„U ovom momentu snimak rušenja evangelističke crkve u Titelu na mom Instagram profilu pogledalo je preko 1.700.000 ljudi. U nekom momentu je algoritam ‘eksplodirao’. Mislim da je velikom broju pregleda snimka doprinela upravo činjenica da tako nešto ljudi nisu mogli da vide još od sličnih ‘akcija’ talibana u Avganistanu i ISIS-a u Siriji i Iraku“, počinje priču za Radar direktor Kolor Pres grupe Robert Čoban.
Njegov snimak je pokrenuo lavinu koju Vojvođani dobro poznaju, a tiče se brojnih starih zamkova i napuštenih crkava diljem pokrajine, sa kojima lokalna, pokrajinska i republička vlast ne znaju šta da učine, zbog čega propadaju i na kraju se vredna kulturna baština prvo opelješi, pa poruši.
Da ne bude zabune, događaj u Titelu nije varvarski pir u režiji SNS, kako su mnogi pomislili. Evangelistička crkva augsburškog ispovedanja, sa sedištem u Subotici, i biskup Robert Balog odlučili su da uklone oronulu i nebezbednu crkvu, čiji su nekada brojni vernici praktično nestali u vrtlogu istorije, ratova i ekonomske migracije. Ipak, ovakve scene Vojvođanima veoma teško padaju i u Novom Sadu se često poteže pitanje kako da sačuvamo vredno nasleđe čak i kada ne postoje zakonski vlasnici uvelih dvoraca i vernici neke od hrišćanskih konfesija.
Ruine Srbije
„Rušenje svake stare crkve koja podrazumeva stilske odlike nikada nije prijatno za gledanje“, kaže istoričarka umetnosti Donka Stančić, bivša direktorka novosadskog Zavoda za zaštitu spomenika kulture.
„To su osvećena mesta. A razlozi koji su dovodili do takvih nemilih događaja kroz istoriju bili su raznovrsni, od političkih, ratnih okolnosti, urbanističkih – viših društvenih interesa, oronulosti i napuštenosti i drugih. Kada je titelska crkva u pitanju, dva poslednja razloga su presudila, uz saglasnost imaoca objekta – udaljene verske zajednice i biskupa. Oni su se složili da nestanu njihovi koreni u ovom gradu“, kazuje tužne reči Donka Stančić.
Čoban, kao strastveni biciklista, redovno obilazi vojvođansko kulturno blago i podseća da je projektom „Dvorci Srbije“ iz 2011. obuhvaćeno 118 vojvođanskih dvoraca i letnjikovaca, od kojih je velika većina u očajnom stanju. Koliko država ima sluha za brigu o kulturnoj baštini pokazuje ne samo primer lagano propadajućeg bečejskog dvorca Dunđerskih „Fantast“ (sada u vlasništvu Matice srpske), već i ovo: „Na sajtu Pokrajinskog zavoda za zaštitu spomenika nalaze se rodne kuće Novaka Radonića u Molu i Đorđa Natoševića u Starom Slankamenu. Na sajtu piše da su pod zaštitom države kao ‘kulturna dobra od izuzetnog značaja’. U stvarnosti, međutim, ne postoje, pošto su pre nekoliko godina srušene“, podseća sagovornik.
Stančić upozorava da je problem potrebno sagledati sa nekoliko strana. Na primer, da li je titelska crkva baš toliko bila sklona rušenju i ko to tvrdi?
„Sasvim je mali broj objekata koje konzervatori sa naprednom tehnikom nisu u stanju da saniraju. Istovremeno, postavlja se pitanje i njene valorizacije i kategorizacije, pa se prema tome određuje delikatan odnos i stepen zaštite. Pitanje nove namene napuštene crkve u jednom malom Titelu teško se moglo realno planirati, kao i njena isplativost. U zemlji gde se na pravdi Boga ruše Hotel Jugoslavija, sajamske hale, Generalštab, gde svakodnevno preti opasnost uništenja, već fizički i mentalno posustalima u protestima, malo nam ostaje snage da žalimo srušenu crkvu u Titelu.“
Projektom „Dvorci Srbije“ iz 2011. obuhvaćeno je 118 vojvođanskih dvoraca i letnjikovaca, od kojih je većina u očajnom stanju
Kada je Čoban bio u Francuskoj na otvaranju katedrale Notr Dam, u decembru prošle godine, petoro novinara iz celog sveta prisustvovalo je programu Francuskog instituta, gde su imali priliku da se uvere kako njihova država brine o kulturnoj baštini. „U Francuskoj je država vlasnik svih verskih objekata, a ne same verske zajednice. I država vodi računa o njihovom čuvanju i održavanju. Ako se proceni da nema dovoljno vernika, u saradnji sa tom verskom zajednicom objektu se menja namena. To može biti muzej, kultruni centar, galerija, koncertna dvorana ili pak restoran, ali – objekat se nikada ne ruši“, kategoričan je.
Neophodno sistemsko rešenje
Donka Stančić smatra da sudbinu urušenih ili napuštenih vrednih starih i stilskih objekata moramo sistemski rešavati i ne ostavljati problem od slučaja do slučaja. „Taj posao treba da vodi centralna ustanova, Republički zavod, a podrazumevala bi izradu kataloga sa popisom tih objekata i jasnom vrednosnom kategorizacijom. Tako bi u svim delovima Republike postojao odmeren stručni stav o njihovom opstanku, pa i određivanje eventualne prodaje, promene namene ili rušenja. U zemlji u kojoj je najniža stopa odvajanja za kulturu, malo čemu se možemo nadati. Kod nas je to već dostiglo psihozu da svako planiranje unapred smatramo utopijom. Osnov svega su prioriteti, a toga nema. I to malo novca se nekritički rasipa. I kako u siromaštvu, a ne bi moralo tako da bude, planirati promenu nekih crkava u nove namene. Tu nam primeri iz sveta ne pomažu. Ipak, da podsetim, zemlje koje imaju senzibilitet, kulturu i vaspitanje za svoju baštinu i ne žale odvajanje novca, čuvaju svoje stare objekte jer su oni pouzdana memorija njihovog postojanja na nekom prostoru. Videla sam u Bavarskoj jedno radničko naselje običnih tipskih kuća, zaštićeno, začuđujuće dobro obnovljeno i održavano. Mi smo toliko bogati sa baštinom da bagatelišemo silne dvorce po Vojvodini ili industrijsku gradnju, koju prosvećeni narodi revitalizuju u nove dragocene prostore. Istina, u ovom drugom smo se ipak malo pokrenuli“, oprezno je optimistična Stančić.
I Čoban se slaže da je teško siromašnom čoveku objasniti zašto je potrebno izdvojiti novac za takve objekte. „Uvek će neko reći ono čuveno: ‘Pitate me za pljačku kioska, a gori Hilandar!’“
U zemlji gde se ruše Hotel Jugoslavija, sajamske hale, Generalštab, gde svakodnevno preti opasnost uništenja, već fizički i mentalno posustalima u protestima, malo nam ostaje snage da žalimo srušenu crkvu u Titelu
„Kada smo 2022. u Kulturnom centru Srbije u Parizu organizovali okrugli sto na ovu temu, Frederik Miteran, bivši ministar kulture Francuske i nećak Fransoa Miterana objasnio je kako u Francuskoj od tih dvoraca koji su danas hoteli, restorani, banje ili muzeji, žive čitava sela. Možda bi ljudima pre do svesti došla činjenica da bi u tom dvorcu i oko njega mogla da radi čitava njegova porodica, nego sam značaj zaštite kulturne baštine“, pragmatičan je novinar po pitanju animacije siromašnih građana.
Takođe, on se slaže sa Donkom Stančić da takav posao ne bi smeli da prepustimo korumpiranim ili samo nedovoljno osvešćenim lokalnim političarima, koji u saradnji sa često veoma sličnim profilom čelnika u vrhu pojedinih verskih zajednica odlučuju o sudbini takvih objekata. „To mora da radi država. Ali kada vidimo šta se dešava sa Generalštabom postavlja se pitanje da li je i to rešenje. Bojim se da bez dizanja svesti čitave zajednice neće biti pomaka na tom planu“, kategoričan je Čoban.
Prodaja bogomolja
Istoričarka umetnosti pojašnjava da je ustupanje, odnosno prodaja hramova za nove namene u svetu uznapredovala praksa, bilo da se radi o liberalnijim verskim zajednicama (evangelisti u Engleskoj i Holandiji) ili onim ortodoksnijim (katolici u Španiji i Italiji).
„Kažu da je u drugoj polovini 20. veka u Engleskoj srušeno 500 crkava, a prodato oko 1.000. Svuda je to posledica smanjenog broja vernika. Jedna crkva u Londonu bila je prazna, a sada je to uvek prepun irski pab. Prodaja se sprovodi po pravilima crkvenih odbora za buduće korisnike. Dozvoljeni su i realizovani luksuzni stanovi, pabovi, supermarketi ili biblioteke, a zabranjeni sex–šopovi ili kockarnice. Međutim, najprikladnije korišćenje verskih objekata je kulturološko – pozorišne predstave, koncerti ili izložbe, ali to je već uobičajena praksa i u mnogim aktivnim hramovima“, predlaže sagovornica.
A šta o titelskoj crkvi kaže voks populi? Zanimljivo je da i po ovom pitanju postoji podela koja se lako može projektovati na politiku, društvo i svetonazore građana i građanki Srbije. Čoban objašnjava kako su korisnici Instagrama reagovali:
„Oko 50 odsto njih je zgroženo uništavanjem kulturne baštine, 25 odsto nalazi opravdanje u činjenici da je objekat bio star i da je predstavljao opasnost po bezbednost meštana, dok su četvrtina komentari u ovom stilu: ‘Nije reč o štali. Štalu je šteta srušiti. Sektaške objekte srušiti svuda!“
