Pišu: Studenti Medicinskog fakulteta
Prvo smo krenuli do policijske akademije u Zemunu, to je nekih 6 kilometara. Toliko je ljudi bilo koji su nas ispratili – plaču svi, bake suze liju. Stigli tamo oko pola 12, odmorili dvadesetak minuta, pročitali zakletvu i potom odali počast. Nakon što smo odmorili još desetak minuta, krenuli smo za Batajnicu. To je desetak kilometara. Dobrih dva sata hoda, a tamo smo tek videli šta ovo znači narodu. Naravno, bilo je usput mnogo ljudi iz okolnih firmi koji su nam davali vode, sokove, čokoladice, sve i svašta. Kiflice, šta hoćeš. Ali u Batajnici su nas dočekali kao ratne heroje. Deca, mladi, stari, sviii. To su sve same suze i osmesi. Neverovatno. Tu smo odmorili 15-20 minuta i krenuli za Novu Pazovu. Oko 6 kilometara je razdaljina. Prešli smo, otprilike, za sat i 20 minuta. A u Novoj Pazovi još više ljudi. I svi izvadili stolove, spremili slatko, slano, nema čega nije bilo. I kako ulazimo u grad, tako nas ovi sa periferije prate do centra. Ispred nas ide policija, iza nas vatrogasci, svetlimo k’o Las Vegas. Sada smo na putu za Staru Pazovu, gde nas, kako su neki rekli, koji su od tamo došli, čeka vašar. Gala. Ne znam šta da kažem još. MAGIJA. Možda najlepši dan u životu, a u top tri sigurno. Svi srećni, nasmejani, dobra energija, atmosfera. Svi motivisani. Narod u ovim mestima živi za dan kada će biti slobodni. Vratili smo im nadu i osmeh na lice. Ovo treba doživeti.
Drugi deo dnevnika
Posle Nove krenuli smo ka Staroj Pazovi. Energija ne jenjava. Koliko god da si umoran ili da te noge bole, podrška ljudi je ta koja te gura napred. Što se Stare Pazove tiče, mislim da postoji dosta snimaka o tome. Ta dobrodošlica i gostoprimstvo, to jedino može da se doživi. Ne može da se prepriča. Hrane koliko hoćeš. Meni lično, čvarci su bili najlepši, mada ni kobaje nisu bile loše. Ja veću gozbu u životu nisam video. Hvala im do neba! Pauza je trajala kraće nego što smo mislili 🥲, ali pošto smo kasnili sa planom morali smo da požurimo. Usput su nas sačekali i bajkeri i traktoristi. Bili smo NAJJAČI. Mogli smo da poletimo. Usput smo pevali i smejali se. Do Inđije je bio dobar tempo i dva i po sata hoda. I tamo je doček bio veličanstven. I tamo smo dočekani kao i u prethodnim mestima. Što se smeštaja tiče, to već sve znate. Nema veze. Bilo je toplo za januarsko veče. Nekome je trebala hala noću da bude prazna. Al dobro. Neko će otići u prošlost, a neko ući u istoriju.
Nije nam san bio toliko dubok koliko bismo želeli da bude. Ne znam jel to bila posledica lošeg dušeka u vidu stiropora, jastuka u vidu zgužvanog ćebeta ili hladnoće, ali na prvi zvuk megafona smo odmah otvorili oči
Dnevnik, deo treći
Jutarnje buđenje je bilo ekspresno. Nije nam san bio toliko dubok koliko smo želeli da bude. Ne znam je l’ to bila posledica lošeg dušeka u vidu stiropora, jastuka u vidu zgužvanog ćebeta ili hladnoće, ali na prvi zvuk megafona smo odmah otvorili oči. Izlazim iz vreće za spavanje spreman da krenemo dalje. Jedina dobra stvar kod ove hladnoće je što smo već bili u duplim čarapama, trenerkama i prslucima. Priprema za polazak je trajala duže nego što smo mislili i sa dva sata zakašnjenja krenuli smo put Novog Sada. Na polasku smo bili ispraćeni helikopterima i vojnim avionima. Neki kažu da su piloti imali vojnu vežbu. Ne želim da im verujem. Želim da mislim da su leteli zbog nas i u našu čast. Usput je bio i jedan mali avion koji je kružio iznad nas neko vreme i pred sam odlazak napravio nekoliko akrobacija kao pozdrav nama.
Vreme nam je išlo u prilog. Vedro, bez ijednog oblaka. Prva pauza je bila na raskrsnici puta koji vodi za Maradik. Tu smo odali počast, pa krenuli ka Banstolu. Usput nas je pozdravilo stado ovaca i deka stočar koji nam je poželeo da uspemo u svom cilju. A u Banstolu, domaćini su se baš potrudili da nam bude udobno i pre svega ukusno. Moram da pohvalim sve koje su nas dočekali, ali bih istakao jednu gospođu koja nam je služila čaj sa sirupom od šipurka. Lepši čaj nisam pio nikada. Tu smo odmorili malo duže, ali sam tu po prvi put i osetio bol u levom skočnom zglobu. Šta god da je bilo, znao sam da ću nastaviti dalje.
Neki kažu da su piloti imali vojnu vežbu. Ne želim da im verujem. Želim da mislim da su leteli zbog nas i u našu čast. Usput je bio i jedan mali avion koji je kružio iznad nas neko vreme i pred sam odlazak napravio nekoliko akrobacija kao pozdrav nama
Posle nekih 30-40 minuta, krenuli smo za Sremske Karlovce. Još na samom početku uzimam lek protiv bolova u nadi da će me leva noga popustiti. Hodamo pola sata, bol i dalje ne prestaje. Uzimam drugi lek, još jači. Nije bilo šanse da odustanem i da se vozim automobilom koji je bio iza nas kao podrška u slučaju povrede. Bol polako posustaje, ali samo na kratko – sat vremena kasnije, meni noga počinje da otiče i ponovo jak bol. Uzimam treći lek protiv bolova. Bližimo se Karlovcima. Pred sam ulazak u Karlovce, sustižu nas biciklisti koji su ujutru krenuli ka Novom Sadu. Naslonjen na bankinu, sa podignutom levom nogom, mahao sam im koliko sam mogao.
Ulazimo u grad, bio sam pri kraju kolone, gde se nalazio i jedan stariji gospodin sa motociklom kojeg je gurao ceo put, od Beograda. Na motociklu se nalazio ogroman zvučnik i ovaj stariji gospodin bio je zadužen za muziku i raspoloženje tokom šetnje. Na sam ulaz u grad išla je pesma Freed from desire, dobro poznata pesma koja te tera da skačeš ma u kakvim bolovima bio. Atmosfera je bila vatrena. Skakali su i građani Karlovaca, i stari i mladi. Bilo je tako emotivno i oslobađajuće. Zbog zastoja u komunikaciji i propuštanja biciklista, nismo imali vremena za dužu pauzu u Karlovcima, tek svega pet minuta. Za to vreme, osetili smo svu ljubav ovoga sveta, a beton nikad nije bio udobniji i topliji.
Ta šetnja kroz Novi Sad, dok koračamo ka železničkoj stanici, bila je nestvarna. Uz plač i zahvalnost desetine hiljada ljudi koji nas bodre i tapšu po ramenima, bez obzira na ogroman bol u nogama, nismo želeli da stanemo. Nismo smeli
Ostala nam je finalna i najteža deonica do Petrovaradina i Novog Sada. Poslednjih desetak kilometara su bili najduži. Nikad više motivisaniji, uz zvuk sirene voza koji je prolazio pored i pozdravljao nas, krenuli smo da završimo ono što smo počeli dan ranije. Pred sam Petrovaradin, uzeo sam zastavu fakulteta u ruke. Meni je pripala čast da je nosim. Prolazak kroz Petrovaradin je bio samo priprema onoga šta nas čeka u Novom Sadu. Subjektivni osećaj mi je govorio da je svaki građanin Petrovaradina bio na ulici. U tom trenutku sam se plašio šta nas tek čeka u Novom Sadu. Pred sam ulazak u grad, ispod tvrđave, studenti su uzeli petnaest buketa belih ruža, u znak sećanja na petnaest žrtava. Ispred njih su išli studenti sa zastavama Beograda i Beogradskog univerziteta. Mi sa zastavama fakulteta smo bili u četvrtom redu, odmah iza studenata sa šetalicom.
Prelazak preko mosta je meni bio jedan od najemotivnijih događaja u životu. Mislim da je taj prelazak bio krešendo celog puta, i da su se sve emocije, koje smo do tada skupljali i čuvali u sebi, oslobodile i da su to građani Novog Sada osetili
A onda, onda smo došli pred most. Tu smo stali. Skupljali snagu i hrabrost za ono što tek sledi. A to što je usledilo, to je bila ISTORIJA. Prelazak preko mosta je meni bio jedan od najemotivnijih događaja u životu. Mislim da je taj prelazak bio krešendo celog puta, i da su se sve emocije, koje smo do tada skupljali i čuvali u sebi, oslobodile i da su to građani Novog Sada osetili. Tokom prelaska mosta, dodeljena mi je medalja koju ne planiram da skidam nekoliko dana i koju nosim sa ogromnim ponosom. Ta šetnja kroz Novi Sad, dok koračamo ka Železničkoj stanici, bila je nestvarna. Uz plač i zahvalnost desetine hiljada ljudi koji nas bodre i tapšu po ramenima, bez obzira na ogroman bol u nogama, nismo želeli da stanemo. Nismo smeli. Ostalo nam je još samo malo do kraja. Dolazak pred stanicu bio je miks sreće i tuge. Tu smo odali počast u vidu petnaest minuta tišine za petnaestoro tragično nastradalih u nesreći na Železničkoj stanici u Novom Sadu, 1. novembra 2024. Nakon polaganja venaca i odavanja počasti, dočekale su nas naše divne kolege sa sestrinskog Medicinskog fakulteta u Novom Sadu. Njihovo gostoprimstvo neću zaboraviti nikad. Hvala im na svemu! Iako pokrenuta tragedijom, ova šetnja uspela je da poveže toliko ljudi, fakulteta i gradova i vrati nadu ljudima da veruju u moć zajedništva, empatije i pravde. Voljenom Novom Sadu. Slava im.
