Mnogo toga nije bilo u tim policijskim knjigama i sve se činilo nekako drugačije. Čak i tu neku praksu što smo imali, malo je vremena bilo da se pronikne u ljudske sudbine. Nismo baš naučeni kako da saopštiš crne vesti ili da budeš prisutan kad prepoznaju nekog svog na obdukcionom stolu. Kad je potreban sekund da se okrene život. Da nastane tama.
Nisu nas naučili kako izgleda kad se čoveku ruši sve i kad je na klackalici gde smrt izgleda kao bolja opcija.
A onda, nakon par godina u procesu proizvodnje, sa ulaznih vrata prepoznaš čoveka koji je potrošio svu kombinatoriku, koji više ne veruje ni samom sebi i koji nije imao druga vrata na koja bi pokucao sem manastirskih ili ovih tužnih i sivih policijskih. Sledeće stanice su bolnica ili groblje i ovo je ta poslednja šansa.
Jedan moji kolega je znao da učini situaciju još mučnijom i da kaže tom nekom „A vidiš li ti nas ovde. Vidiš. E mi smo ti najbolji. Boljih nema. Da ima bili bi ovde ali ih nema i mi smo najbolji. Ako misliš da pomognemo moraš sve da nam pričaš, kao kod doktora ili kod popa. Samo tako možemo da uradimo nešto“.
A onda čovek koji je došao po pomoć otvara dušu. I neko ko je pored policijskih proučavao malo i neke druge škole vidi svu težinu misli da su sve srećne porodice nalik jedne na druge a da je svaka koja je nesrećna, nesrećna na svoj način. U mnogo slučajeva i da su najteži zlatni lanci. Nečija sudbina, teška priča, greška, sramota, osuda… stavi se na papir koji potpišu prisutni. Upozna se i tužilac i od tad to je tajna. Ukoliko nešto procuri, poigraćeš se sa sudbinom tog koji se čini da je živ a odavno je umro a ti nisi kadar da taj teret nosiš na duši.
Ljudi vole da vide kako se ruši kristalna kula i sve to lepo i blještavo godinama stvarano na krvi, znoju, možda i na suzama i lažima. I koliko god da se trudimo malograđanština će nekako naći svoj put i biće nam bitno šta neko drugi kaže
Ljudi vole da vide kako se ruši kristalna kula i sve to lepo i blještavo godinama stvarano na krvi, znoju, možda i na suzama i lažima. I koliko god da se trudimo malograđanština će nekako naći svoj put i biće nam bitno šta neko drugi kaže. Još je teže ako si neko ko je dobacio dalje nego drugi ili si poznat. Dušebrižnici će analizirati svaki tvoj korak, radovati se kad poklekneš i doživeće ekstazu kad te moćniji iskoriste kao topovsko meso i puste niz vodu. Ne vodeći računa da nisi sam i da vučeš najbliže sa sobom.
Nekad je to igranje sa sudbinom a nekad se božji kantar tako namestio i možda je trebalo da bude još gore, da prevagne onaj tas sa zlom koje si naneo i za koji ne postoji oprost.
Budeš li se drznuo da remetiš sreću onih koji su gazili po krvi i na kostima sagradili imperije, ravnajući se sa tvorcem i igrajući se životima, silom i strahom, strašne će se sile ustremiti ka tebi, iz najtajnijih fioka će izvaditi fotografije kojih se stidiš, zvaće tvoje neprijatelje i drugove školske koji su ponavljali a ti nisi hteo da im pokažeš matematiku, da pričaju kakav si bio nikakav.
Nateraće te da budeš poslušan i držaće te u šaci sve do onog momenta dok ne bude neka priča bolja od tvoje, da može da se baci gladnom plebsu, žvalavom i bezubom, da rastrgne tvoje uspomene, fotografije na kojima je sreća i tvoju krv. Samo tako je njihov život, makar na trenutak, vrhovni otac učinio manje bednim a njihovo bitisanje na ovom svetu, uz napolitanke i žuti sok, učinio za nijansu lakšim.
Veća vest jede manju i već jenjava priča kako je jedna porodica razorena, kako je sve pomnoženo sa nulom, sve šti su stvarali, kako je baš tako možda i trebalo. Pa ima toliko loših vesti koje spremne čekaju i onih strašnih i strašnijih koje tek treba da se dese.
Zaboraviće se kako je neko, sa punim poverenjem, tražio da ga država zaštiti. Kako je otišao u policiju i ispričao svoju muku, kao kod doktora ili popa, kako je mislio da boljih od tih tamo policajaca nema i da će njegova duša naći smirište a porodica ostati zaštićena.
Budeš li se drznuo da remetiš sreću onih koji su gazili po krvi i na kostima sagradili imperije strašne će se sile ustremiti ka tebi, iz najtajnijih fioka će izvaditi fotografije kojih se stidiš, zvaće tvoje neprijatelje i drugove školske da pričaju kako si bio nikakav
Pretpostavljam i da je mislio da će ga neko razumeti i postupiti profesionalno i etički. A dobra je priča bila. Nesvakidašnja. Imala je taj razarajući momenat koji je mogao da pokrene i najmanji impuls. I desilo. Država je procenila da je potrebno. Nije prvi put da se neko žrtvuje na ovaj način za dobrobit zemlje. Moglo je i gore. Jedan papir je izvukao ključnu kartu iz ionako klimave i načete kule i sve se srušilo. Ostala je ogoljena sramota, strah i razbijena, nekada sjajna vaza, koju je nemoguće zalepiti niti može da se kupi nova, lepša i bolja.
Moralo je u tom momentu jer je bilo još nekih priča koje su mogle da naškode. Ova je bila prava za gladne narodne mase. Za divljenje, za pravdu onih koji nemaju ništa od života. Za sažaljenje.
Neka imena su ostala upisana kao eventualni budući učesnici nekog narednog, do sad neviđenog rijalitija. Stručnjaci će prilaziti problemu sa raznih strana i u jutarnjem programu objašnjati ko je koga voleo a ko je koga ucenjivao. Psiholozi će se baviti pojavnim oblicima ljubavi. Voditelji će pomenuti da je neko bio toliko hrabar da sve to iznese u javnost. Nekom će biti teško, preteško u pritvoru a nekom će biti teško svugde.
Vrhovni komandant, pored svih ovozemaljskih i globalnih problema, napadan sa svih strana, između čekića i nakovnja, nadljudskim naporima gurajući blokiranu zemlju napred, kao neko ko razume igru s loptom, našao je vremena da se obrati širokim narodnim masama i kaže da mu je žao što je policija pokušala da uništi jednu porodicu.
Nakon ovakvog obraćanja očekuje se da policija u svojim a i u redovima tužilaštva odvoji žito od kukolja i pronađe tog nepouzdanog čuvara tajni koji će, nadam se, biti pravi profesionalac i potpisati da je sam došao na tu ideju. Ne pričam napamet, bilo je slučajeva kad je samo jedan policajac primio sve teskobu na svoja nejaka pleća mada je tu okolo bilo kompletnih idiota ili kada je tužilaštvo koje se bavi organizovanim kriminalom uhapsilo samo jednog čoveka koji se organizovao sam sa sobom i hteo da neke nekretnine ne budu više ruševine, nego da budu lepše i bolje.
Nateraće te da budeš poslušan i držaće te u šaci sve do onog momenta dok ne bude neka priča bolja od tvoje, da može da se baci gladnom plebsu, žvalavom i bezubom, da rastrgne tvoje uspomene, fotografije
Verujem da će narodna milicija biti na nivou kao kad je uhapšena koleginica koja je slikala izveštaj o nebezbednoj vožnji preskupog auta sa diskutabilnim kočnicama a sve pod okriljem psihoaktivnih supstanci kojima je malecno falilo da izvetre kao da nisu postojale. I policija i sva tužilaštva su bila na nivou i pokazali su da se može. SUK je bio u punoj snazi mada su poprilični bili izmoreni hapšenjem policajaca koji su bili u direktnim kontaktima sa raznim klanovima koji se mogu povezati sa nekim mestima, tribinama i leševima.
Što se tiče mene, potpuno su se obrukali. Sa proton mejla mi je poslat izveštaj Policijske stanice Zemun u vezi pukovnika SBPOK-a koji je sa službenim autom, sa rotacijama i nekim čudnim nepripadajućim tablicama pokušavao da uđe na Zemunski kej i izvuče iz vode neki skuter od ženinog rođaka. I tu se on posvađao sa čuvarom koji je pozvao policiju ali nikom ništa. Uglavnom meni poslali izveštaj a ja prosledio SUK-u. Onda oni godinu dana većali i kad su poslali Upravi za tehniku ono već prošlo taman toliko vremena da nije mogla da se utvrdi IP adresa. Ja tu zaključim da su oni sve pokušali ali da je taj proton teži da se rastumači od Skaj komunikacije. Uglavnom skuter oteran, ženin rođak zadovoljan, čuvar prepadnut, a načelnik napredovao.
Sa tog proton mejla poslao mi neko i službenu belešku o prislušnom centru u EPS-u koji je koristio baze podataka MUP-a. Ja to rekao na televiziji, izvršio uzbunjivanje i SUK-a i TOK-a, davao izjavu u SBPOK-u i ništa. Pohapsili te neke iz EPS-a. Iz MUP-a nikog. Mislim te neke što šalju beleške u etar a to je kažnjivo. Jedan od tih iz MUP-a, tako kažu a kunu se u majku, posle toga dobio stan u MUP-ovoj igri brzi prsti. Ovi drugi napredovali. Pisao sam i predsedniku i ministru. Ništa. Očigledno moj život nije uništen koliko bi trebalo mada se neko dobro poigrao sudbinom. Čekam da mi pošalju nešto sa SKAJ komunikacije, to valjda može da se otkrije.
