Piše: Dejan Pavlović, profesor Fakulteta političkih nauka u Beogradu
Da li je srpskom društvu prihvatljivo da pojedina kršenja ljudskih prava ostanu bez pravne reakcije i sankcija? Neki građani Republike Srbije gubili su poslove jer nisu želeli da idu na političke skupove. Drugi su dobijali pendreke po bubrezima ili glavi, stavljani na mere praćenja bez sudskog odobrenja. Svim građanima je dugo i sistematično kršeno aktivno biračko pravo brutalnom tehnologijom izigravanja izbornih zakona na svim nivoima. Svim građanima se uskraćuje pravo da budu tačno, pravovremeno i potpuno informisani o stvarima koje neposredno utiču na njihov život, zdravlje, ličnu bezbednost ili ekonomsko blagostanje. Dugo i temeljno nam se oduzimaju prirodni resursi, zagađuju voda, vazduh i zemljište. Prekomerno nas zadužuju, što će se prelivati kao opterećenje i na buduće generacije. Zašto redovni krivično-pravni postupci nisu dovoljno rešenje?
Za većinu navedenih nedela niko neće odgovarati pred pravosudnim organima. U zarobljenoj državi (state capture) ne postoje institucionalne pretpostavke da krivično odgovaraju počinioci, podstrekači, pomagači ili organizatori ovakvih nepočinstava. Pravni postupci su i inače dugi, okrivljene štiti pretpostavka nevinosti, mnogi postupci su zastareli već sada, a postavlja se pitanje ko su sudije i tužioci koji će utvrđivati odgovornost lica koja su kršila zakone. Autoritarni režimi iza kojih stoje određene, dobro organizovane interesne grupe, pažljivo biraju i imenuju lica koja će vršiti ključne funkcije u tužilaštvima, sudovima, ustavnom sudu, bezbednosnim agencijama, vojsci, izbornim komisijama, nezavisnim regulatornim i kontrolnim telima, javnim servisima i slično. U zarobljenoj državi tužioci diskreciono odlučuju da ne postoje osnovi sumnje za dalje krivično gonjenje, mediji neadekvatno izveštavaju zainteresovanu javnost, sudije odugovlače sa postupcima do nastupanja zastarevanja. Nikada nećemo saznati ko je izdao naređenje nekom vodu policije da upotrebi (prekomernu) silu protiv mirnih demonstranata, da se upotrebi sporan agens štetan po zdravlje, da se privedena lica podvrgnu mučenju, nehumanom ili ponižavajućem postupanju.
Visoka korupcija mora dobiti krivičnopravni epilog
Dan posle političkih promena u čiju nas je realnost uverio studentski pokret steći će se uslovi da pobunjeno društvo ostvari neočekivano oslobođenje iz stega autoritarnog režima. Da li se može racionalno očekivati da će korumpirani javni službenici istraživati i sprovoditi postupke protiv sebe i svojih saradnika? Može li biti socijalnog poverenja u institucije bez nekakvog utvrđivanja istine i konsekventnog postupanja sa licima koja su učestvovala u teškim oblicima kršenja ljudskih prava? Da li se može govoriti o pravdi i pravičnosti?
U zarobljenoj državi (state capture) ne postoje institucionalne pretpostavke da krivično odgovaraju počinioci, podstrekači, pomagači ili organizatori ovakvih nepočinstava
Ono iskonsko u nama nalaže nam da tražimo zadovoljenje i u slučajevima koji ne potpadaju nužno pod krivična dela kao što su zloupotreba službenog položaja ili nesavestan rad u službi. Nekada je dovoljno da umešana lica ponude priznanje, kajanje i izvinjenje. Kao što je to bio slučaj u Južnoafričkoj Republici. Za određena krivična dela moramo biti strpljivi i pokazati veru u pravosuđe. Trajaće pet ili deset godina, ali slučajevi prisilnih nestanaka, mučenja, teških zloupotreba ili visoke korupcije moraju dobiti i krivičnopravni epilog. Zakon o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnih dela mora imati centralno mesto. Uporedo sa redovnim sudskim postupcima biće neophodno doneti novi Zakon za utvrđivanje istine i odgovornosti za teška kršenja ljudskih prava u RS u 21. veku.
Principi korektivne i distributivne pravde nalažu da svako dobije ono što zaslužuje. Građanima je princip odgovornosti jednako važan kao i ostali aspekti pravne države. Neka lica koja su obavljala važne javne funkcije za potrebe autoritarnog režima nedostojna su da iznova dobiju priliku da budu sudije, tužioci, poslanici, profesori na državnim univerzitetima. Ukaljali su profesiju, izneverili ustav, zakone i javni interes. Ostvarili su uticaj i ekonomsku moć. Da li je ispravno da već u sledećem političkom ciklusu dobiju priliku da tu moć koriste u fer izbornoj trci?
Loša iskustva sa lustracijom iz 2000.
Imamo određena loša iskustva sa prethodnim zakonom o lustraciji. Podsetimo se da je posle petooktobarskih promena (2000) postojala namera da se sprovede lustracija kao instrument tranzicione pravde. Donet je Zakon o odgovornosti za kršenje ljudskih prava (2003), koji je imao za cilj da se utvrdi individualna odgovornost za kršenje ljudskih prava od 1976. do 2003. i da se izreknu određene mere (1. saopštenja u sredstvima javnog informisanja o konkretnim kršenjima ljudskih prava; 2. petogodišnja zabrana zauzimanja određenog položaja koji behu popisani zakonom, npr. narodni poslanik, član vlade, predsednik opštine, direktor javnog preduzeća, sudija, tužilac i slično).
Zakon o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnih dela mora imati centralno mesto. Uporedo sa redovnim sudskim postupcima biće neophodno doneti novi Zakon za utvrđivanje istine i odgovornosti za teška kršenja ljudskih prava u RS u 21. veku
Postupke je trebalo da sprovede Komisija za ispitivanje odgovornosti za kršenje ljudskih prava, kao samostalan i nezavistan organ. Bilo je predviđeno da ima 9 članova (3 iz reda sudija Vrhovnog suda, 3 istaknuta pravnika, zamenik republičkog javnog tužioca i dva narodna poslanika koji su diplomirani pravnici. Postupak izbora članova Komisije trebalo je da sprovede Narodna skupština. Komisija nikad nije formirana u punom sastavu, niti su njenim članovima obezbeđeni uslovi za rad, zbog političkih opstrukcija i izostanka političke volje. Nakon 10 godina neprimenjivanja, zakon je prestao da važi.
Negde se mora podvući crta
Važno je istaći da ovakav pristup tranzicionoj pravdi ne znači da svi simpatizeri i pripadnici svrgnutog režima treba da trpe posledice. Negde se mora podvući crta. Mnogi su lobirali, zvali iz kol-centara, obezbeđivali sigurne i kapilarne glasove, podizali pendrek na protestante, širili laži na društvenim mrežama, obavljali službu sa lažnim fakultetskim diplomama i negovali kult ličnosti autoritarnog vođe. Ali milioni Nemaca su učestvovali u najmračnijem ratu u istoriji civilizacije, pa su nastavili život bez osude.
Budući Zakon o odgovornosti za teška kršenja ljudskih prava mora definisati krug lica čija će se odgovornost ispitivati. Logično je da to, po pravilu, budu nosioci važnih javnih funkcija u prethodnom režimu – oni koji su imali moć i nadležnost da nešto čine, a svoj uticaj su koristili radi kršenja ljudskih prava, ili nisu reagovali na kršenja ljudskih prava, a bili su u obavezi da delaju.
Zadatak nekakve buduće Komisije za utvrđivanje istine o teškim kršenjima ljudskih prava za vreme apsolutne vlasti Aleksandra Vučića neće biti lak. Komisija će morati da definiše gde je prag umešanosti koja se ne može ignorisati i koja lica zaslužuju da najmanje jedan politički ciklus prođe bez njihovog institucionalnog učešća, jer su se poneli kao neprijatelji slobode i demokratije. Postojaće pritisci na Komisiju i retki će biti voljni da budu članovi takvog tela. Uvek će biti pitanja: zašto baš ovaj i zašto ne onaj?! Postojaće pritisak da se radi brzo i da se ne odugovlači, što može štetiti kvalitetu utvrđivanja materijalne istine.
Komisija će morati da definiše gde je prag umešanosti koja se ne može ignorisati i koja lica zaslužuju da najmanje jedan politički ciklus prođe bez njihovog institucionalnog učešća, jer su se poneli kao neprijatelji slobode i demokratije
Najmanje je bitno kako će se ovaj postupak, odnosno proces, zvati, ali je važno da bude najavljen pre političkih promena i dosledno sproveden nakon što se one dogode. Sama najava ovakvog pristupa doprineće naporima da do političkih promena dođe, a učiniće i da period reformi i normalizacije u srpskom društvu lakše prođe. Jer dugi reformski put koji je utrt pravednošću i istinom lakše će biti savladan ako je poslata poruka da smo svi odgovorni prema svojoj političkoj zajednici.
