Američko zarobljavanje venecuelanskog predsednika Nikolasa Madura očito je ohrabrilo predsednika Donalda Trampa, koji je nakon toga krenuo da vojnom silom preti Kubi, Kolumbiji i – dok sredinom januara nije snizio ton – Iranu. Još zloslutnije, otvorio je mogućnost nasilnog zauzimanja Grenlanda, samoupravne teritorije pod suverenitetom Danske, starog američkog saveznika iz NATO.
Preduzme li nešto po pitanju Grenlanda, NATO će biti razbijen, a bezbednost Sjedinjenih Država i šire shvaćenog Zapada potkopana. Još gore, takvo ponašanje normalizovalo bi teritorijalne pretenzije velikih sila i uvećalo verovatnoću kineske akcije protiv Tajvana, te ruske ekspanzije na Baltik, pa čak i na centralnu Aziju.
Preuzimanje Grenlanda Tramp predstavlja kao imperativ sa stanovišta nacionalne bezbednosti, ali SAD sa Danskom već imaju odbrambeni sporazum, vojno su prisutne na ovom ostrvu i uživaju dugoročna prava da na njemu drže baze. Teško je zamisliti kakvi bi benefiti, ako ih uopšte ima, mogli da proizađu iz ilegalne okupacije.
Tramp obnavlja međunarodni poredak definisan ogoljenom silom, u kome moćne zemlje zaposedaju teritorije kako bi se njihovi lideri dodatno obogatili. Takav pristup služi njegovim ličnim interesima, ali predstavlja gubitničku strategiju za Ameriku
Istini za volju, nejasno je da li Tramp istinski namerava da svoju retoriku pretoči u delo, ili se samo razmeće. Državni sekretar Marko Rubio sugeriše da je eskalacija Trampove retorike samo pregovaračka taktika koja za cilj ima da Dansku natera na prodaju Grenlanda. U tom slučaju, ta taktika se pokazala spektakularno neuspešnom, budući da je izazvala revolt u Danskoj i na Grenlandu.
Ipak, niko ni u Danskoj ni na Grenlandu ne bi trebalo da se opušta. Vreme je da se odbrana Grenlanda dodatno ojača spram Rusije i Kine, i time obesmisli Trampova logika, te obezbedi unutrašnji mir na ostrvu. A Danska i njeni partneri trebalo bi da ubrzaju razvijanje kapaciteta za eksploataciju mineralnih i energetskih resursa ostrva, i tako manje isplativom učine komercijalnu kalkulaciju koja, reklo bi se, stoji iza Trampove zainteresovanosti za aneksiju.
Rizik da dođe do cepanja NATO u ovom trenutku je preveliki za pristalice alijanse u američkom Kongresu – bili oni demokrate ili republikanci – da bi pred svim ovim ostali nemi. Impulsivni napad na dugotrajnog saveznika poput Danske predstavljao bi katastrofu koja bi Japan, Tajvan, Južnu Koreju, Kanadu i druge naterao da razmisle o alternativnim bezbednosnim aranžmanima i smanje zavisnost od nepouzdane Amerike.
Više od milijardu dobrostojećih potrošača širom Severne Amerike, Evrope, Japana, Južne Koreje i drugih delova Azije – koje spaja duga istorija uspešnog, mada ponekad problemima opterećenog ekonomskog partnerstva – predstavljaju snažnu osnovu dugoročnog prosperiteta. Dodajte ovom spisku Indiju, koja se približava SAD i njenim saveznicima videći u njima protivtežu kineskom uticaju, i u zbiru imate gotovo nepobedivu alijansu.
Trampov tupavi imperijalizam preti da takvu budućnost pretvori u lomaču, a republikanci koji mu se po tom pitanju protive, poput senatora Miča Makonela, moraju da se pridruže demokratama i podignu glas. Trebalo bi da kažu kako Tramp greši što pritiska Dansku, i da će, u slučaju da ga zaista zauzme, Grenland vratiti čim on ode s vlasti. Ovim bi se gađala slaba tačka Trampovog obećanja bogatstva – da bi počeo da se ostvaruje profit biće potrebne decenije – i zadovoljava nužnost da se nešto uradi u ovom trenutku. Saveznici već gube veru u Ameriku, i ukoliko ne vide da u njoj postoji jasno protivljenje Trampu zaključiće da tišina znači saglasnost s njegovim grabežom. Polazeći od te pretpostavke, saveznici će gledati da se obezbede za budućnost, produbljući veze s Kinom i drugim silama u usponu kako bi se obezbedila protivteža u sve većoj meri odmetničkom ponašanju američke administracije.
Ukoliko tako bude, naredna američka administracija imaće muke da povrati poverenje. Čak i ukoliko se demokrate 2028. izbore za Belu kuću, američki partneri nastaviće da brinu zbog potencijalnog povratka trampizma 2032. Bez realnih šansi za obnovu multilateralnog poretka, ta administracija biće primorana da operiše u okolnostima pustoši koju će za sobom ostaviti Tramp.
Trampov spoljnopolitički avanturizam potcrtava njegovo prekoračenje ovlašćenja, korumpiranost i spremnost da ugađa kleptokratskim i autokratskim režimima. Neki bi možda savetovali strpljenje, zalažući se za pristup po principu „sačekaj da vidiš šta će biti“ pre nego što se donese definitivni zaključak o tome da li će Trampovi gambiti doneti strateške benefite. To bi bila greška. Oklevanje samo odaje neodlučnost i priziva dodatnu štetu. Aktuelni trenutak zahteva jasno odbacivanje imperijalističkog teritorijalnog grabeža.
Ovde je važna i komercijalna motivacija. Trampove spoljnopolitičke inicijative često su fokusirane na kreiranje poslovnih mogućnosti za privatni biznis od kojih on sam profitira, kao što jasno pokazuje njegov plan da se novcem poreskih obveznika subvencioniše poslovanje američkih naftnih kompanija u Venecueli. Trampovi oponenti trebalo bi da onima koji su u iskušenju da se uključe u takve šeme predoči da se suočavaju s izgledima da budu predmet neke buduće kongresne istrage, regulatornog nadzora, sankcija i krivičnog postupka.
Lideri demokrata koji se nadaju povratku na vlast moraju da progovore odmah, ili u protivnom rizikuju da naslede svet u kome će osnove američkog prosperiteta i bezbednosti biti potkopane do te mere da ih više neće biti moguće obnoviti
Baroni razbojnici (termin izvorno korišćen za vodećeameričke industrijalce i bankare druge polovine 19. veka koji su svoja poslovna carstva gradili na nepoštenim i nemoralnim poslovnimpraksama, prim.) i imperijalizam idu ruku podruku. U pokušaju da američku spoljnu politiku preoblikuje po vlastitoj meri, Tramp obnavlja međunarodni poredak definisan ogoljenom silom, u kome moćne zemlje zaposedaju teritorije kako bi se njihovi lideri dodatno obogatili.
Takav pristup služi Trampovim ličnim interesima, ali predstavlja gubitničku strategiju za Ameriku. Možda neki republikanci žele da vide raspad NATO, ali lideri demokrata koji se nadaju povratku na vlast moraju da jasnim glasom progovore odmah, ili u protivnom rizikuju da jednog dana naslede svet u kome će osnove američkog prosperiteta i bezbednosti biti potkopane do te mere da ih više neće biti moguće obnoviti.
Copyright: Project Syndicate, 2026.
