„Srbi, Hrvati i Slovenci! U ovom teškom trenutku za naš narod, odlučio sam da uzmem u svoje ruke kraljevsku vlast. Namesnici koji su razumeli opravdanost svojih pobuda odmah su podneli ostavku. Moja verna vojska i mornarica stavila mi se na raspolaganje i već izvršava moja naređenja. Pozivam sve Srbe, Hrvate i Slovence da se okupe oko prestola. To je najsigurnije da se u ova teškim prilikama održi red iznutra i mir spolja. Mandat za sastav vlade poverio sam armijskom đeneralu Dušanu T. Simoviću. Sa verom u Boga i budućnost Jugoslavije pozivam sve građane i sve vlasti u zemlji na vršenje svojih dužnosti prema Kralju i Otadžbini“ Ovo je između ostalog pisalo u proklamaciji koju su, pre tačno 84 godine, 28. marta 1941. preneli gotovo svi beogradski listovi, a kojom je bilo obznanjeno da je „Njegovo veličanstvo kralj Petar II Karađorđević preuzeo vlast u svoje ruke“. Dan ranije, 27. marta, kao reakcija na pristupanje Kraljevine Jugoslavije Trojnom paktu izvršen je puč koji je, po mnogima zapečatio sudbinu ove države i bio uvod u tragične događaje koji su usledili samo desetak dana kasnije.
Događaji kojima poslednjih nedelja prisustvujemo, a koji čini se predstavljaju kulminaciju krize koja je započela novembra prošle godine, padom nadstrešnice u Novom Sadu stavili su u drugi plan sva druga dešavanja, pa i datume koje ovoga meseca obeležavamo. A njih je, u martu bilo napretek. Jer, čini se da ni jedan drugi mesec ne obiluje tolikim događajima iz naše novije istorije, koji su u većoj ili manjoj meri odredili našu sudbinu, kao što je to slučaj sa prvim mesecom proleća. Prve demonstracije koje su uzdrmale režim Slobodana Miloševića, a koje su se dogodile 9. marta 1991. godine, 11. mart kada je 2006. godine u zatvoru Ševeningen umro Slobodan Milošević, 13. mart kada se prisećamo tragičnog ubistva premijera Zorana Đinđića koje je 2003. zaustavilo tek započete reforme i modernizaciju zemlje, pogrom Srba na Kosovu i Metohiji koje se dogodilo 17. marta 2004. godine, početak NATO bombardovanja Srbije koje je započeto 24. marta 1999, a čija je godišnjica ovih dana imala posebnu simboliku zbog dešavanja vezanih za prodaju zgrade Generalštaba sinu Donalda Trampa…. samo su neki od datuma koji se vezuju za mart. Poslednji u tom nizu, a prvi po vremenu dešavanja jeste 27. mart, datum koji se već decenijama obeležava kao dan kada je Jugoslavija ( a samim tim i Srbija ) 1941. godine „rekla ne Hitleru“. Šta se tačno tog dana dogodilo, kakva je bila njegova predistorija i posledice i konačno kakvu simboliku taj datum ima u sklopu poslednjih dešavanja u našoj zemlji?
Dva dana pre puča od 27. marta delegacija Kraljevine Jugoslavije u dvorcu Belvedere u Beču potpisala je dokument kojim je Jugoslavija pristupila Trojnom paktu. Sa nemačke strane ovaj dokument potpisao je Joakim fon Ribentrop, ministar inostranih poslova nacističke Nemačke, a sa jugoslovenske Dragiša Cvetković, predsednik vlade i Aleksandar Cincar Marković, ministar inostranih poslova Kraljevine Jugoslavije. Potpisivanje ovog dokumenta bila je posledica dugotrajnog pritiska koji su na namesnika kneza Pavla i vladu vršile vlasti nacističke Nemačke.
„Bolje rat nego pakt!“
Knez Pavle bio je anglofil, protivnik Hitlera i nacizma. On i vlada Kraljevine Jugoslavije nastojali su od početka rata da vode politiku neutralnosti, kako bi na taj način pokušali da izbegnu ulazak u rat, ali je ta politika vremenom postala neodrživa. Jer, početkom 1941. Nemačka je bila na vrhuncu moći, a Hitleru koji je pod svoju vlast stavio gotovo čitavu Evropu, osim Velike Britanije se žurilo da, pre pohoda na Sovjetski Savez reši prilike na Balkanu i ovaj deo Evrope uključi u svoj „novi poredak“. Britanci i SAD ( koja još nije bila ušla u rat ) sa druge strane nastojali su da stvaranjem novog „solunskog fronta“ odnosno uključivanjem Jugoslavije i Grčke u rat dobiju na vremenu i oslabe pritisak na Britaniju.
Pošto se Hitleru žurilo i budući da je bio svestan otpora koji je Srbija pružila u Prvom svetskom ratu on je Jugoslaviji ponudio povoljne uslove, koje nije dao ni jednoj drugoj zemlji. Naime, sile osovine su se, dokumentom koji su ponudili Jugoslaviji obavezale da od nje neće tražiti vojnu pomoć, niti prelaz nemačkih trupa preko naše teritorije, kao i da će poštovati njenu teritorijalnu celovitost
Pošto se Hitleru žurilo i budući da je bio svestan otpora koji je Srbija pružila u Prvom svetskom ratu on je Jugoslaviji ponudio povoljne uslove, koje nije dao ni jednoj drugoj zemlji. Naime, sile osovine su se, dokumentom koji su ponudili Jugoslaviji obavezale da od nje neće tražiti vojnu pomoć, niti prelaz nemačkih trupa preko naše teritorije, kao i da će poštovati njenu teritorijalnu celovitost, čime je Jugoslaviji, praktično omogućeno da se nađe izvan ratnih dejstava. Dokument je imao i tajni deo, kojim je Jugoslaviji obećana luka Solun, posle nemačkog osvajanja Grčke.
Zato je u domaćoj štampi, koja je većinom bila naklonjena vlastima pristupanje Jugoslavije Trojnom paktu predstavljeno kao mudar potez koji je obezbedio mir i očuvanje države. Ali, još se slova u beogradskim dnevnim listovima nisu osušila, a 27. marta u zoru odigrali su se događaji koji će umnogome odrediti sudbinu ovih prostora. Naime, grupa oficira koju su predvodili generali Dušan Simović, načelnik ratnog vazduhoplovstva i Borivoje Mirković izvršila je vojni puč. Pod njihovom komandom vojska je osvojila aerodrom, beogradske mostove i rasporedila se duž glavnih ulica. Oni su ubrzo bez objave rata uhapsili članove vlade i zbacili trojicu namesnika, a kralja Petra II koji u ovim događajima nije učestvovao proglasili punoletnim. On, inače u ovim događajima nije učestvovao, a „njegovu“ proklamaciju narodima Jugoslavije preko radija je pročitao mornarički oficir Jakov Jovović, čiji je glas bio sličan kraljevom.
Čim se u Beogradu pročulo za prevrat na ulice je izašao veliki broj ljudi. Održane su velike demonstracije na kojima se klicalo kralju Petru, Jugoslaviji, ali i iskazivali otvoreni stavovi prema ratujućim stranama, Trojnom paktu i Hitleru. Uzvikivale su se čuvene parole „Bolje rat, nego pakt“ i „Bolje grob nego rob“, a polupani su i prozori na prostorijama nemačkog kulturnog centra i nekih nemačkih firmi u centru Beograda. Nova vlada na čijem se čelu nalazio Dušan Simović nastojala je da događaje od 27. marta predstavi kao unutrašnjopolitičku promenu koja nema veze sa spoljnom politikom zemlje i potpisivanjem Trojnom pakta, pa je u skladu sa tim nastojala da se ogradi od svega što je moglo da događaje predstavi u drugom svetlu. „Prilikom narodnih demonstracija u Beogradu na dan 27. i 28. marta elementi strane propagande pokušali su da iskoriste ovo spontano narodno okupljanje za svoje ciljeve. Tom prilikom došlo je do manjih izgreda, kao i uzvika kojima je manifestovano neraspoloženje prema pojedinim ratujućim državama. Povodom ovih događaja vlasti su povele energične izviđaje i sa krivcima će najstrože postupati“, prenele su tih dana gotovo sve beogradske novine.
Ali Hitleru i vlastima nacističke Nemačke sve je brzo postalo jasno. Oni su ove događaje već 27. marta doživeli kao uvredu i zabadanje „prsta u oko“. Kao glavne krivce za martovski prevrat označili su „srpski element“ i odlučili da kazne „pučiste“ i učine kraj Jugoslaviji. Samo deset dana kasnije, 6. aprila bez objave rata napali su Jugoslaviju. Napad je počeo bombardovanjem Beograda u kojem je poginulo više hiljada ljudi, a za samo 11 zemlja je bila okupirana…
Paralele sa današnjim protestima
Među našim istoričarima do danas traju rasprave o karakteru i pozadini „martovskog puča“. Jedni ga predstavljaju kao deo britanske obaveštajne službe kojim je zemlja bez potrebe uvučena u rat i sve strahote koje on sa sobom nosi. Ipak, većina smatra da je bez obzira na neosporno učešće stranih obaveštajnih službi martovski prevrat pre svega rezultat „domaće inicijative“, čiji su glavni organizatori bili oficiri kojima je osnovni motiv bio patriotizam. Oni, na osnovu „dnevnika grofa Ćana“ iz 1940. godine ali i drugih dokumenata ističu da bi Jugoslavija verovatno bila razbijena i da je ostala vlada koja je potpisala pristupnicu Trojnom paktu, kao i da su nacisti mnogo puta davali obećanja i potpisivali međunarodne dokumente koji su postajali „mrtvo slovo“ na papiru, pa bi tako bilo i ovog puta. Događaji od 27. marta imali su i međunarodne posledice jer su odložile napad na Grčku, a za mesec dana i operaciju „Barbarosa“, odnosno napad na Sovjetski Savez.
Ali Hitleru i vlastima nacističke Nemačke sve je brzo postalo jasno. Oni su ove događaje već 27. marta doživeli kao uvredu i zabadanje „prsta u oko“. Kao glavne krivce za martovski prevrat označili su „srpski element“ i odlučili da kazne „pučiste“ i učine kraj Jugoslaviji
Konačno, postavlja se i danas najaktuelnije pitanje, mogu li se događaji od 27. marta 1941. godine povezati sa aktuelnim studentskim i građanskim protestima u Srbiji. Mada, na prvi pogled potpuno različiti po karakteru, načinu ispoljavanja i istorijskom trenutku u kojem su nastali sva je prilika da mogu i to po najmanje tri osnove. Kao prvo i sadašnji i ulični protesti od 27. marta predstavljaju autentičan izraz narodnog raspoloženja čiji je osnov težnja za slobodom, dostojanstvom, pravdom, demokratijom i antifašizmom kao osnovom istinskog patriotizma i rodoljublja. Suočene sa tim sve priče o „stranom faktoru“ kao organizatoru ovih protesta „padaju u vodu“ budući da je njihov glavni pokretač narodno raspoloženje prema situaciji u zemlji i aktuelnim društvenim dešavanjima.
Kao drugo nosioci ovih protesta i danas kao i u prošlosti su pre svega bili mladi ljudi različitih ubeđenja – od levičara do monarhista koje je ujedinilo nezadovoljstvo prema vlasti i njihovim postupcima, ali i veći deo naroda budući da su se protesti i onda, kao danas brzo proširili u sve delove Srbije. I kao treće, demonstracije od 27. marta, kao i aktuelna dešavanja u Srbiji dogodili su se u za njih nepovoljnom međunarodnom okruženju. Jer, 27. marta Hitler je bio na vrhuncu moći, a sile osovine su pod svoju vlast stavile gotovo celu Evropu. Sovjetski Savez se još pridržavao „pakta o nenapadanju“ sa nacističkom Nemačkom, SAD još nisu ušle u rat, a Velika Britanija koja je jedina u Evropi pružala otpor bila je u teškom položaju. Ni aktuelni studentski i građanski protesti, zbog niza okolnosti bar za sada ne mogu računati na neku snažniju međunarodnu podršku, ni sa istoka, ni sa zapada, što se međutim nije odrazilo na odlučnost i energiju njihovih učesnika. Zato se čini da će, kao što je to bio slučaj sa demonstracijama od 27. marta i aktuelni protesti svoj pravi značaj dobiti tek u nekom budućem vremenu. Ovo tim pre što će i mnogi događaji kojima prisustvujemo, a pre svega veliki protest u Beogradu od 15. marta ove godine uskoro biti deo istorije. Pa će verovatno i neki „novi klinci“ o njemu učiti kao o još jednom važnom datumu za istoriju našeg naroda koji se vezuje za mart…
