Opsena je jedna od glavnih poluga vladanja aktuelne vlasti i svaki novi dan je dodatni trošak na našem pozamašnom računu zabluda. Ova vlast od toga ne odustaje, niti će. Tako je, na forumu „BELTALKS: Beogradski ekonomski razgovori“, 9. decembra, ministar finansija Siniša Mali konstatovao: „Ako pogledate bruto domaći proizvod po glavi stanovnika u Srbiji, on je 2012. bio oko 4.800 evra, a sada je 15.800, plus ili minus, dakle, više je nego udvostručen.“
Ministar, kao i obično, manipuliše nominalnim BDP-om koji u sebi sadrži i efekat inflacije, pa se može desiti da nominalni BDP raste samo zato što rastu cene, iako se fizički obim proizvodnje nije promenio. A moguće je čak i da nominalni BDP poraste i kada se proizvodnja smanji, ukoliko je rast opšteg nivoa cena dovoljno snažan.
Zbog toga je u analizi privrednog rasta ključni pokazatelj realni BDP, koji meri promenu proizvodne moći ekonomije. On se dobija tako što se izabere jedna bazna godina, preuzmu se cene iz te godine i njima se izražava vrednost proizvodnje u svim ostalim godinama. Pošto su cene zamrznute, realni BDP odražava isključivo promene u količinama proizvedenih dobara i usluga, odnosno pad ili rast proizvodne moći.
Ministar finansija u klin, MMF u ploču
Ne manje važno, mora se voditi računa i o takozvanom efektu sustizanja (catch‑up effect) koji podrazumeva da brže rastu ekonomije koje polaze sa nižeg nivoa razvoja, jer kod njih svaka dodatna jedinica investicija dovodi do relativno većeg povećanja produktivnosti i obima proizvodnje.
Prema podacima MMF-a, 2012. je srpski nominalni BDP po stanovniku iznosio oko 6.300 dolara ili, po prosečnom kursu iz te godine, 4.850 evra. Dakle, ovaj deo izlaganja ministra finansija je u skladu sa zvaničnim podacima. Međutim, nominalni BDP po stanovniku za 2025, umesto 15.800 evra, koliko ministar finansija navodi, MMF procenjuje na 15.300 dolara, odnosno na 13.500 evra, po prosečnom kursu iz ove godine. Na taj način, ministar Mali je taj indikator precenio za skoro 20 procenata.
MMF nominalni BDP po stanovniku za ovu godinu procenjuje na 13.500, a ministar finansija na 15.800 evra, što znači da ga je precenio za skoro 20 odsto
Suština je, ipak, u tome da kretanje nominalnog BDP-a nije reprezentativno, jer je moguće da jedna ekonomija brže raste od druge prosto zbog veće inflacije, a ne zbog bržeg porasta realne proizvodne moći. Stoga je ključno fokusirati se na kretanje realnog BDP-a i, posledično, na tvrdnju ministra finansija na istom tom forumu, da je Srbija tokom perioda aktuelne vlasti imala četvrtu najbržu stopu rasta BDP-a po glavi stanovnika u Evropi. „Mislim da je Irska bila broj jedan, pa Rumunija i mislim Bugarska“, rekao je Mali.
Za ovu priliku, koristimo podatke Eurostata i naglašavamo da je Republički zavod za statistiku oktobra 2024. izvršio treću značajnu reviziju BDP-a u prethodnih deset godina, koja, po mišljenju Fiskalnog saveta Republike Srbije, dovodi u pitanje kvalitet tako dobijenih podataka jer je nivo BDP-a snažno povećan, od pet do sedam procenata po reviziji, što nisu uobičajene promene u drugim evropskim zemljama.
Ipak, i pored ove dubiozne revizije, a u suprotnosti sa tvrdnjama ministra finansija, Srbija nije na četvrtom, već na devetom mestu u Evropi po stopi rasta realnog BDP-a po stanovniku, jer je on kumulativno za 12 godina uvećan za 49,6 odsto, što se može videti i na grafikonu broj 1. No, suprotno očekivanom efektu sustizanja, u posmatranom periodu se ispred Srbije nalaze Irska sa kumulativnom stopom rasta BDP-a po stanovniku od 100,7 odsto, a slede Malta (61,2), Litvanija (53,5), Poljska (51,9), Hrvatska (51,4), Rumunija (51,3) i Bugarska, sa ukupnim rastom od 50,5 procenata.
Uz to, realni BDP po stanovniku Turske je od 2012. do 2023. porastao sa 5.950 na 9.270 evra ili za 55 odsto, što znači da je i ta zemlja brže rasla od Srbije i to za godinu dana kraći period, jer još nisu objavljeni podaci za 2024. Konačno, sličnim tempom kao u Srbiji rastao je i BDP po stanovniku u Mađarskoj (44,3), Crnoj Gori (43,6) i Severnoj Makedoniji, ukupno za 40,9 odsto.
Čime se zvaničnici hvale, a šta prećutkuju
Naravno, prećutkuje se, a poražavajuća je činjenica da je prošle godine, srpski BDP po stanovniku iznosio 8.900 evra, svega četvrtinu proseka Evropske unije od 33.650 evra. Štaviše, ukoliko pretpostavimo da će naš realni BDP po glavi u narednom periodu rasti po dosadašnjoj skromnoj stopi od 3,3 odsto prosečno godišnje (što je jednako kumulativnom rastu od 49,6 odsto za 12 godina), a u Evropskoj uniji po stopi od 1,3 odsto (što odgovara ukupnom rastu od 17 procenata za 12 godina), Srbija će stići prosek EU tek 2092, odnosno za 67 godina i to na nivou od 81.000 evra. Toliko o srpskom efektu sustizanja i konvergenciji sa prosekom EU.
Ne bi trebalo izostaviti ni tvrdnju ministra finansija da je Srbija regionalno dominantna i po privlačenju stranih direktnih investicija (SDI). „Više od 60 odsto svih investicija u regionu pristiglo je u Srbiju, rekordnih 5,2 milijarde evra, najviše iz EU u industrijsku proizvodnju, što nam povećava i izvoz i uvoz“, rekao je Mali.
Sasvim površno gledano, ova izjava je donekle tačna, iako Srbija u periodu aktuelne vlasti prosečno godišnje nije privlačila 60, već 53 odsto SDI u regionu Zapadnog Balkana, ne računajući Kosovo, što se može videti iz grafikona broj 2. Najmanje je privukla 2012, kada je priliv SDI iznosio 1,3 milijarde dolara, odnosno 36 odsto ukupnog priliva SDI na Zapadni Balkan, a rekordna je bila prošla godina, kada se u Srbiju slilo 5,6 milijardi dolara ili 55,7 odsto ukupnog priliva SDI u region Zapadnog Balkana.
Opet, ono što ministar finansija nije pomenuo je da je, prema podacima Narodne banke Srbije, u ovoj godini došlo do drastičnog pada priliva SDI. U prvih devet meseci prošle godine priliv SDI iznosio je 3,8 milijardi evra, a u istom periodu ove svega 2,5 milijardi, što je značajan pad od 34 odsto. Pad je još drastičniji ukoliko se posmatra neto priliv SDI, jer je u istom periodu on smanjen sa 3,4 milijarde na svega 1,5 milijardi evra ili za čak 56 procenata.
U odnosu na BDP stranci više investiraju u Crnu Goru i Albaniju nego u Srbiju
Ključ manipulacije javnim mnjenjem krije se, međutim, u tome što se priliv SDI izražava u apsolutnim brojevima. Priča o SDI na prvi pogled deluju vrlo jednostavno – što više kapitala ulazi u zemlju, to bolje, što je veća cifra, impresivnije zvuči, dobro izgleda u naslovima provladinih medija i lako se pamti.
Strane investicije su glavni oslonac razvojnog modela i bez njihovog stalnog priliva sistem ne može da se održava, a kamoli da napreduje. A pitanje za celo društvo je da li želi da dugoročno ostane u kolonijalnoj poziciji ili da postepeno ojača sopstvene razvojne kapacitete
Problem je u tome što apsolutni iznos, sam po sebi, gotovo ništa ne govori o tome kako se neka zemlja zaista kotira u odnosu na druge. Da bi komparacija država uopšte bila smislena, potrebno je da se taj priliv uporedi sa veličinom privrede, odnosno da se obrati pažnja na udeo SDI u BDP-u. Milijarda evra ulaganja nije isto za Nemačku i za Srbiju. U velikoj ekonomiji to je kap u moru, jedva primetno zadebljanje statističke linije. U maloj ekonomiji, ista suma može da promeni strukturu izvoza, tržište rada, pa čak i kurs valute.
Stoga, relativno posmatrano, Srbija nije ni šampion u privlačenju SDI u regionu. Ona se, u periodu od 2012. do 2024, sa prosečnim udelom priliva SDI od 5,9 odsto BDP-a nalazi na trećem mestu, iza Crne Gore sa udelom od 10,6 odsto i Albanije, u kojoj su SDI bile 7,8 odsto BDP-a, što se jasno vidi na grafikonu broj 3.
U praksi, kada se kaže da je neka zemlja visoko zavisna od SDI, obično se misli na situaciju u kojoj taj priliv stabilno premašuje pet procenata BDP godišnje i takav nivo traje duže vreme, što jeste slučaj Srbije od 2014. To znači da strani kapital nije samo dobrodošao dodatak domaćim ulaganjima, već da postaje glavni oslonac čitavog razvojnog modela, odnosno kapital bez kojeg bi se rast i makroekonomska stabilnost vidno urušili.
Visoka zavisnost od SDI jeste signal da ekonomija funkcioniše u režimu u kome ključna poluga razvoja leži izvan njenih granica. Kada se taj obrazac kombinuje sa slabom domaćom štednjom, nerazvijenim finansijskim tržištem i nekonkurentnim izvozom poruka je jasna i ona glasi da bez stalnog priliva stranog kapitala sistem ne može da se održava na postojećem nivou, a kamoli da napreduje. Upravo zato je važno ne gledati na SDI kao nekakvu spektakularnu cifru, već kao na pokazatelj duboke strukture zavisnosti, čime se automatski pokreće pitanje za jedno društvo da li želi da dugoročno ostane u praktično kolonijalnoj poziciji ili je opredeljeno da traži načine da postepeno stabilizuje i ojača sopstvene razvojne kapacitete.
Projekcija srpske vlade da će realni BDP u 2026. porasti za tri odsto očigledno nije uzela u obzir dubinu problema NIS‑a, pad stranih investicija i fiskalni teret koji sledi iz svega toga, pa je i taj rast nedostižan ako se ne pronađu brza rešenja za sve te probleme
Sve u svemu, projekcija srpske vlade da će naredne godine realni BDP porasti za tri odsto očigledno nije uzela u obzir dubinu problema NIS‑a, prestanak rada rafinerije, eventualne prekide u snabdevanju gasom, pad SDI i fiskalni teret koji sledi iz svega toga. Čini se da ova prognoza, sasvim neopravdano, pretpostavlja brzu regulaciju vlasničke strukture NIS‑a, stabilan gasni ugovor i održanje priliva SDI blizu nivoa iz 2024.
Sve tri pretpostavke su notorno narušene, pa je rast od tri odsto u 2026. nedostižan ako se ne pronađu brza rešenja, poput alternativnih dobavljača nafte i gasa, stabilizacije investicione klime i fiskalne amortizacije nastupajućih šokova.
