osoba sa liste pojavi u unapred definisanoj zoni. Takvi sistemi već postoje u Kini, čime su, prema upućenima, vlasti u Srbiji bile posebno fascinirane. I dok su drugi pomenuti alati pojedinačno manje moćni, u kombinaciji sa ovim nadzornim mrežama postaju ključni elementi u arhitekturi digitalne represije, dramatično povećavajući njen domet i efikasnost. Štaviše, oni stvaraju „efekat zastrašivanja“ (chilling effect) odvraćajući tako građane od javnog iskazivanja svog mišljenja.
Sve navedeno postaje još alarmantnije kada se uzme u obzir da je upotreba ovih tehnologija u Srbiji ili neadekvatno zakonski regulisana – kao u slučaju špijunskih softvera – ili potpuno nezakonita, kao kod pametnog video-nadzora i primene napredne biometrijske analitike. Propisi koji uređuju tajni nadzor pisani su u vreme kada digitalna tehnologija špijuniranja nije bila ni približno ovako rasprostranjena i dostupna. Vladajući režim, međutim, nije imao nameru da ih modernizuje u pravcu primene principa srazmernosti, kako bi se onemogućilo masovno prikupljanje podataka kod na primer telefona zaraženih špijunskim softverom. Štaviše, tokom prethodnih 13 godina vlast je sistematski urušila sve mehanizme demokratskog nadzora i kontrole nad bezbednosnim službama i policijom, pretvorivši ih u instrumente za legitimizaciju sopstvenih postupaka, uključujući i masovnu, nezakonitu primenu digitalnog nadzora nad kritičarima režima.
Visoka cena represije
Cena nabavke i korišćenja ovakve opreme meri se milionima. Procene pokazuju da samo instalacija softvera Pegasus košta oko 500.000 dolara, dok godišnja licenca za nadzor deset telefona iznosi dodatnih 650.000 dolara. Orbanova Mađarska je, prema dostupnim podacima, za četiri godine nadzirala 300 telefona i za to platila čak 50 miliona dolara. Srbija je, samo do 2020. godine, iz državnog budžeta izdvojila 50 miliona evra za pametne video-kamere, dok je za IMSI kečere potrošeno još dva miliona. Čak je i EPS investirao oko 660.000 evra u opremu za zaštitu telefona i tajni nadzor. Ukupna suma koju je država izdvojila za digitalni nadzor ostaje nepoznata, ali je jasno da je ogromna – a da represiju nad sobom, paradoksalno, finansiraju upravo građani Srbije.
